Аутор: Љубиша Маленица

Чија је Србија?

Насловна / Политика и друштво / Чија је Србија?

Категорија: Политика и друштво / Објављено: 10/04/2023, 17:05

Овај текст настаје као својеврсна реакција на читав низ догађаја који су се, из оправданих разлога, пронашли у центру српске јавности током протеклих неколико година. Основна нит која спаја све ситуација о којима ће бити говора јесте њихов утицај на способност државе Србије да испољава суверенитет на сопственој територији и непосредној околини. У неким случајевима се намеће питање због чега Београд не испољава суверенитет где постоји могућност за то, док у другима можемо говорити о отвореном подривању истога од стране како унутрашњих тако и спољашњих фактора. Пре него ли се уопште упустимо у разматрање ове теме неопходно је истаћи да сврха овога текста није у томе да буде схваћен као дефетистички. Да је ситуација по питању способности српске државе да води сопствене послове дегенерисала до тога степена да колонијални статус Србије не може бити доведен у питање, овај чланак би био без смисла и сврхе. Постоји, још увек, значајан простор за акцију од стране како српских власти, тако и других друштвених актера, да се тренутни степен суверенитета очува те да се прошири. Реакција на проблеме препознате у оквиру овога текста ће условљавати даљи развој српскога државног суверенитета.

Истовремено, несумњиво је да постоје позитивне тенденције у српском друштву по већини ових питања које се, на различите начине испољавају у сфери реалнога. За сваку од области коју ће овај текст препознати као проблематичне постоји реакција српскога друштва, често вођена или пак обликована од стране политичких актера или Српске православне цркве која се, као и у ранијим периодима наше историје, појављује на друштвеној сцени као изузетно битан и активан чинилац те један од покретачких елемената српског државног развоја. За разлику од оних којима дата улога Српске православне цркве не одговара, те који би најрадије да прихватимо јалови западни модел унутар којег би СПЦ била сведена на положај небитне невладине организације, као што је то случај са црквеним структурама на Западу, аутор не види ништа проблематично у активностима патријарха и њему потчињеног свештенства. Штавише, управо овај активан наступ јесте и одраз нашега културно-друштвеног обрасца понашања, прихваћенога од Византије, те се као такав треба не само прихватити већ и промовисати као пожељан с обзиром да само његово постојање представља препреку како вањским тако и унутрашњим настојањима колонизација српскога народа, у сваком погледу. Ако за тренутак оставимо по страни друштвене актере који, са обе стране, учествују у овим процесима, те се фокусирамо на природу свакога од појединачних случајева, можемо уочити неколико области које се појављују као простор суверенистичког надметања. Дате области су, оквирно гледано, економија, друштво и политика.

Економија

У погледу економије ситуација Србије је сложена, тим више због чињенице да се у протекле две деценије Београд економски везао уз Европску унију. Са једне стране, више није толико ни битно чија је то кривица нити како је дошло до тога, од значаја је у овоме тренутку схватити и прихватити да споменута економска оријентација одмаже политичким напорима за стицањем што већег степена суверенитета у веома непријатељски настројеном окружењу. Економска диверзификација се чини као логичан одговор на овај изазов. Њој се требало давно приступити, но ни сада није превише касно с обзиром да је постављена здрава дијагноза темељнога проблема унутар економске сфере.

Према атласу економске сложености универзитета у Харварду, за 2020. годину, више од осамдесет пет процената српскога извоза је ишло у европске земље. [1] Нешто мало више од 80% производа које Србија увози потиче такође из европских земаља [2], што наравно, када се ова економска ситуација преведе у сферу политичкога, оставља Београд изузетно изложен притисцима Брисела и Берлина. Када се посматра период од 2010. до 2020. уочава се блага диверзификација према Азији чији се удео у српском извозу током овога периода повећава од 4.17% у 2010. до 8.83%, но за потребе политичкога деловања, овај тренд је превише спор да би имао значајног утицаја на тренутну ситуацију.

Истовремено, на степену појединачних држава, највећи увозници српских производа су Немачка, Италија, Босна и Херцеговина, Русија, Мађарска, Румунија, Северна Македонија, Црна Гора, Чешка те Хрватска [3]. Само извоз у Немачку и Италију представља нешто више од 20% укупног српског извоза. Када говоримо о увозу, Србија највише добара набавља у Немачкој, Мађарској, Италији, Словенији, Русији, Пољској, Хрватској, Аустрији, Румунији и Холандији. Из ових параметара се јасно уочава потпуна окренутост српске економије Европи, што у тренутном поретку снага за нас представља политички проблем. Одговор је био и остаје диверзификација, посебно према тржиштима која су релативно близу, попут источнога Медитерана и севера Африке, но која се налазе ван јурисдикције ЕУ.

Питање економског суверенитета, који представља један од стубова носача општег државног суверенитета, у Србији је додатно закомпликовано продајом Комерцијалне банке пре две године Новој љубљанској банци, а ситуација је посебно погоршана још 2002. године када су угашене четири највеће српске банке, Беобанка, Југобанка, Инвест банка и Београдска банка.⁴⁵ Резултат овога догађаја је био несметан улазак страних банака на српско тржиште, а са продајом Комерцијалне банка дати процес се само наставља и утврђује. [6] [7] [8] Према расположивим изворима, Нова љубљанска банка се налази у власништву саме државе Словеније те америчких банака из Њујорка, суштински у рукама српских политичких непријатеља. [9]

Александар Вучић са Синишом Малим и Јоргованком Табаковић у разговору са делегацијом ММФ-а, Београд, 04.04.2023 – Фото: Танјуг/Зоран Жестић

За потребе овога текста није од суштинске важности улазити у питања ко је и због чега домаће банке продао. Читав посебан чланак се може посветити датом питању. Од значаја јесте прихватање стварности да нити једна страна банка тренутно присутна у Србији није ту заради економске добробити саме Србије. Новац српских грађана који се налази у овим банкама служи за економски развој земаља из којих дате банке потичу те за даље богаћење приватних лица у чијем власништву су дате институције. Истовремено, с обзиром на своју повезаност уз политичке центре моћи матичних земаља, ове банке могу бити искоришћене као средство притиска на српске власти које би се користило заједно са другим алаткама које нашим западним „пријатељима” стоје на располагању.

Проблематику економског суверенитета ћемо заокружити освртањем на феномен паразитских западних мегакомпанија које под истрошеном девизом капиталистичког развоја и напретка долазе у Србију са циљем пљачкања националних ресурса, како људских тако и природних. Дате компаније су само одраз преовладавајућег духа унутар западних друштава, о чему је аутор већ раније писао. [10]

Први случај који је, са разлогом, узбуркао духове у Србији се односи на пројекат „Јадар”. На велика врата овај је пројекат требао увести енглеско-аустралијанску мегакомпанију Рио Тинто на српско тржиште. Једна од највећих свјетских компанија у области рударства, Рио Тинто је на изузетно лошем гласу широм планете због читавог низа прекршаја како против радника, тако и против локалног становништва. [11] [12] [13] [14] Штавише, према одређеним изворима, Рио Тинто је био уплетен у распламсавање грађанскога рата на Папу Новој Гвинеји. [15] [16] Након отвореног народног притиска читав пројекат „Јадар”, који се често дефинисао као еколошка катастрофа за читаву Србију, је одбачен и тиме је, надати се, стављена тачка на ово специфично питање. [17] [18]

Не треба сметнути с ума интерес који је за Србију показао технолошки и финансијски гигант Блекрок, чија репутација није ништа боља од Рио Тинтове [19] [20]. што сасвим довољно говори о природи и намерама дате компаније. Истовремено, Србија је ушла у још један споразум са ММФ-ом по питању новога кредита, на период од две године, тежак 2.4 милијарде евра. [21] [22] Зао глас који, глобално гледано, прати ММФ постао је ствар општега знања као и разлози за исти. У суштини говоримо о понашању које је аутор већ истакао, паразитизам у области економије. Чињеница да је Београд потписао споразум за нови кредит са ММФ-ом би требала, сама по себи, да буде проблематична но када се погледају детаљи самога договора, као што је то учинио Бранко Павловић у своме тексту „Шта смо то потписали са ММФ-ом” [23], онда слободно можемо говорити о својевољној и злонамерној ретардацији српског економског раста и привредног развоја, од стране спољних и домаћих актера. Изнад споменути чланак свакако треба прочитати, но за потребе овога текста биће довољно издвојити закључак господина Павловића који истиче да су „пројекције будућег развоја Србије по овоме споразуму суморне. Планира се раст БДП-а од два и по до четири посто. А сасвим би било реално да слабо развијена привреда каква је наша расте стопама од шест и више процената просечно у наредних десет година. Све испод пет посто би морало да звони на узбуну. Пројекције ММФ-а суштински значе заостајање Србије и вечито таворење грађана. Амбиција овога споразума је да се расправа о стварним стратешким правцима ослобађања од неоколонијализма одложи за најмање две године.” [24]

Потчињавање Србије путем економских притисака, из перспективе непријатељских центара моћи на Западу, је сасвим логично. Онемогућити Србији економски развитак директно води слабљењу способности Београда да пројектује свој утицај како према суседним државама, тако и према окупираној територији Космета. Слаб привредни раст директно утиче на читав низа, ако не и све, области и категорије српскога друштва, од животног стандарда српскога народа и грађана Србије па до сигурности саме државе.

Друштвене вредности

Економија је само једна од области путем које се испољавају притисци према Србији. Сфера друштва, оличена у ономе што би се могло, генерално гледано, назвати друштвеним вредностима и прихваћеним формама друштвеног понашања, представља додатни простор унутар којег се организују и изводе напади на српски народ. Један од битних елемената борбе која се води на овом пољу јесте и облик те идеолошка подлога правног система. Кроз референдум са почетка прошле године [25], о реформи правосуђа у Србији, српски правни систем се одмакао од принципа суверености и самога народа којем би исти требао да тумачи и суди, те из којега би требао и да повлачи легитимитет заједно са правном праксом и теоријом.

Приликом свог прошлогодишњег учешћа на међународној конференцији у Риму, министар правде Маја Поповић је напоменула да су „Високи савет судства и Високи савет тужилаштва у Републици Србији основани ради јачања владавине права и постизања равнотеже између политичких власти и правосуђа… Установљавање судског савета представља јаку гаранцију независности судства и основ за његову институционалну реформу” [26].

Ако вам се након читања овога цитата појавио бљутав и познат укус у устима, не брините, то је због чињенице да је госпођа Поповић поновила западну мантру коју смо чули небројено пута раније. Поповић није усамљена у својој бризи за „независно” судство. Светлана Ненадић из Државног већа тужилаца истиче да је „потребно ослободити правосуђе политичких утицаја. Ово је важно, јер правосуђе подложно утицајима не може да буде непристрасно, а непристрасност је основни предуслов фер поступка.” [27] Госпођа Ненадић просто бриљира јер ко би могао знати, чак и претпоставити, да непристрасност и праведност имају додирних тачака.

Наш кратки преглед заштитника независног судства ћемо завршити са Владимиром Виншом из Министарства правде који је био најдиректнији те истакао да „више неће нити представник извршне нити представник законодавне власти учествовати у избору судија, већ ће то чинити тело састављено од стручњака”. [28]

Изборни чланови Државног већа тужилаца на састанку са националним консултантом Савета Европе у Београду – Фото: Сајт београдске канцеларије Савета Европе

Сваки од ових цитата истиче независно судство. Поставља се питање од кога ће тачно судство бити независно? Одговор је сасвим јасан. Од интереса и добробити српскога народа. [29] То је управо онај облик „независности” која одговара страним интересима с обзиром да судски и правни органи, једном лишени контролног механизма јавне критике и казне, лако постају корумпирани проводници друштвеног инжињеринга у складу са туђинским „вредностима”. Обратити пажњу на потпуно недемократски систем избора нових судија који са таквим заносом поздравља господин Винш. Уместо демократског низа где грађани бирају представнике у скупштини да би ови бирали судије имамо потпуно уклањање избора судија из читавога демократског процеса. Највише правне позиције ће заузимати особе које скупина од десет до петнаест особа дефинише као најподобније. Простор за корупцију не може бити погоднији.

Без обзира колико тренутна законодавна власт у Србији словила за искварену и неспособну, оправдано или не, од обичнога грађанина до именовања судије пут је био јасан и читав процес се могао позвати на степен легитимитета који „избор од стране стручњака” само може сањати. Ипак, овде никада није ни била суштина у легитимитету, већ отуђењу једног органског друштвеног механизма од народнога ткива у оквиру којег би исти требао да пребива и функционише.

Србија је само један случај. Оваквих примера има више, при чему међу најзанимљивије свакако спада кварење америчког правног система од стране Џорџа Сороша у неколико највећих градова Сједињених Држава. Познати амерички новинар Такер Карлсон[30] [31] је релативно недавно скренуо пажњу на чињеницу да се између окружних тужилаца које је спонзорисао Сорош[32] и раста криминалитета у њиховим јурисдикцијама може повући паралела те да је читава суштина пројекта у трансформацији правног система локално а потом и на федералном степену.

Карлсон није сам у својим критикама. Мич Меконол, представник Републиканаца, се путем своје званичне странице придружио критикама истакавши како је „Џорџ Сорош потрошио више од 40 милиона у протеклој деценији како би изабрао десетине либералних окружних тужилаца у половини највећих америчких јурисдикција, од којих су многе сада жаришта криминала. Иако многи од њих нису имали довољно правног искуства у тренутку избора, они (окружни тужиоци пр.аут.) сада представљају 72 милиона Американаца у неким од највећих популацијских центара нације.” [33] Народски речено, ко са ђаволом тикве сади о главу му се разбијају.

Тренутни вишеседмични протести у Израелу, предвођени опозицијом, настали су као реакција против правне реформе предложене од стране израелског премијера Бењамина Нетањахуа којом би се ограничила способност судске гране власти у Израелу да утиче на законотворну и јавну политику. Као што видимо, израелске власти покушавају да поврате исте оне механизме контроле над правним системом којих се Београд одриче. [34]

Као и у случају Израела [35], слична је ситуација у Мађарској и Пољској које су морале да се одупру изузетним притисцима како европске администрације тако и разноразних „демократских“ института, НВО организација, као и других западних држава вођених либералним владама. Сав грех Варшаве и Будимпеште лежи у чињеници да су стављањем судова и правног система под контролу националних институција заправо повратиле део суверенитета који им је раније одузет. Реакција из Брисела је била очекивана, економски притисци и правне претње те лични напади, посебно ка Виктору Орбану. [36] [37] [38]

Залазити дубље у природу ових појединачних случајева није сврха овог текста. Од суштинског је значаја уочити шаблон који се понавља. У свим наведеним примерима имамо сукоб између суверенистичких и глобалистичких снага унутар одређенога друштва. Заступници глобализма се сада отворено могу посматрати као квислинзи, односно пета колона, с обзиром да у њиховом наступу не постоји освртање на жеље те интересе локалне популације, од које су одрођени, већ је у питању активно учешће у чистом наметању страних вредносних шаблона. Правни систем је кључан у овом контексту с обзиром да представља главни инструмент путем кога дати шаблони бивају наметнути. Не треба сметнути с ума да је истосполни брак у Сједињеним Државама Врховни суд легализовао на читавој територији не обазирући се на мишљења становника појединачних савезних држава. Недавно је Шпанија, на мала врата, декриминализовала зоофилију. Све законски и по процедури, када се случај посматра искључиво из перспективе буквалног права, без обазирања на моралност и нормалност датога понашања. [39] [40] Када се користе еуфемизми као што је „владавина закона” и „слободно судство” , дата владавина не мора бити у корист аутохтоне популације, чак може бити и на њену штету, док се слобода судства огледа у његовој спремности да, противно вољи и интересима народа, намеће правне норме засноване на идеологији глобализма и неолиберализма, са свим пратећим друштвеним деформацијама.

*Џорџ Сорош, оснивач и председник Фондације за отворено друштво – Фото: Olivier Hoslet/Pool/EPA*

Интерна субверзија

Поред отуђеног и непријатељски настројеног судства, носећи елементи интерне субверзије се могу пронаћи, махом, у НВО сектору чије различите групе имају исту сврху. Не требају нас изненадити недавне демонстрације у Грузији, и поред тога што је Тбилиси изузетно прозападно оријентисан. Грузијске власти су недавно, скупштинском већином подржале нацрт закона о страним агентима на територији те државе. Упркос евроатлантистичком курсу ове кавкаске земље, већ више дана трају велики протести[41] који су и јавно подржани од стране западних представника, како оних из САД тако и оних из ЕУ. Поређења ради, изузетно сличан закон овоме имају и саме Сједињене Државе, познатији као ФАРА акт (Foreign Agents Registration Act) односно Закон о регистрацији страних агената. [42] Главни покретачи протеста су прозападно окренуте невладине организације у чијим редовима су се могле уочити заставе Европске уније, Украјине, ЛГБТ заставе дугиних боја и народне грузијске заставе, које су као национални симбол послужиле да се потчињеност актерима извана прода као патриотизам унутар саме државе.

НВО сектор у Србији, то је сада већ сасвим јасно, јесте у служби страних интереса. Част изузецима, којих свакако има, но већина невладиних организација чије основно поље рада је друштво, политика или правни систем наступају као заговорници западне идеологије. Закон сличан руском или већ споменутом америчком, који би јасно регулисао активности истих, који би у оквиру себе садржавао казне за противуставно и друго дегенеративно понашање, те који би ове актере приморао да на јавној сцени наступају као то што јесу, страни агенти, био би добар почетак у решавању овог питања. Регулисати ово питање те уклонити друштвено дегенеративне групе не представља ништа друго до преузимање оних ингеренција суверенитета које по природној логици ствари и припадају држави. Никада не треба изгубити из вида да локалне невладине организације можда и јесу независне од власти у Србији но засигурно нису од страних структура моћи, са посебним нагласком на Немачку, Велику Британију, Сједињене Државе те Европску унију.

Прошлогодишња манифестација дегенеризма, познатија као Прајд, одржана је у Београду упркос повишеним сигурносним ризицима на југу Србије, јасном противљењу огромне већине народа у Србији предметном догађају те ставу саме државе да не постоје предуслови за одржавање параде. [43] НВО сектор преузео је на себе улогу агресивног заговарача одржавања параде, истовремено праћен својим спонзорима оличеним у дипломатском кору западних земаља у Србији. Све западне дипломате су листом подржали Прајд, на крају крајева то је у складу са њиховим вредностима, те су чак и учествовали како би, наравно, подржали дату девијантност и како би истовремено својим присуством покушали сакрити малобројност оних који, у самој Србији, заиста подржавају дату настраност.

Провокација и увреда није недостајало након што је коначно „шетња” одржана, кренувши од ругања Христу па све до откривања гениталија пред црквом Светога Марка. [44] [45] Порука је сасвим јасна. Наше цркве, као један од израза српске вишевековне културе и традиције мање су вредне од њихове огавне вулгарности. Хиљаду и пет стотина година историје српскога народа на дну, гола стражњица албанског хомосексуалца на врху. То је нова хијерархија вредности која нам се сервира и коју свесрдно промовише НВО сектор. Овакво стање ствари је неодрживо и неспојиво са очувањем државе и народа, стога се регулисање ове области и њено чишћење од петоколонашких елемената намеће као један од приоритета државног деловања у борби за стицање потпуне суверености.

Проблематика уџбеника који се користе у Србији, а која је као друштвени проблем актуелизована у посљедњих неколико година, од изузетног је значаја, посебно када се узме у обзир чињеница, која мора бити узета у обзир, да овде говоримо о образовању будућих српских нараштаја, а самим тиме и кадрова у свакој струци и области. Миша Ђурковић, у тексту посвећеном овој теми тренутно стање у Србији описује као олигопол фирми из Немачке, Словеније и Хрватске, што је изузетно забрињавајуће. Господин Ђурковић истиче да „недовољан број људи зна да нашим тржиштем уџбеника, на коме се годишње окрене 70 до 100 милиона евра, суверено владају фирме из Немачке, Словеније и Хрватске (све наши историјски пријатељи оп.а.), да је удео домаћих издавача сведен на двадесетак посто а да некада доминантни Завод за уџбенике данас покрива свега три посто тржишта”. [46]

Да би ситуација била гора, већ постоји спознаја о проблемима у овој области међу највишим степенима власти о чему сведоче изјаве председника Вучића и министра просвете Бранка Ружића. Наиме, по питању проблема са уџбеницима Александар Вучић истиче да „Србија је слободна и независна земља и, управо због тога, ови најзначајнији уџбеници морају да буду део српског издаваштва и посао од највишег јавнога интереса. Живела Србија!” [47] Министар просвете, господин Ружић је, говорећи о истој теми, извршио поређење са земљама у Европској унији наводећи да је у датим државама „сасвим нормално да домаћи издавачи објављују уџбенике из тих области (српски језик и књижевност, историја и географија оп.а.) и да се са идентитетским питањима не треба играти”. [48]

Сама чињеница да се процес набавке уџбеника у Србији води принципом отворенога тржишта је, благо речено, на рубу суманутости. Не може се све препустити слободном тржишту нити његовој невидљивој руци, посебно ако већ знамо, а то се требало научити до сада, да је и слободно тржиште слободније за једне него ли за друге. Питање образовања младих нараштаја Срба јесте питање од националнога интереса и једино решење се огледа у државној контроли и монополу над овим сектором. Ако већ постоји оправдани низ разлога због којих уџбеници из неких предмета могу бити понуђени од стране више издавача, није на одмет размотрити дату опцију, но када говоримо о предметима који учествују у изградњи идентитетске основе детета и његовог осећаја припадности своме народу, као што су предмети наведени изнад, онда нема никаквога простора, нити сме бити порива, да се дати уџбеници, а самим тиме и наратив унутар лекција, препуштају страним фирмама и туђинским интересима.

Српска православна црква, органски везана уз српско друштво, се такође већ дуже времена налази на мети напада, што је било и за очекивати. Природа ових напада обухвата спектар од физичких насртаја на поједине храмове, преко историјског ревизионизма, па све до покушаја отимања имовине те вербалних напада од стране високих западних функционера.

*Патријарх Порфирије и председник Вучић после сусрета у Београдској патријаршији – Фото: Сајт СПЦ*

Провале у православне храмове су постале део свакодневнице, посебно у оним територијама које су Срби раније насељавали, као што су Федерација БиХ, подручја у Хрватској те области на Косову и Метохији. Историјски ревизионизам, оличен у „прању” злочинаца, најбоље се види на пар случајева икона у храмовима СПЦ који су засметали нашим племенитим суседима. У Белој Цркви, у Србији, икона на којој је приказан лик Алојзија Степинца како гори у паклу је прекречена након што је иста узбуркала католичке, и остале, духове у Хрватској. [49] Запитати се где би требао да гори дати син „тисућљетне културе” ако не у паклу. С друге стране, проблем цркве Ружице у Рожајама јесте иконопис на којем се налазе муслимани са ножевима изнад колевке са дететом.[50] Како је само ова историјска чињеница, да су муслимани и више него спремно убијали српску децу, погодила наше суседе. Не треба нас изненадити да су се те уцвељене жртве непрекидне „српске агресије” одмах позвали на то да су и локални муслимани финансијски помогли подизање цркве у питању. Па шта ако су? Својим новцем нису купили права на ревизију историје, већ су, мишљење је аутора, покушали да се искупе за поступке својих предака. На крају се можемо на кратко осврнути и на покушај отимања имовине Српске православне цркве у Црној Гори од пре неколико година [51] те чињеницу да је генерал Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, приликом свога интервјуа за „Глас Америке” назвао СПЦ главним проблемом Запада по питању Србије и Балкана. [52] Треба се генералу захвалити на овако искреном изливу србомржње. Са њим знамо на чему смо.

Као што видимо, у друштвеној сфери, Србија је изложена читавом низу притисака, од којих су многи настали као резултат непријатељских активности унутрашњих и спољних фактора. Не треба занемарити нити мигрантско питање те могућност да исти буду искориштени за даљу дестабилизацију. У више наврата смо имали прилику гледати обрачуне између различитих група миграната, при чему су многи од њих, испоставило се, били наоружани ватреним оружјем. С обзиром да је нит која се протеже кроз читав текст питање суверенитета Србије, на друштвеном пољу, за разлику од економског, се могу постићи значајни помаци, но то захтева заинтересованост власти и њихову стварну посвећеност најбољим интересима српског друштва. За сада се то види у спорадичним случајевима, но општег напора да се друштвена сфера претвори у простор потпуног народног и државног суверенитета нема.

Космет као најважније питање

На крају текста долазимо до најважнијег питања а то је статус Космета и званични однос Србије према истоме. Значај ове проблематике превазилази било коју појединачну област и залази у више њих. Питање Косова и Метохије јесте друштвено питање, питање геополитике, питање економије, питање културе те чак и питање морала. Као што су многи српски интелектуалци истакли, наша вечна духовна и морална вертикала јесте Космет и наш однос према њему. Није тешко уочити да је притисак на Србију, по питању признања Косова као независне државе и „нормализације” односа са истом, почео расти са почетком руске војне операције у Украјини. Чињеница да Београд није увео санкције Русији, чиме се сврстао у веома малу групу европских земаља са коефицијентом интелигенције изнад собне температуре, само је додатно подстакла Запад да заоштри своју реторику и активности. Истовремено, није тешко ни закључити зашто се западним престоницама жури да заврше свој прљави посао на Космету, започет пре више од три деценије. Предвиђања Запада, вођеног Американцима, о току сукоба у Украјини, су се показала као далеко од стварности. Руска економија се није урушила, нити је руска рубља изгубила на вредности, нити су санкције, најобимније у историји, значајније наштетиле Москви. Чак и ситуација на бојном пољу, где су западни аналитичари и медији константно прозивали руску војску као неспособну и деморалисану, се тренутно развија у корист Русије. На међународном плану, спремност да на сопствену штету прате наратив Вашингтона су показале само земље Европске уније, са изузецима, те англосаксонске државе. У суштини говоримо о оним земљама које се колективно могу назвати Западом. Истовремено, економска ситуација у тим истим земљама наставља да назадује, несташице појединачних прехрамбених производа постају чешће са обе стране Атлантика, [53] [54] а недавни крах великих америчких банака, други и трећи своје врсте у америчкој историји, [55] [56] [57] само додатно продубљује неповјерење Американаца и странаца у стабилност финансијског сектора Сједињених Држава. [58] Политички притисак на Србију, праћен санкционисаним терором албанских паравојних структура над српском становништвом на Космету, неопходан је да би се материјализовала западна победа над интересима српског народа и Србије. У тренутном историјском тренутку, успеси западних земаља су малобројни, те све више излазе из сфере дипломатије те улазе у сферу међународног тероризма. Уништење Северног тока од стране Сједињених Држава је илустративан пример ове појаве. Претње другим великим силама, као што су Кина и Индија, не дају резултате какве би дале пре две до три деценије. Кина отворено наступа као руски савезник те чак истиче да ће могућа испорука кинеског оружја Москви зависити од понашања Вашингтона према Тајвану. [59] Индија је читаву претходну годину провела отворено тргујући са Русијом до таквога опсега да је ове године, по први пут, Русија ушла међу првих пет највећих индијски трговинских партнера. [60]

Запад се налази под притиском мултиполарнога свијета чак и на територијама које већ деценијама сматра својом зоном утицаја, као што је афрички континент гдје руско војно [61] [62] [63], те кинеско економско [64], присуство потискују и значајно компликују америчке и европске геополитичке и економске интересе, са посебним нагласком на Француску чије трупе су напустиле више афричких држава, ранијих колонија Париза, препустивши их утицају Русије.

Суочен са геополитичком и економском кризом, по питању Космета циљ Запада је двострук, односно има свој политички и психолошки аспект. Политички циљ је јасан. Као што истиче Џејмс Кер-Линдзи, професор Лондонске школе економије, главни „циљ европског споразума је да тзв. Косово добије признање и чланство у УН, а цена за то је аутономија Срба који би добили”. [65] У суштини, вршећи вишеструк притисак на Београд, Запад намерава да кроз „самостално” признање независности Косова од стране Србије опере своје прљаве руке и стави тачку на свој геополитички план за Балкан. Са независним Косовом, постоји могућност да би се осталим балканским земљама омогућило брзо улажење у Европску унију, што је свима њима наводни циљ, да би се тако заокружило груписање западнога блока пред изазовима следећих деценија које се огледају у успону евроазијских, афричких и латиноамеричких држава и савеза.

*Вучић и Курти са Лајчаком и Борељом у Бриселу 27.02.2023 – Фото: Профимедиа/Политика*

Није на одмет истаћи да би признавање Косова као независне државе, од стране Београда, ишло на руку западним земљама и у њиховом „моралном” сукобу са Русијом и другим државама које дефинишу као непријатеље. Акт признавања Косова, иако очигледно изнуђен, био би спинован као коначна „нормализација” понашања српске државе, у складу са западним поретком заснованим на правилима, те би западне престонице могле ступити пред Москву и Пекинг те рећи како ситуација са Кримом или Тајваном нема никакве додирне тачке са Косметом, на крају крајева сама Србија је признала независно Косово као самосталну државу.

С друге стране, психолошки аспекат Запада јесте коначни духовни и морални слом Срба као народа.[66] Поставља се питање реалности овога пројекта, но не треба уопште одбацити његово постојање (сасвим је јасно да напори друштвеног инжињеринга трају већ три деценије) нити искрену злобну намеру западних престоница да се коначно реши питање Срба (можда Малих Руса) на Балкану. Сви западни званичници и дипломате који већ седмицама отворено лажу заправо пред Србе долазе са јасном поруком. Иако смо и ми и они потпуно свести свих њихових злочина према нама, наше је да исте те злочине прихватимо као резултат своје кривице. Признавањем Косова, све трагедије наше новије историје, од мале Милице до бомбардоване зграде РТС, све лажи, од Сребренице до Рачка, све то и много више ми као народ прихватамо као нашу и искључиво нашу кривицу.

Овакав степен деморализације несумњиво води деградацији и дезинтеграцији како хоризонталних националних тако и вертикалних моралних и духовних вредности. Наметнути идентитет злочинаца, једном прихваћен од нас самих, загадиће све историјске, културне и традицијске обрасце српског народа. У нашим очима сва наша историјска достигнућа ће постати одбојна с обзиром да су иста, из ове искривљене перспективе, довела на крају до читаве нације злотвора. Његош, Српска православна црква, крсна слава, ратови за ослобођење, велике буне, два светска рата, па чак и научна достигнућа наших научника, све ће то бити посматрано кроз призму „српске кривице” и заувек ћемо бити, изнова и изнова, приморавани да пролазимо „деконтаминацију“ од наше „зле” историје и „чудовишне” нације, „назадне” културе и „примитивне” традиције. Како буде текао процес растакања народнога ткива, наше жртве ће бити омаловажаване док ће њихове убице бити занемарене (чак и слављене), штавише, нама самима ће бити приписана одговорност за њихово страдање и смрт.

У идентитетској и идеолошкој пустоши која би настала нестанком осећаја за народно јединство и припадност, увоз западног идеолошког смећа, чије све екстремније манифестације видимо данас у оквиру самога Запада, би постао изузетно олакшан с обзиром да не би било ничега да му се активно супростави. Ухваћени између ове две силнице, нестајућега идентитета заснованог на народној припадности те растућег идентитета утемељеног на неолиберализму и његовим дериватима, Срби би брзо нестали као народ.

Пред властима Србије, ако им је заиста Србија на првом месту, постоји само један пут. Не може бити никаквога признавања нити пак пристајања на учешће Косова у било којој међународној организацији. Француско-немачки план нити је прихватљив за Србију нити за Србе, ма где се налазили. Западу се жури, толико се чини очигледним, што значи да време ради за нас. И поред свега побројаног, свих проблема који нас муче, Србија чак и у своме полуколонијалном статусу слови као најважнија регионална држава на простору Балкана. Србија потпуно суверена је способна за далеко више.

Одупрети се притисцима Запада јесте изазов садашњих власти, но и народа који мора јасно и видљиво изразити своје неслагање са било каквим обликом капитулације по питању Космета. Облици исказивања незадовољства су бројни и више пута испробани, но мирно испунити улице, посебно престонице, најбоље шаље поруку свима, како домаћим властима тако и страним „дужебрижницима”. Црква је у више наврата већ отворено истакла да сматра Косово саставном и неотуђивом територијом Србије и њен став по овоме питању је сасвим јасан. Стране подршке не недостаје, и међу највећим силама. Сви предуслови су ту, на нама је да то искористимо. Преостаје само рад и отпор све до тренутка када, као и све империје прије њих, Запад не доживи свој крај.

___________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[2] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&tradeDirection=import&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[3] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[4] https://www.intermagazin.rs/srpske-domace-banke-zatvarane-po-direktivi/?lang=cir

[5] https://www.rtvbn.com/cirilica/362027/Zasto-su-ugasene-cetiri-srpske-banke

[6] https://rtv.rs/sr_lat/politika/poslanici-pitali-zasto-je-prodata-komercijalna-banka_1097464.html

[7] https://www.novosti.rs/c/ekonomija/vesti/945871/komercijalna-zvanicno-slovenacka-deset-meseci-nakon-sto-domaca-banka-prodata-nlb-transakcija-zavrsena

[8] http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/ubijanje-srpskih-banaka.html

[9] https://izmedjusnaijave.rs/%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%BA/

[10] https://standard.rs/2022/10/27/kulminacija-zapadnog-parazitiranja/