Да ли битка за Војводину улази у завршну фазу?

Пре неколико дана, тачније 12.08., на страницама Курира пренета је вест аустријских медија који оцењују да се покрајински секретар за међурегионалну сарадњу Бранислав Бугарски у суштини понаша као министар спољних послова Војводине. Даље се у тексту говори, а како Курир преноси, о Војводини као „региону на Дунаву“ који је под Слободаном Милошевићем сачувао одређени степен аутономије, да би тај ниво већ постојеће регионалне самосталности побољшао статутом из 2009. године.

Но упркос достигнутом степену аутономије аустријски медиј „Пресе“ констатује да Војводина још увек нема моћи колико би желела, те да не може да склапа међудржавне споразуме. На крају сам Бугарски за аустријски медиј објашњава да Војводина има много тога да понуди и по разумној цени, и закључује „скрушено“ готово изигравајући невино оптуженог, како ето Београд оптужује северну покрајину за сецесионистичке тежње.

Иако је објашњавајући за Курир наводе аустријских медија рекао да се није представљао као министар спољних послова јер, како каже он, то није културно, иако је поновио већ отрцану аутономашку фразу како је влада Војводине ето за споља јаку Србију а унутра слободну и либералну, овај наступ покрајинског секретара и извештавање аустријских медија могу да буду показатељ одржавања и циљног продубљивања дугогодишњег аутомашко-сецесионистичког тренда актуелних покрајинских власти.

„Где би нам био крај када би били држава“?

Ако рационално проанализирамо извештавање аустријских медија и њихов разговор са покрајинским секретаром видећемо да је представљање ситуације у покрајини тенденциозно и у функцији циљног фаворизовања аутономашке опције и лаганог хода покрајине ка стицању све већих државних ингеренција, циљ у чијој функцији је и понашање Бугарског. Објашњавајући актуелну ситуацију у покрајини, као и генезу статуса Војводине, аустријски медији дају акценат на деценијској борби аутономаша под Милошевићем, наглашавајући да су аутономаши сачували аутономне ингеренције покрајине.

Затим говорећи о Статуту Војводине из 2009.г. наглашавају њиме побољшани статус покрајине констатујући да она ипак не може да склапа међудржавне уговоре. Овим као да се шаље индиректна и суптилна порука, на изглед незаинтересовано, како ето тај Статут, иако је побољшао положај покрајине, није баш најсрећније решење пошто Војводина нема ингеренције које би желела, а које јој можда и припадају. На то све Бугарски изјављује како Војводина може много да понуди, такође и објашњавајући, као узгред, да је Београд оптужује за сецесионистичке тежње, чиме се на посредан начин жели западним партнерима (а и домаћим антиаутономашким и државотворним структурама) указати на лош положај и „везаност руку“ покрајинске администрације и аутономашко немирење са таквим стањем.

Бенигно извештавање или пролог притисака на Србију

Као што видимо Бугарском није ни на крај памети да ситуацију у Војводини прикаже макар мало реалистичније. А морао би тако да поступи, при чему не мора да се одрекне своје аутономашке политичке опције. Морао је своје аустријске пријатеље да обавести о комплексности ситуације у Војводини, јер само тако би одгнао сумње да његово понашање није у функцији реализације стварања, уз помоћ запада, атмосфере потпуне легитимности покрајинске администрације, и усмеравања покрајинског кода ка још чвршћем сепаратистичком курсу.

Дакле у разговору са аустријским медијима код Бугарског нема ни помена оспоравању уставности 22 одредбе Закона о утврђивању надлежности АПВ чиме је у најмању руку доведена у питање уставност помињаног Статута, којим очигледно ни Бугарски ни његови аустријски пријатељи нису потпуно задовољни, али са супротних позиција од већинског војвођанског становништва. Ни помена од стране Бугарског о тензијама и поларизованости војвођанског друштва баш по питању степена аутономије и положаја који покрајина треба да има у односу на остатак Србије. И на крају ни помена да је Статут покрајине (који за Аустријанце и Бугарског представља привремено солидно решење и очито само добру основу за продубљивање „државоликости“ Војводине) пред Уставним судом и да се коначна одлука тог тела очекује до краја године.

Но, да можда баш у том грму не лежи зец? Да можда управо одлука о Статуту Војводине коју треба да донесе Уставни суд не представља оно што оптерећује покрајинску администрацију. И да можда баш овакво, на изглед бенигно извештавање аустријских медија и изјаве Бранислава Бугарског уклопљене у једну јасну визију како запад види северну српску покрајину, не представљају пролог много жешћег притиска на власт у Београду, нарочито Уставни суд, који ће уследити како се датум доношења „пресуде“ аутономашко-сепаратистичком Статуту буде приближавао.

Највероватније је да ће бити тако, и да извештавање са запада и контакти са челницима покрајинске администрације (у овом случају Бугарским) имају за циљ, поред официјелних контаката, и слање озбиљних порука. Мешање запада на тај начин у одређивање статуса Војводине у Србији није ништа ново. Аутономаши подршку запада и већу наклоњеност страним државама од сопствене никада нису крили, штавише перјанице подржављења Војводине су претили интернационализацијом војвођанског питања.

За Војводину се морамо борити одлучно

Дакле како се буде приближавало време доношења одлуке о Статуту северне покрајине притисци са запада ће се, без дилеме, очито умножавати и појачавати на разне начине. На актуелној српској власти је, као уосталом на свим државотворним странкама, организацијама и појединцима, да адекватно одговоре на притисак који ће уследити од стране атономашко-сепаратистичке војвођанске клике, читавог другосрбијаског антисрпског кора и аутономашима наклоњеног запада.

Будемо ли посматрали Војводину као полигон који ће нам служити да маркетиншки доказујемо свој патриотизам, и то онда када хоћемо да скренемо пажњу са непопуларних одлука донесених у вези са другим деловима Србије, довешћемо у питање искреност борбе за задржавање северне покрајине у ингеренцијама државе и очување територијалног интегритета Србије.

Другим речима на одбрани Војводине се мора радити континуирано и на озбиљнији начин него што је ад-хок у априлу ове године одговорено на Пајтићеву сепаратистичку декларацију. Пасивност после великог митинга у Новом Саду, који су организовале све опозиционе странке у Војводини и патриотске организације, баца сенку на искреност протагониста протеста. И обичан народ често данас то тумачи као покушај скретања пажње странака на власти са непопуларног попуштања поводом бриселских преговора и прихватање Пајтићеве бачене удице као сламке спаса, зарад сопствене макар тренутачне рехабилитације.

Ово је битно нагласити јер ако се то буде понављало народ ће се све више осећати изманипулисан те ће му енергија слабити, а мишљење да су сви исти и да раде само зарад сопствене користи постајати све оправданије. То је оно што не смеју дозволити сви којима је стало да Војводина остане у каквим таквим ингеренцијама државе Србије, јер у будућим, врло извесним, борбама за Војводину народ може бити та превага, штавише и једино средство притиска на аутономаше и њихове западне менторе у покушају да се спречи судбоносно осамостаљивање покрајине.

А идући у сусрет одлукама Уставног суда можемо са правом констатовати да је битка за Војводину ушла у завршну фазу, што индиректно говоре ове наизглед бенигне изјаве покрајинског секретара за међурегионалну сарадњу Бранисалва Бугарског и извештавање аустријских медија.

Извор: Видовдан