Да ли заиста постоји сукоб Америке и ЕУ?

Односи Европе, оличене у Европској унији, и Америке никада нису били једноставни, у основи врло су динамични и много чешће контроверзни. У последње време – поводом политике Запада према Русији, а у светлу кризе у Украјини – утисак је да међу атлантским савезницима постоји озбиљан политички сукоб, који се углавном испољава вербалним иступима на јавној сцени мада овога пута има и неких конкретних потеза који подгревају утисак да је реч о сукобу. Али да ли је тај сукоб могућ и да ли он уствари и постоји?

У основи ЕУ и Америка су на истој политичкој линији, то јединство није доведено у питање. Другим речима, суштински сукоб не постоји. ЕУ – или тачније, њене кључне земље Немачка и Француска – одувек је повремено имала другачије политичко виђење криза у свету од Вашингтона и ово најновије размимоилажење поводом Украјине није нешто ново. Чисто политицки гледано, не постоји разлика између Америке и Немачке у гледању на Украјину, разлика је само у путевима, методологији, остварена заједничког циља. На пример, Немачка и Француска се залажу за дипломатско-политичко решавање кризе, а Америка за ратно – да се наоружавају Украјинци, док се Русији прети силом на њеним границама. ЕУ јесте већином против наоружавања Украјине, али истовремено није ништа мање политички и економски агресивна од Америке према Русији. ЕУ је додуше незадовољна и због веровања да је Америка лицемерна у санкцијама према Русији. Јер прошле године, када су на амерички захтев уведене западне санкције, трговинска размена Америке и Русије је повећана за 28 одсто, а руско-европска трговина је опала за четири процента.

ИСТИ ЦИЉ, РАЗЛИЧИТИ ПУТЕВИ

Постоје, дакле, разлике у приступу, али у приступу заједничком циљу. Европске силе такође верују да Украјина треба да буде званично неутрална земља, изван формалног чланства у НАТО савезу, али Америка се још јасно не изјашњава о томе иако своју позицију тестира преко пронатовског изјашњавања земаља Источне Европе, сада најактивнијих америчких савезника. Европско поимање неутралности Украјине значи само да је формално изван НАТО чланства, али се Европа залаже да Украјина буде везана за Европску унију, што није баш неутралност. Све то се не би могло назвати сукобом.

Уверење о америчко-европском политичком сукобу посебно су оснажила два догађаја. На једној страни је немачко-француска иницијатива која је довела до споразума у Минску о прекиду ратних дејстава у Украјини и отварању пута мировном процесу. На другој је агресивна пропаганда Вашингтона и НАТО команде, на челу са командантом НАТО снага америчким генералом Филипом Бридлавом, који тврди да Русија пребацује „хиљаде и хиљаде“ војника у источну Украјину, заједно са „стотинама“ руских тенкова, чиме, сугерише се, изиграва споразум Минск 2, а тиме и Немачку као иницијатора тог споразума. Немачка влада је саопштила да то, према њеним информацијама, није тачно и јавно је довела у питање смисао и намера пласирања таквих неистина. Изјаве генерала Бридлава званични Берлин је оценио као „опасну пропаганду“, уз подсећање да се генерално поштује успостављен примирје и да нароужавање Украјине може само да води новом рату, а не миру.

Занимљиво је да већина немачких медија, и то оних најтиражнијих, сваког дана пишу управо оно што говори генерал Филип Бридлав. Немачка је такође одустала од истраге о америчком прислушкивању канцеларке Ангеле Меркел, а Вашингтон је саопштио да ће и даље да прислушкује не само Меркелову него и све друге изван земаља енглеског говорног подручја, такозваног Ешалона.

Онда је дошла серија изјава како је сазрело време да ЕУ има своје засебне оружане снаге, своју армију, независну од НАТО. И то, како је рекао председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, због Русије. То, међутим, није изазвало много узбуђења у Вашингтону јер идеја о европским оружаним снагама је стара колико и сама европска интеграција, па до сада није ништа остварено. Из угла тешких речи и са једне и са друге стране, стиче се утисак да се нешто дешава, али пре свега на нивоу политичких амбиција Немачке. Немачка је, уз Француску, заиста много инвестирала у Минск 2, и сасвим је сигурно да ће Берлин уложити много труда да се кредибилитет Немачке не доведе у питање, и то највише због домаћих унутрашњих разлога. Немачка је, то је познато, веома осетљива на своје државно достојанство, изграђено на рушевинама Другог светског рата, и тешко пристаје на било каква понижења, и одатле долазе оштра реаговања на изјаве команданта НАТО.

У исто време, међутим, Немачка и Европска комисија подржавају контроверзни и потенцијално за ЕУ веома штетан споразум са Америком о слободној трговини, инвестицијама и партнерству (TTIP). Тај документ се припрема у највећој тајности, а до сада је неколико пута одлаган јер се верује да је на штету ЕУ. Али сада, у сред сукоба, има подршку ЕУ и кључне земље. О каквом сукобу је онда реч?

Намеће се и дилема да ли уствари Немачка својим ставовима о Украјини и НАТО индиректно само политички помаже председнику Бараку Обами. Обама изгледа није на линији „ратника“ из његове администрације, али је под њиховим великим притиском. Гласнији другачији приступ кључних европских савезника олакшава притиске на Обаму, који је под европским изговорима већ одложио почетак америчке обуке украјинских војника и официра. Америка, колико год је војнички моћна и политички арогантна, има потребу да није сама и било какво савезништво је за њу веома важно. Да ли онда стварни сукоб уопште постоји?

ДУГОРОЧНИ И КРАТКОРОЧНИ НЕМАЧКИ ПЛАН

Далеко је важније питање да ли је уопште могућ сукоб Европе, тачније Немачке, и Америке. Ово што се сада дешава, додуше на нивоу реторике, је ипак дневно-политичког карактера, а оно што је важно, и то у светлу тектонских промена у савременом свету, је да ли је америчко-европски сукоб који би значио разлаз уопште могућ. У постојећим околностима утисак је да такав сукоб није могућ. Европа и Америка су потребне једна другој, и то је константа њихових односа и ту нема промене, барем не у овом времену. Или прецизније, Европа, оличена у ЕУ, и не жели да се одвоји од Америке, то не желе њене политичке и економске елите. Америка и ЕУ су толико пословно и финансијски повезане, испреплетене да би сваки раскид довео до озбиљних последица, за које ни једна ни друга страна нису спремне и не желе такав развој. На пример, Американци могу за један дан да сруше највећу немачку банку – Дојче банку – јер су њени пласмани толико увезани у америчко тржиште такозваних деривата, берзанских спекулација, да без тог тржишта та банка не може више да постоји.

Сасвим је сигурно да у одређеним америчким круговима постоји извесна доза гађења према ЕУ и неповерења према Европљанима, а, с друге стране, вероватно је већи број оних у Европи који таква осећања гаје према Америци. Већина политичких лидера ЕУ се заиста нелагодно осећа под контролом Америке и жели самосталнију ЕУ, изнад свега Немачка и Француска, али реалност је другачија и на крају побеђује „математика“. То је једноставно тако и не би требало имати било каквих илузија упркос изливима незадовољства и тешким речима са обе стране.

Званични Берлин, као предводник ЕУ, ради на дугорочном плану „осамостаљења“ Европе од Америке, и у том циљу, како је објављено, Немачка ће у наредним годинама много више енергије уложити у политичку Европу. Утолико пре, процењује се у Берлину, што ће неки облик кризе трајати и наредних 10 до 15 година, па Немачка у том светлу мора да дефинише своје приоритете. Другим речима, немачки политичка амбиција је према унутра, према Европи, и то је простор евентуалних сукоба, а не према Америци и било каквом сукобу са атлантским савезником, и то упркос амбицији „осамостаљења“.

Стварни сукоб, дакле, у овом времену није могућ нити постоји. Водећим земљама додуше одговара подгревање веровања да сукоб постоји и да се Европа опире америчком политичком терору. Разумљива је и немачка забринутост због америчког гомилања оружја на Старом континенту под изговором опасности од Русије. То се посебно догађа у Источној Европи, која је традиционално зона немачког интересовања.

Али и сама ЕУ генерише кризу. И то због својих унутрашњих проблема. ЕУ је изнутра у добоким проблемима, практично је та интеграција пропала, и њој је потребна криза како би сачувала себе, како би опстала. Њен најупорнији оснивач Жан Моне је још 1956. године поручио да је европска интеграција створена на кризи и на кризама ће и постојати. У одржавању кризе, која је инструмент опстанка ЕУ, кључна подршка Европи долази од Америке, и зато је у времену у којем живимо велика илузија да постоји атлантски сукоб и узалудне су наде оних који се надају самосталној Европи.

Извор: НСПМ