Да сам ја Кирби

Политичка сцена у Србији се, у последњих годину дана, сасвим поједноставила. Све су маске пале и, самим тим, могућности манипиулације изборним процесом у Србији, од стране Вашингтона и Брисела, знатно је отежано. Нема скривених играча, нити „спавача“. Шта сад? Прилично је очигледно да ће се, како време пролази, клатно окренути према ономе што се назива „патриотским“ блоком (нит` је блок, нит` је баш толико патриотски; неки из тог блока су, колико јуче, били љути европејци, а неки су, све се бусајући у српске груди, изнедрили европејце и то веће него што их је изнедрила ма која странка у Србији), те да ће се бирачко тело померити у правцу национализма и то веома радикалног.

Да сам ја, рецимо, Кирби, амерички амбасадор, размишљао бих овако: Срби су прочитали и ДС, и Чеду, од њих је, док су у опозицији, корист никаква; опет, да бисмо контролисали догађаје, добро је у опозицији имати прикривеног играча, играча који ће заиграти на националистичку карту па, кад добро прође на изборима, да своје гласове опет преручи европејцима. Ко би могао да буде тај? Коштуница? Тешко. Непоуздан је, тром и разочаран у европске вредности, интеграције, блаблабла…знате већ. Можда би се могао удесити какав мали унутарпартијски пуч, који би Коштуницу послао у пензију, а на чело ДСС-а довео неког другог. Али кога? Сви су бледи и само би још више угрозили рејтинг ове симпатичне, ексевропске странке привидних легалиста, а стварних пучиста.

Друга варијанта је направити дил са Шешељетуом, па га пустити из Хага, да окупи „патриоте“ и у својој странци, покојној СРС, покуша да још једном изнедри европејце. Могуће, али је све то на дугом штапу. И ко може веровати Шешељу?

Трећа варијанта, да ДС пређе на патриотску причу је могућа, ако се отера њен гробар, Драган Ђилас и доведе, рецимо, мали Јеремић, за кога велики број Срба, из потпуно непознатих разлога и мотива, мисли да је патриота. Ипак, недовољно. Ко ће поверовати њима, после десет година силовања Србије?

А да неког из власти преместимо у опозицију? Могло би да упали! До избора има времена, могао би једно шест месеци да се преокреће, да се каје, да глумата разочарење у Европу и да пређе на патриотску жваку. До избора. А онда, кад навата што навата од гласова, опет се изљуби у уста са европејцима и решен проблем!

Као што рекох, да сам ја Кирби, или већ неко зна-се-где, овако бих размишљао. Дачићу бих, на пример, измакао место премијера и договорио се с њим да се опасно увреди због тога и пређе у опозицију а, у даљем току збивања, постане чак и борац за српску ствар. Добро, неки му неће поверовати, али неке ће и насанкати. Срби памте до 15 минута. Уосталом, СПС можда нема дугу традицију патриотског деловања, али историју патриотске реторике нико нема дугу као они.

Али, дођавола, изгубићемо већину у Скупштини, неко мора да ускочи на то место! Who, the devil? Само ДС, сви остали су мршави. Могло би да прође! Наравно, ако се направи нова коалиција, биће мало пипаво објаснити грађанима да је народ хтео баш такву екипу, јер смо му већ објаснили да је она претходна била по вољи народа. Но, и то ће се некако удесити, Срби су већ научили да је паковање коалиција после избора, на шта народ никако не може да утиче, сама срж демократије. Посебно је згодно што у овој балканској wolffucking place нико не очекује да власт ради оно што је обећала пре избора. Трибалска посла.

Овако бих ја, дакле, размишљао да сам припадник расе вашингтонско-бриселских господара. Али, нисам. Можда они и не постоје, него су плод моје уобразиље и уобичајене српске параноје, као и теорије завере. Ипак, лакше нам је да верујемо да нам све ово ради неко са стране, него да то радимо сами себи. То би тек било врано.

Не кажем да ће се ово и догодити, већ је више у питању једна ментална спекулација. Да сам Кирби, такав ја био би, што је говорио покојни Шећеровски. Ако се догоди нешто слично, биће то чиста случајност. На крају крајева, ако и постоје неки планови са стране да се препакује власт у Србији, сигуран сам да ће то наши државници одбити, јер су они сигурни и одлучни браниоци наше суверености и независности, као и економског напретка, што доказују сваки дан, а некад и два пута дневно.

Извор: Васељенска ТВ