Девети јануар – црвено слово и црвена линија

Вољом српских политичких представника у БиХ с почетка 90-их година празник Светог архиђакона Стефана постао је више од верског празника, постао је то историјски датум. И то не само за Србе у БиХ, него у ширем историјском, друштвено-политичком смислу, тај дан је постао једна од најсветлијих тачака српског народа уопште.

Али, како је девети јануар постао симбол отпора, својеврсни инат и како је дошло до тога да се он брани скоро подједнако као Република Српска? Када је угрожавање тог датума постало једнако угрожавању читаве Републике Српске?

Рођендани су важни у животу сваког човека, а камоли читавог једног народа. Симболи су оно што нас одређује, што нас суштински дефинише и одбрана државе врло често подразумева и одбрану симбола.

Јер онај који изгуби оно што га одређује, губи све. Човек без идентитета је ништа, па је и држава без симбола само празна љуштура. Но, Девети јануар је симболичан по много чему. Не треба ни објашњавати његову историју, значај, дубину, јер о томе је речено и написано много.

Преокрет

Тешко да би пре 15 или 20 година ико у Републици Српској или Србији могао замислити да ће се ауто-пут звати “Девети јануар”, да ће се по том датуму давати имена улицама и трговима. А тек тешко би могао замислити да ће се тај дан обележавати дефилеом Полиције Републике Српске. Просто, тај датум де обележавао симболичним академијама и коктелима за политичаре. И да се разумемо, то је било омаловажавање тог дана.

На те коктеле долазили су представници држава региона, представници друга два конститутивна народа и мањина у БиХ, представници дипломатског кора…

Девети јануар за Србе је био дан стварања Републике Српске и прослављан је и као крсна слава. Бошњаци су га прихватали као легитиман датум. Тако је било све до 2015. године када Уставни суд БиХ по апелацији представника СДА (странке Алије Изетбеговића) проглашава неуставним Девети јануар, јер “се са њим не могу идентификовати сви народи у Републици Српској”.

Овде треба јасно нагласити да Уставни суд БиХ није оспорио право Републици Српској да Девети јануар обележава као Дан републике, него је био споран део који је садржао верску компоненту, односно што се прославља као крсна слава.

До тог тренутка, Република Српска због одлука Устаног суда БиХ, али и под притисцима протекторатске Канцеларије високог представника и западних амбасадора, морала је направити низ уступака који су водили у разградњу Дејтонског мировног споразума.

Многе надлежности су предате (не отете), а Српска је изгубила и своја два симбола – грб Немањића и химну “Боже правде”. Уместо тога, као амблем у Народној скупштини изабрано је данашње решење и као химна “Моја Република”.

Наводно, све као привремено решење. Међутим, амблем и химна су до те мере промовисани као симболи Републике Српске да млађе генерације и не знају позадину њиховог настанка. Дакле, једном врстом инжењеринга, преко симбола, измењен је идентитет Републике Српске и она је опстала и остала. Њихово укидање изазвало је само привремени инат и спорадичну реакцију.

Црвена линија

Али, Девети јануар је једна сасвим другачија прича. Тај датум није више само црвено слово, него је постао црвена линија. Линија преко које нико не жели да иде. Србину можеш узети кућу, окућницу, двориште, али у крсну славу и веру му не дирај.

Ради јавности која није упућена треба рећи да се ово односи на народ. Јер, власт је индиректно спровела одлуку Уставног суда БиХ и Девети јануар се више не обележава као крсна слава, нити је законом стриктно дефинисан. Али, не треба ни то сматрати као издају, јер политика и вођење државе није ствар срца и поноса.

Оно што је важно је да се на том питању обелоданило много тога и да су српски политичари баш на овом питању опаметили, схватајући шта је заправо права жеља САД и њихових западних партнера, али и да се Бошњаци никада неће помирити са постојањем Републике Српске. То их (политичаре) свакако не аболира за друге ствари, али то сада није тема.

Иако су Срби 1992. изабрали Светог Стефана да му подигну најславнији споменик, онда је 2015. године Свети Стефан изабрао нас. Не да бисмо одбранили њега и његов дан, него да бисмо одбранили Христа. А бранећи Христа, бранимо слободу, част, бранимо сами себе.

Девети јануар због свега што се око њега дешава не представља, дакле, само датум или тачку спорења, него је одраз свих односа у БиХ. Како се уопште може замислити држава у којем неком смета верски празник? Од датума који је за типове попут Комшића и Изетбеговића био легитиман, постао је “геноцидан”. Ако би се прихватила таква политика, питање је шта би следеће тражили.

У неку руку је добро, али истовремено и жалосно, да су нам требали разни Изетбеговићи и Комшићи да бисмо почели поштовати, ценити и славити своје. Јер истини за вољу, да није било те апелације, не би било ни дефилеа.

Добро је да учимо, па макар нас и други морали подсјетити, ко смо и шта смо. Векове не може да поништи ниједан суд, а те векове нарочито не може да доведе у питање изјава или каква апелација. Док прослављамо 33. рођендан Републике Српске, морамо схватити да је она светија од свега. Да без ње и њених симбола (поготово грба, химне и Деветог јануара) не би било ни нас. Занимљиво је да и поред свих изазова, ова Република већ сада траје дуже од прве Југославије.

И данас треба посебно истаћи да је Девети јануар рођендан свих нас. Да су институције Републике Српске институције свих нас. Јер ако их претворимо у плен за који ћемо се отимати и средство за задовољавање политикантских апетита неће бити потребне апелације, угасићемо се сами. Не да неће бити дефилеа и славља, него ће и они симболични коктели постати немогући.

Нико не треба да се плаши да ће неко да нам одузме историју, истину и правду док је се сами не одрекнемо. Док год опстанак Српске не вежемо за опстанак привремених гарнитура, толико ће и она трајати. Нека је срећан Дан Републике Српске и крсна слава Свети архиђакон Стефан.

---

Извор: Компас