slobodan-reljic-naslovnaЗаиста је дошао час кад ће се поштен Србин морати да одреди и према још једним нашим пријатељима. Знате, рекао је то и наш премијер ових дана – реч је о Грцима. Тим лењивцима који Ангелу Меркел, ту еС-еН-еСовску мајку која о нашем премијеру брине као о рођеном детету, цртају у СС-овској униформи. (Добро, та одећа коју је, успут речено креирао фиреров друг Хуго Бос, добро стоји чак и њој, али не ради се овде о томе.) Проблем јесте што Србљи, којима премијер још увек није успео да протестантизује свест – иначе би они више волели Ангелу него Мајку Југовића – не виде да је Алексис Ципрас, то дете атинских улица, директни непријатељ, подривач такорећи, генијалног програма српске владе, за који постоји опште консензус бретонвудских институција.

Чекајте, шта прича тај човек: да неће да прода Пиреј и Солунску луку? Да ли је могуће да он не зна да је увек најбоље да се све да „страним инвеститорима“? Скандал! Шта ће нама, и како готово песнички рече наш први министар „нашом браћој и пријатељима у јужној Европи“ – луке, телекоми, епсови, банке, осигуравајућа друштва, пиваре? И ваљда још рече: Ово је капитализам. Као у оној старој ТВ-серији Тражили сте, гледајте. А неће вам се свидети док не постанете Немци, па ви останите при својој православној свести. Избор је прост, зар не? Либерализација (дајте народу улице) + приватизација (дајте корпорацијама власништво)+ дерегулација (организујте хаос у коме све изгледа као после два дима „плаве траве заборава“) – то је свето тројство Вашингтонског консензуса. То ти је, треба јавити том Ципрасу, абц-савремене капиталистичке привреде. Треба му јавити јер он није прошао рани курс Воје Шешеља о комунизму и глоговом колцу.

ПАДАЊЕ С НЕБА

Јер, познато је да ММФ и Светска банка не врше никад притисак ни на кога. Мада, никад не реци никад – можда понекад на некога и врше. Или, `ајде да будемо отворени, да врше – увек и на свакога, али „није Србија случајно једина земља која је без притиска било кога из ЕУ, ММФ, СБ, Европске банке кренула у тешке мере и реформе и мере фискалне консолидације“, рекао је наш премијер и додао да је „то пут оздрављења, зато што ништа неће пасти са неба“. И зато је наш премијер, кад је неко питао зашто се продаје МТС који добро ради, рекао да – верује у капитализам! Што би се рекло, баш верује. И, као сваки верник, тешко може и да помисли да може и да постоји ишта друго, осим Вашингтонског консензуса око тог капитализма. А Ципрас је врдлама. Није тај човек никад продавао ексере у Лондону код Индуса, па да сазна да ништа неће пасти с неба. Добро, премијер ту не открива целу истину, јер и он је био министар у влади после чије одлуке су наши западни пријатељи на Србе слали „томахавке“ с неба. Бивало је, дакле, падања с неба. Али то је био почетак пута оздрављења?

Ваљало би у уводницима подржати премијера у смислу едукативног ружења јужњачких народа – нерадника над нерадницима и отворено игнорисати европску статистику, која тврди да Грци раде више од Немаца. Ваљда премијер зна боље. И у то име стално понављати наше Ново Верујем: /“Верујем у тежак рад,/ у тешке структурне реформе,/ верујем у промену наших навика,/ наше свести, / у тешко и мукотрпно оздрављење наше привреде,/ верујем,/ и зато сам у том послу посвећен на такав начин“./ И требало би бескомпромисно заштити првог међу нама неједнаким од оног сељачког приговора: како може неко ко никад није ништа радио да учи један народ који је опстајао баш у зноју лица свог хиљаде година – да мора да ради. То је смешан приговор. Прво, човек сад ради за све оно пропуштено. Кад је добио посао који воли. А по тој логици, попови не би смели да причају о Богу, јер никад нису били на небу, нити би се гробари могли бавити мртвацима јер никад нису били мртви. Онда би се премијеру могло приговорити што су му „ближи Немачка и Аустрија“ него јужњаци, јер он никад није био Немац нити Аустријанац иако је то сто пута више заслужио од милиона Немаца.

vucic-merkel-foto-rojters-montaza-1402556773-514033

Али, добро. Добар коментатор владиних новина никако не би смео само да сведе своје мисли да површне закључке како су Ципрасове идеје смешне, а Ангелине – изразито просрпске, него би морао да унапред јавља како је мали Паблито (Иглезијас) још смешнији од Грка. Јер тек би с тим Ципасовим побратимом могло бити проблема. Можда, на пример, и да га се повеже са Долорес Ибарури. На пример, да неки од наших таблоида дође до тајних докумената НКВД, где ће се јасно показати да је Паблито Стаљинов унук: Ла Пасионарија и Брка су проводили лета на Криму, а потомак се после оженио унуком Берије, а кад се добри Франко представио Богу и Долорес се вратила у сунчану Шпанију, као дечак је тајно доведен и… Леп лид! Продавле би се те новине, а била би то и велика подршка владиним реформама. Јер, ето, Срби су успели да крену европским путем, а сад ће да нам они који су се прошверцовали у Европу да убацују клипове у точкове. И зато да се набави неки добар стари филм НКВД, где би се Паблитови комунистички дека и бака појавили голишави… Као оно што се за Ангелу појавило.

КУГИЦА И ЕВРОПСКИ ЗАКОНИ

Марин Ле Пен и Виктора Орбана – стално третирати. Мало и оног Земана и Словаке, што се фемкају око признања Косова, па нам ометају јасну европску перспективу. А Орбана посебно узети у фокус због неколегијалног односа према ММФ, западним банкама и посебно што је учествовао у ширењу идеје (а онда је то и реализовао!) да се грађани морају заштити од кредите са „швајцарцима“ и сличним клаузулама, те сада нашу гувернерку ставља на муке, а ствар је тако јасна: држава увек служи да помогне банкама да зараде, а грађанима да направи законе и није она крива што то они у Бриселу увек пишу као за ону игру „ђе куглица“ где увек добијају они који скривају куглицу. То су европски закони. У току је хармонизација.

Односно, како рече шеф гувернеркине екипе: Па, људи, ово је капитализам! Јесте! Тако треба да се каже: да грађанин зна да нама није најважнији он. Нама је најважнији капитализам. Посебно капиталисти, а посебно – страни капиталисти! Е кад то научимо, наш премијер ће моћи узети један слободан дан и да се испава, окрене иза себе и види докле је стигао. Нас неће много да претекне до тог дана. Али није ни важно. Они који стигну биће промењене свести. -Тачније: без свести. А то је тај велики циљ. Што сваки коментатор провладиних новина треба да зна у по ноћи кад га пробуде.

* Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“


Извор: Нови Полис

Оставите коментар

Оставите коментар на Добри војник Вучић или Грке на врбе

* Обавезна поља