Докони попови јариће крсте

1.

Тешко је озбиљно коментарисати неозбиљне ствари. Нови план за разбуцану српску економију, а ваљда је, ако ме памћење не вара, трећи за годину дана, савршен је, као и ови пре њега и заснован на потпуно истим постулатима: раст производње, стране инвестиције, запошљавање. Два пута није упалило, па је тешко да ће упалити „из треће“. И неће, наравно.

Верујте ми на реч, или немојте, али пристајање на узслове ММФ-а и ход ка ЕУ директно су супротни развоју српске привреде и економије. То је до те мере очигледно, да то виде и они копји те назовиреформе спроводе. Примењујући ССП, чекајући стране инвестиције, које неће доћи, таман да се призивају и на недељним литургијама, као и слушајући налоге ММФ-а, тонућемо и даљи, и дубље, и неповратније. Онај ко буде спроводио ове нове-старе мере, треба да, ако је одговоран, своју политичку судбину трајно веже за успех, или неуспех реформи и то у дефинисаном временском периоду. „Ако до 1. Јануара не буде толико и толико страних инвестиција, ако не запослимо сто хиљада људи, ми одосмо из српске политике“-то је став одговорних и озбиљних људи. Одговорност има своју временску димензију и проверљивост. Ако тога нема, са причом о одговорности смо завршили. Може да се влада и даље, али онда више нема смисла, а ни етичке основе, да се помињу одговорност и озбиљност.

Што се тиче реформе државне управе, која ће се дешавати у наредних шест месеци, једва чекам да видим који ће бити њени циљеви, средства којима ће се постићи и мерљивост успеха. Слутим да ће се широко прокламовати, медијски експлоатисати и да ће се, по сваку цену, гледати да се успех или неуспех реформе не веже за личне политичке судбине. На крају, кад прође пола године и управа се не реформише (јер се не може реформисати ни за три године, а да то ваља), прогласиће се још једна велика победа и све ће остати по старом. Зашто? Просто: реформа државне управе и моћ странака стоје у обрнутој сразмери. Јачање јавне управе и институција би ограничило оћ странака и странаца, а нисам сигуран да је то оно што се реформом жели постићи.

Уопште узев, циљеви којима се тежи, бар по прокламацијама их оцењујући, дубоко су противуречни и не могу се извести у оквиру базичних постулата система. Или, простије: не може и јака партија, и јаке институције; и ММФ и оздрављење економије; и запошљавање, и гашење великих система; и озбиљно правосуђе, и прећутно прелажење преко сумњивог финансирања странака. Управо зато нам се дешава да се вртимо у круг, губимо време и ултимативно проглашавамо поразе за победе. Кад нешто не успеш да урадиш, прогласи да си урадио, а медији ће наморати гомилу да у то верује. Ако је сувише очигледно да ниси испунио обећање, толико очигледно да ни медији то не могу да проперу, гурни даље у будућност! У будућности је сигурност, ту је склониште за све промашаје. Све што не можеш данас, остави за сутра. Мајке и бабе су нас училе обрнуто, додуше, али нису нас спремале да будемо политичари.

2.

Наш „патријант“ Иринеј, како то љупко каже наш престолонаследник, изволео је благословити клуб „Привредник“. То је, никакву сумњу немам, почетак оздрављења српске економије и привреде, јер нам спаса без пооћи вишњих сила нема. Све би ово било симпатично, да у том клубу не седе Миодраг Бабић, Миодраг Костић, Слободан Петровић, Душан Ступар, Милан Беко, Зоран Дракулић, Милија Бабовић, Обрад Сикимић и Илија Шетка, сви, дакле, доказани борци за српску привреду и реиндустријализацију на бази приватизације по моделу „три евра шећерана“.

У низу излишних и погрешних потеза, које СПЦ и Синод повлаче у последњих неколико година, ово није најгора ствар, али јесте, за онога ко то хоће да види и разуме, јасна индикација да се Црква, мирно и без икаквог срама, ставила на страну крупног капитала, а против народа. Можда звучи претерано, али ако благосиља оне капиталисте који су у црно завили стотине хиљада породица, тешко да се оже другачије објаснити.

Наравно, древни рефлекс Цркве је да се примакне лови, ма одакле долазила. Ипак, црнорисци заборављају да је народ основ њиховог издржавања и да ће доба тајкуна проћи. Српска сиротиња је вековима издржавала Цркву и њене службенике, а Црква је све то муњевито заборавила и ставила се на страну тајкуна. Ваљда рачуна да ће нам, док љубав с тајкунима траје, увалити причу да је земни живот долина мука, те да је сва наша срећа на ономе свету, а да ће, кад доба тајкуна прође и кад сиротиња остане једина која се може шишати, прећи на скаску да је Црква одувек била уз свој народ.Дотле ће се владике, по овој долини мука и суза, кретати у Аудијима и Мерцедесима.

Недавно сам, у једној београдској цркви, добио памфлет у коме се, у форми питања и одговора, као у катехизису, представља однос наше Цркве према богатству. На реторичко питање „Зашто Бог некима даје боггатство, а неки се даве у сиромаштву“, поучителан одговор је: „Није твоје да испитујеш вољу Божију, Он зна зашто и шта коме даје“. После читања ове целомудрене будалаштине, заветовао сам се мом Богу (кога не видим ни у каквој вези са СПЦ) да, док гамижем по овој долини мука и суза, динар више нећу дати Цркви и да ћу чак и свеће куповати у неком СТР-у. Као обичан, умерено религиозан Србин, искрено верујем да је мој Бог тракође Србин и да са њим имам директан линк.

Додатно појашњење за тужну причу о томе како је наша света мајка СПЦ увек била уз свој народ: народи без цркве постоје, али цркве без народа не. Народ је старији од цркве, а Перун и Световид су старији од Христа. И Црква, и држава, рачунају на нашу заборавност и склоност ка опраштању. Ви како хоћете, али ја сам ко Шиптар-памтим дуго и не праштам никако.

За крај, као мала илустрација теме, једна песма Ђуре Јакшића, која говори о животним навикама наших владика пре једног и по века:

Калуђери

Глед’о сам вам метаније,
Кад варате Бога жива;
Глед’о сам вас, где се пије,
Где се једе и ужива.

Слуш’о сам вас, кад кунете
Своје стадо, своје верне,
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!

Глед’о сам вас — не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Глед’о сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!

Извор: Васељенска ТВ