Дрмање кавеза и други есеји

‘Ајде да се не фолирамо. Јесмо ли у кавезу – јесмо. А кад смо већ у кавезу, иако смо слободари наслоњени на слободарску традицију, ‘ајде да дрмамо кавез…

‘Ајде да се не лажемо. Је ли ово кавез – јесте. А кад је већ кавез, немојмо бити опортунисти у кавезу, макар задрмајмо кавез. Бити у кавезу, па још бити опортуниста у кавезу, двоструки је кавез…

Прво и прво: схватите да сте у кавезу. Друго и друго: не мирите се са тиме што сте у кавезу. Треће и треће: дрмајте кавез. То су нека правила у вези са побуном у кавезу.

‘Ајде да се не глупирамо: ко дрма кавез, има чему да се нада. Ко не дрма кавез, може да се нада једино кавезу…

Они што мирују у овом ђукановићевском или вучићевском кавезу, мировали би у свим кавезима. Такви су, ‘ајде да се не правимо луђи него што јесмо, у већини. И та већина воли кавез. Као што воли сопствени страх или сопствени прдеж. Оно: помало смрдуцка, али је макар рођено и топло је…

Они што нирванишу у поменитим кавезима, наћи ће смирење у свим кавезима овога света. Уживаће и тако и овако у свим прљавим барицама и још ће убеђивати и друге да осим прљавштине и барица ничега нема. Ни у кавезу, ни изван њега…

Стога, дрмајмо кавез. Ко дрма кавез, тај ће макар показати да је жив. А ко је жив, тај ће макар доказати да неће да животари у кавезу. Јер живот и кавез: некако не иде. Осим ако је кавез живот, а ваљда није…

Они који одумиру у кавезу, а тих и таквих је, да се не глупирамо – већина, одавно су убедили себе, а убеђују и друге, да је животарење живот. А они који кажу да је животарење живот, заклеће се у свој рођени кавез и свом рођеном кавезу, да је кавез – слобода. Слобода са решеткама…

Због тога треба дрмати кавез. И кад помислимо да смо одистински и традиционални слободари и да никада не бисмо пристали да будемо у кавезу, ипак, стално и истрајно: дрмајмо кавез. Јер, ипак смо у кавезу, да се не лажемо…

Сад, од када смо у кавезу, то није сигурно. Рођени смо да не будемо у кавезу: сигурно је. А да смо од рођења у кавезу: и то је сигурно. Ето, само због тога и у име тога: дрмајмо кавез…

‘Ајде да не будемо мутави код језика и слепи код очију: бити у затвору, на пример, није срамота. Осим ако сте нека превејана лопина и огавни разбојник. Као што су они који су нас сместили у кавез. Хтедосмо рећи: и затвор је за људе, али за људе није кавез. Осим за оне, који су, о срамоте, у већини и који сопствену срећу траже међу полутанима у кавезу. Ти и такви моле кавез, а не Бога, да буду доживотно у кавезу, јер су себе изградили према потребама кавеза којем су од постања заветовани…

Они који у кавезу виде слободу, опаснији су за слободу од оних који су од свега овога направили кавез. Јер, они који у кавезу виде слободу, направили су ове који су од овога направили кавез. Они који су од овога направили кавез једнога дана ће отићи. Овако или онако. А они који су направили ове који су од свега овога направили кавез, никада неће отићи. И никада неће изаћи из кавеза. И никада неће престати да убеђују све око себе да је кавез једина слобода…

И због тога, кад смо већ ту где јесмо, дрмајмо кавез. Што јаче, што истрајније, што дуже. Уколико задрмамо кавез, показаћемо да је кавез казна недостојна слободног човека и да се за слободу и за достојанство треба борити, па макар и у кавезу…

Они који су нас стрпали у ђукановићевски и вучићевски кавез, третирају нас као животиње. Него како…Као циркуске животиње које доносе животињски профит. Дакле, када смо већ животиње, будимо макар дивље животиње и дрмајмо кавез свом снагом наше дивље силине, наше неукротиве памети…

Они који су прихватили да буду циркуске животиње, убеђиваће нас да смо дивље животиње и претиће нам да ће нас затворити у кавез. Као да већ нисмо у кавезу. А каква ли је разлика између малог и мало већег кавеза? У малом кавезу је можда мало више слободе, него у великом кавезу. Ето разлике. Због тога: дрмајмо кавез …

Они који су судбински везани за кавез мисле да је слобода дивљаштво и да је дрмање кавеза примитивизам. Та мисао их води до закључка да је човјек мајмун, а мајмун човек. Ако је већ као што јесте: дрмајмо кавез да се не бисмо више мајмунисали…

У дрмању ђукановићевско-вучићевског кавеза проћи ће многи наши дани. И нека прођу. Јер само кавез који се дрма може наговестити слободу која се спрема…

Пролазне вечности

Проћи ће и овај снег што сипка по овоме који ово пише, па како да не прође и овај што пише и ово што пише.

Проћи ће и писмена којима се ово кобајаги записује, па како да не прође и овај кобајаги запис о вечности…

Проћи ће и овај језик којим се глагоља, па како да не прођу и они бесмртници који су овај пролазни језик прогласили вечним…

Проћи ће и све вечне књиге изаткане на вечном језику, па како да не прођу мушичаве скрибоманије тренутачних скрибомана који су умислили да су непролазни…

Проћи ће чак и овај побожићни дан објављујући да је прошао вечни Божић. То што ће опет свратити у нашу варош и Божић и побожићни дневи, не значи да су вечни – ни вароши ни Божићи који нам обасјавају живот. Живот који ће такође проћи у својој вечитости која има крај…

Можда прође и ово небо које је мера сваке вечитости, па како да не исцури и ова земљица која је своје трајање вјечно везала за небо које мора једном проћи…

Па ако пролази чак и небо и земља која се због неба нада вечноме трајању, како да не прођу мали земљани који се на земљици пропињу не би ли досегли вечито небо које ни само није вечно…

Проћи ће и глад за слободом кад је већ слобода одавно прошла…

Проћи ће и жеђ за правицом јер је правда одавно окончана…

Проћи ће и потрага за срећом јер срећа ионако нема ништа са вечним трајањем…

Ма, проћи ће, и ником ништа, и човек, јер било би баш грозоморно да човјек поред свих дивних бића буде вечан…

Проћи ће и страх од олоши иако нам се понекад чини да је једино страх вечан…

Изгледа да ће проћи и олош, јер мора и зло минути светом, када је већ добро тако краткотрајно…

Па кад пролази и земља свезана за вечно небо које ће вероватно проћи, како да не прођу државе и државице које ионако никада нису ништа имале са вечношћу…

Проћи ће, дакле, и велики и моћни, угасиће се дапаче и силни и страшни, па како да не одсвира своје и наша малецка државица која је ионако прошла пре времена само што се то није обнародовало и запечатило…

Ако се сасуо и доњи камен на којем је настала, а који је симбол вечности, како да се не проспе и привремена зиданица на камену коју су прогласили вечном…

Нема, дакле, вечности, постоје само пролазне вечности. А све што је пролазно сумњивог је квалитета…

Једино нису сумњиви наши вечници који владају вечно у пролазности својој… Сумњиви су као људи и јунаци, но нису сумњиви као пролазна инвазија која вечно траје…

Рекосмо ли да је можда и небо невечно? Па ако је испред вечитости неба пободен колац страшне сумње у трајање, како онда да буде вечан свирепи Мило и кварни Александар…

Може ли бити да ће проћи земља под небом и небо изнад земље, а да ће свирепи и кварни остати ?

Изгледа да смо до тога дошли. Свему смо у слабости својој ударили црну тачку, а онима који су црне тачке осигурали смо вечност без тачке…

Прогласили смо смрт живота истовремено оглашавајући вечност смрти…

Шта нам се то десило, земљаче?

Да ли је то та летаргија…или умор од неумора?

Да ли смо онима који пролазе, а никако да оду, дали право да нам отму оно што не пролази, а као да је одавно прошло…

Да ли ће свирепи и махнити заиста последњи угасити светло или ће светло коначно угасити мрак…

Остаје нам нада која пролази као и свако безнађе…

Поема о полтрону

Поема је дело епско-лирског карактера у стиховима (понекад и у прози). Може бити кратка или дуга, једноставна или сложена, а углавном се састоји од више певања. Још у антици имала је своје запажено место и до данашњег дана је недовољно одређена јер се у њој преплићу карактристике лирике, епике и драме. У њој су заступљене бројне песничке фигуре: поређења, епитети, метафоре, парадокси, оксиморони, антитезе… Одликује се драматичним и трагичним тоналитетом. Представници поеме у светској књижевности су…

И ту ћемо окончати овај кратак курс из књижевности. Дакле, знамо понешто о поемама. Макар су нас тако једнога давнога дана учили они који су знали понешто и о поемама и о животу. Неке ствари су се вјероватно промениле, па је могуће да у дукљанском нововремену поема више није поема, као што ни зеленаши више несу Срби. Него, нећемо о белашима и зеленашима, већ о поемама и полтронима…

Полтрон је полтрон. То је најједноставнија, најтачнија и напотреснија дефиниција полтрона. Дакле, ово чељаде се не може дефинисати никако другачије већ ноторном чињеницом која говори сама по себи. Као што је ђубре – ђубре, тако је и полтрон – полтрон. Не постоји ништа што ће ублажити семантичку одгонетку дефиниције овог двоножног створа и логично-вишећелијског полтронског организма…

Кад је већ тако као што установисмо, како је могуће довести у везу потресност и трагичност поеме и испразност и карикатуралност полтрона? Могуће је, јер је сваки испразни и карикатурални живот сам по себи трагедија, па тиме и поема. Наравно, уколико мислимо на духовну, а не на дигестивно – пробавну страну човекове личности…

Полтрон је, гле чуда, уистину трагична, што би се рекло поемична полуличност. Тај недовршени створ самим својим паразитским бауљањем исписује потресне странице постојања које се не може назвати животом. Дукљански или велесербски амбијент у којем полтрон расте, развија се и размножава се, само додатно драматизују поемичну потресност његове полтронске полуегзистенције…

Полтрон се, наравски, не рађа као полтрон. Та чињеница је само увод у поему о полтрону. Дакле, полтрон је рођен не да би био полтрон, већ да би био човек. Човек нема ништа заједничко са полтроном иако је и полтрон, о клете судбе, ипак човек. У том парадоксу крије се трагичност поеме о полтрону. Нико се, да прикуцамо, није родио да би био полтрон нити полтронизам може бити генетичка категорија. Полтрони, ти огавни створови који не заслужују мржњу, већ одистинско саучешће, су сами по себи јединствени и непоновљиви у свом трагичном гадлуку…

Закључујемо, у велеумности својој, да полтрони не рађају полтрончиће. Полтрони се, као и још неки нижи организми који немају ништа са полтронима, размножавају својом простом и наказном полтронском репродукцијом. Дакле, немамо, не дао велики Бог, ништа против велелепног чуда рађања, али имамо баш све против размножавања, односно просте репродукције полтрона и инвазије полтрончади и полтрончића…

И шефови наших српских и дукљанских краљевина су једном давно били полтрони. Мило је био полтрон и точка. Александар је био полтрончић и три тачке. Само су полтрони, полтрончићи и полтрончад у овом и оваквом, наравно полтронском систему, могли да постану ово што су сада. Сада су такође полтрони, али на много вишем нивоу, што њихову личну поему о полтронима чини још драматичнијом и трагичнијом..

Не постоји полтрон који живи достојанствено као што не постоји ни права поема која се не завршава трагично. Полтронизам и трагизам су, видесмо ли, у чврстој и нераскидивој вези. Стога се гадлук полтонерије често поклапа са обесмишљавањем животног смисла… можемо ли, велеумници драги, замислити ишта трагичније (полтронскије) од тога?

Полтрончићи и полтрончад су лепо ушушкани у топлој задњици неког високопозиционираног полтрона или велезадњици главнопозициониране полтрончине. У тој и таквој ушушканости полтрончићи и полтрончад броје своје полтронске дане. Наравно, ништа им не фали сем живота достојног човека…

Да ли су полтрони, полтрончићи и полтрончад убили свако човеколичје у себи или су свесни да су рођени да би били људи, а не полтрони? Да ли су јунаци наше поеме свесни да на њиховом полтронском ђубришту ничу сва зла овога света?

Уколико су сачували нешто од нечега у себи, њихова полтронска поема узраста до античког трагизма. Због тога је свака прича о полтронима поема о животу који је стао у задњицу. Има ли нешто бесмисленије и страшније од тога…

Бленто

Ниси ти грађанин, ти си бирач. Ниси ти бирач, ти си непогрешиви бирач. Ниси ти само непогрешиви бирач, ти си рођени победник, драги мој бленто…

Ако си већ, бирач, непогрешиви бирач и рођени победник, почни да мислиш, драги мој бленто. Или макар да замишљаш, јербо је тешко мислити у немислећем дукљанском рају и у безмислећој Сербији маленог Александра који никада неће порасти…

Пошто готово све можеш, драги мој бленто, земљаче мој и рођаче мој, моћи ћеш и да замишљаш, кад већ не можеш да мислиш…

Све ти, драги мој бленто, иде од руке, па како ти неће ићи да замислиш све што ти треба иако већ имаш све у припитомљеној блесавости својој…

Замисли, драги мој бленто, да живиш. Пошто већ не можеш да мислиш о животу, а и претешко је то у беживотном дукљанском трапу или неживотној Сербијици-небесници маленог Алека, почни већ једном да замишљаш да живиш…

Ако си замислио, драги мој бленто, добро ти је кренуло. Жив си, макар у замишљањима својим. И све ти је некако лепше, него у победничкој стварности твојој. Некако си важнији и већи, него што си био док си био велики и важан…

Па кад си већ, драги мој бленто, замислио да си жив, замисли и да живиш достојанствено, без страха и срама. Знам да је то тешко и претешко у устрашеном дукљанском тутумраку и у посрамљеном сербском царству небеском, али замисли. Упињи се, колико год можеш, драги мој бленто, не би ли замислио себе у човечијем обличју…

Кад си већ замислио, драги мој бленто, да си достојанствен и одважан грађанин, замисли и да радиш нешто корисно, јер достојанства и храбрости нема без делатништва и прегалаштва. Знам, знам, драги мој бленто, да је тешко било шта радити часно и поштено у нечасној дукљанској трафичици и у непоштеној сербској радионици – небесници, али замисли, напрегни се…

Па кад си већ замислио да радиш часно и поштено, замисли и да од тог рада, драги мој бленто, можеш што би се рекло, часно и честито живети…

Па кад си већ замислио да радиш часно и поштено и да од онога што радиш часно и поштено живиш, замисли, драги мој бленто, да и твоја породица може часно и честито живети од часног и поштеног рада који си замислио…

Добро, знам, драги мој бленто, да је тешко и претешко замислити нешто часно, честито и поштено, у овом зоолошком вртићу, али не одустај… нико ти не тражи да мислиш, јер је то немогуће, али ти траже да замишљаш и да од замишљања живиш…

Замисли сад, драги мој бленто, да којим случајем ниси драги мој бленто, него драги мој господин грађанин који уме да размишља главом уместо да мудрује задњицом. Знам да је тешко и претешко размишљати главом, а не позадином у дупеглавој краљевини, али потруди се, па замисли…

Замисли, надаље, драги мој бленто, где би били и шта би радили сви ови људи и јунаци у маленом дукљанском рају и мало мање маленој приземљеној небесници Сербијици, да си којим случајем размишљао главом и имао макар дамар од срца у грудима кад већ срца у грудима немаш. Јер понешто је, драги мој бленто, и у срцу, па чак и ако није у глави..

Замисли, на крају, драги мој бленто, да си сачувао оно што си добио рођењем: све органе, а посебно оно што пристојност не помиње и приде- главу и срце. Где би ти крај био, драги мој бленто, и какав би заслужени крај био свима овима који размишљају задњицом, а уместо срца у грудима носе касицу-прегојену прасицу…

Замисли, драги мој бленто, како би све било боље, срећније и лепше. Знам да не можеш мислити о томе, али напни се, па замишљај да је све ово онако како одавно није…

Замишљај, драги мој бленто, да си отишао далеко одавде и да си негде у неком другом блентавом рају само један мали обични и драги мој бленто који свему зна цену, а вредност ничему не зна. Има ли ишта лепше од тога, кад већ ничега грђега нема…

---

Извор: Феномени/Стање ствари