Фон Клаузевиц, Призрен

Ивица Дачић (удато Фон Клаузевиц, Призен 1966) обрадовао је из Брисела митровачке Србе да су им он, Кети и Хашим дали још једну шансу: ићи ће поново на гласање. У противном, свечано им чак је три пута обећао рат, сукобе и нестанак. Према Ивициној прилично поједоствљеној геостратешкој анализи, рат на Косову и Метохији избиће у три случаја, и – да не буде да им није рекао – Србија им неће помоћи ни у једном, јер где има то да се „седам милиона жртвује за 20 хиљада“. Дакле биће рата:

(1) Ако наставе бојкот избора („имаћемо Албанца за градоначелника, то би изазвало конфликте, можда чак и оружане“);

(2) Ако наставе да одбијају политику владе (алтернатива политичкој заштити српских интереса било би једино „насилно војно решење, на које ми не можемо да одговоримо“);

(3) Ако пропадне бриселски споразум и Србија не започне преговоре о ЕУ (ако дође до „пада Бриселског споразума, до поновних конфликата, сукоба, да Србија буде поново условљена и тиме одложен приступ ка ЕУ… нико не може да преузме“).

Да резимирамо, пошто отпор „северњака“ влади помало прети да се прелије и на остатак Србије, Дачић је веома јасан и за оне до Јариња и за оне од Јариња. Имаће рат у сваком случају у коме не послушају Ивицу и Вучића. Наравно, треба му веровати јер он је, према сопственом признању, већ једном ратовао на Косову, истина, нема фотографија, ваљда се није видео од тенка.

На страну што се тако са својим народом не разговара, посебно не са једним очајним народом, чији положај је највећа срамота савремене Европе; народу коме се данас предлаже да се у избору између зла и горег са ентузијазмом препусти злу. На страну што Дачић и Вучић тај свет данас жртвују, пуни вере да ће тиме избећи нешто још горе, показујући да ништа нису научили ни од Милошевића ни од било кога после њега ко је веровао да ће давањима купити неку милост и зауставити даље растакање. На страну што је данас западним силама много једноставније да наставе са мирним комадањем Србије него да покрену нови рат на Косову и Метохији. Више од свега, међутим, боли та ароганција и та Дачићева слобода да са својим народом разговара језиком претњи, каквим су пре њега са истим тим народом говорили Медлин Олбрајит, Хашим Тачи или Фрањо Туђман.

На том политичком и моралном дну Ивица је, међутим, у једном у праву. Србима, посебно оним на Северу, заиста прети сукоб. Клицу тог сукоба посејала је његова влада, претећи им ратовима и нестанком и систематски их излуђујући, затим делећи Србе са Севера на издајнике, и то оне који се противе предаји Севера Тачију, и правоверне, а то ће рећи оне који су за предају Севера Тачију. И после тога нема ништа што може да им каже осим да им можда обећа да ће за сваког Србина који не зађе на изборе стрељати стотину оних који изађу. После дугог и брутаног пресинга београдских олош-медија, Вулина и осталих који шпартају по Северу свих ових недеља, не верујем да Срби који су за изборе виде око себе већих непријатеља од оних који су за бојкот. И обратно. Можда та полиитка владе има неку сатанску логику у томе да народ, чији је сваки стоти припадник за последњих 13 година мира изгубио главу у терористичким нападима, своје затирање доврши сам.

Јер овим отварањем непријатељстава између Срба и Срба Дачић и екипа нису могли да смисле бољи начин за пацификацију односа између Срба и Албанаца. Елем, Албанци су се умирили, готово да не убијају, а и зашто би кад ће то Срби Србима сами.

Ивица је тако Север добрано натопио бензином, остаје само да се нађе будала или очајник да баци шибицу, исто онако како су их тамо, тражећи издајнике, бацали Вулин, млади Ђурић и остали, исто онако како су говњиви српски медији у њихово име том истом сатанском логиком објашњавали како нема већих Тачијевих партнера међу Србима на Косову од оних који се Тачију одупиру. Уосталом, биће за све њих неке користи и ако, недај боже, на Северу падне мртва глава, крив ће ионако бити Марко Јакшић, за сваку главу, укључујући и сопствену јер то ће гарантовано моћи да буде само самоубиство.

Логика је, наравно, морбидна, али шта још може да буде здраво после свега што је Ивица поручуио Србима („и немој да вам после буде крив Београд“). Држећи се те логике, српски избор на Косову је прилично јасан. Ако не послушају владу, имаће рат са Албанцима, са НАТО и ко зна с ким. Ако је послушају, тући ће се међу собом. Е сад, ни то није исто: ако се буду тукли са Албанцима, Дачић им је лепо рекао да не рачунају на његову помоћ; ако се потуку међу собом, бар они који нису „издајници“ колико Марко могу да рачунају да ће Вучић опет од странаца тражити 45 минута за себе.

Како ствари стоје, за Србе на северу нема решења без рата. Осим можда да изађу на изборе и гласају за Тачија, бар он им у среду из Брисела није претио ратом. Уосталом, цела та наопака и трагична логика српског Фон Клаузевица и налаже да се, ако си Србин са Севера, дуже да живети са једним бубрегом него са једним Ивицом.

Извор: Нови Стандард