Хоће ли „обновљена“ Немачка окренути лице Србији?

Самит ЕУ који ће се одржати 19-20. децембра текуће године требало би да донесе коначан суд за 2013. годину о судбини српског захтева за чланство у ЕУ. Према расположивим информацијама, пресуда неће бити позитивна, а постоји опасност отказивања прве међувладине конференције заказане за 21. јануар 2014. године. Своју негативну улогу одиграла је како неуспешна 20-та рунда преговора (13. децембра) делегација Београда и Приштине у Бриселу, тако и свеопшта ситуација у Европској Унији, која очигледно не доприноси даљем ширењу те организације.[1] Можда у насталој ситуацији главни адут Србије може бити у релативној смени власти у Немачкој. Не због тога што су у нови кабинет ушли србофили – него просто због тога што је тешко очекивати још оштрију позицију Берлина по питању Србије.

Коалициони преговори о стварању нове немачке владе одужили су се скоро три месеца. Од самог почетка чак ни немачки стручњаци нису веровали у стварање “велике коалиције” (ЦДУ, ЦСУ и СПД). Ове политичке странке имају исувише различите ставове по кључним питањима унутрашње и спољне политике – и сувише озбиљне противуречности постоје и међу страначким првацима.

Упркос свему, управо је тај сценарио заживео. То је омогућио унутарпартијски плебисцит у Социјалдемократској партији – која је дала зелено светло за улазак министра СДПН у коалициони кабинет – као и спремност Ангеле Меркел да крене у суштинске кадровске и програмске уступке.[2]

Управо ти уступци могу имати озбиљан утицај на будућу политику Немачке. Ово је посебно актуелно у условима кризе на просторима ЕУ.

Ствар је у томе да је нови кабинет Ангеле Меркел која већ трећи пут полаже заклетву, у себи сјединио присталице дијаметрално супротних стратегија. За то време док конзервативни блок ХДС/ХСС у целини подржава “штедљиви курс”, њихов опонент са левог центра СДПН инсистира на повећању социјалних издатака и других пројеката који ће омогућити подстицање економског раста. “Акумулирати или трошити?” – то је спор који протиче на нивоу целе Европске Уније. Сама Немачка се придржава “уздржаног” концепта. Сада је дискусија пребачена на ниво владе главног донатора европске привреде.

Међутим, тешко је са сигурношћу предвидети колико ће се озбиљно променити курс немачке политике. У целини гледано, тај курс ће највероватније ипак омекшати.

Да сада пробамо оценити персонални распоред снага у новој влади Немачке. Један од “тешкаша” из конзервативног блока је сачувао своју функцију – горепоменути министар финасија Фолфанг Шојбе – жестоки заговорник фискалне дисциплине и противник сувишног пумпања новца “расипничким” Грцима или Португалцима. Од самог почетка коалиционих преговора социјалдемократе су претендовале на место министра финансија – и десни конзервативци га ипак нису испустили.

Међутим, права противтежа Шојбеу очигледно ће бити нови министар економије и енергетике, социјалдемократа Зигмар Габријел. Министар економије као поборник социјалних издатака и министар финансија као гарант ригорозне финансијске дисциплине, могу да делују као веома конфликтан пар, истовремено и као одређени баланс интереса.

Социјалдемократе су успеле да за себе приграбе још једну важну функцију у новој влади – дужност министра за рад и социјална питања. То место ће заузети Андреа Налес. Није тешко претпоставити да ће он инсистирати на додатним издвајањима за социјалне потребе. Неколико таквих мера већ је одобрено у оквиру коалиционих преговора. Ради се о повећању минималца и смањењу до 63 године старосне границе радника за пензију у неким категоријама. Према речима стручњака, спровођење ових мера доводи до повећања буџетских расхода за 20 милијарди еура – што је великодушност незамислива за претходни конзервативни кабинет!

Међутим, и министар рада у новом кабинету има противтежу. То је члан Извршног одбора Европске централне банке из Немачке Јорг Асмусен, који прелази на рад у нову владу у својству Државног секретара у Министарству за рад и социјална питања. Његова овлаштења у ЕЦБ истичу тек 2019. године, тако да је његов прелазак одмах изазвао много гласина. Сам Асмусен је своју одлуку образложио личним разлозима – жељом да буде ближе својој малој деци која живе у Берлину. Јер се његова канцеларија налази у Франкфурту на Мајни.

“Нема других разлога за овај корак” – изјавио је Асмусен.[3] Ипак, чињеница раскида уговора са ЕЦБ шест година пре његовог истека, сама по себи је индикативна и не уклапа се баш у “породичну верзију”.

Како било да било, Јорг Асмусен је познат као поборник активних дејстава Ангеле Меркел на тврдом курсу европске финансијске арене. Не једном је био у мањини приликом гласања у ЕЦБ, посебно кад је гласао за смањење базне стопе која је позвана да стимулише финансијско-економску активност, али истовремено обремењена надувавањем нових спекулативних “балона”. Позната је и његова жестока позиција према онемоћалој Грчкој. “Ми не можемо да продужимо важење грчких меница, нити да снизимо каматне стопе. Ти кораци у ствари би били отписивање дуга и директно финансирање Атине, а ЕЦБ је то законом забрањено да чини” – изјавио је Асмусен у једном интервјуу немачком часопису Bildam Sonntag на врхунцу расправе о спасавању Грчке у јесен 2012. године.

Истовремено, Јорг Асмусен је деловао усаглашено са актуелним шефом ЕЦБ Мариом Драгијем по таквим питањима попут подршке издавању дугорочних кредита банкама и пуштању програма откупа државних обвезница outright monetary transactions (ОМТ), који је објавила ЕЦБ у септембру 2012. године. Орган послвних кругова Америке The Wall Street Journal такође предвиђе усложњавање односа ЕЦБ са Немачком, а економиста Berenberg Bank, Кристијан Шулц, уверен је да одлазак Асмусена “представља стратешки губитак за ЕЦБ”, а сам Марио Драги признаје да ће они “жудети” за Јоргом.[4]

Уколико шеф ЕЦБ “буде жудео” за Јоргом Асмусеном, онда Србија највероватније неће жудети за Гвидом Вестервелеом. Сада већ бивши шеф спољнополитичког ресора Немачке владе из Слободних демократа, прославио се како по питању (не)традиционалне орјентације, тако и јасним антисрпским курсом који је по свом “јастребском односу” превазилазио програмске оквире ЦДУ/ХСС. Његов садашњи наследник, социјалдемократа Франк-Валтер Штајнмајер познат је не само по вишегодишњем искуству на спољнополитичком терену, него и умеренијим погледима по питању актуелних међународних питања. Тако да се пред Србијом појавила одређена шанса на преорјентацију свог главног опонента у редовима ЕУ последњих неколико година.

Извор: Фонд Стратешке културе