Избори и отворено друштво иза затворених врата

Да се одмах на почетку одредим око централне ствари: разговори између власти и опозиције су нужност. Или, да парафразирам у више наврата изговорене речи новинара Цвијетина Миливојевића – до договора око изборних услова на крају мора доћи, а све време које протекне до тада може се сматрати изгубљеним.

У односу на овај став налазе се супротстављени полови: oнај владајућих који инсистира како никакви разговори нису потребни и да је све потаман и други, тврди опозициони, који инсистира на томе да никаквих разговора илити преговора ни не треба да буде и да до разрешења ситуације треба да дође на неки други начин. Међутим, мислим да је белодано јасно – како Александру Вучићу тако и његовим прагматичним бриселским покровитељима који су на свашта спремни да затворе једно а по потреби и оба ока – да у Србији политичка криза уистину постоји: парламентаризам је тешко искомпромитован, многи (с правом) сумњају у ваљаност изборних процедура, а медијске хајке против опозиционих првака су толико учестали да се и не могу називати инцидентима.

На другом полу су они који верују да је Вучићева подршка тако танка да ће се распршити после неколико сучељавања у телевизијским емисијама или да ће његов легитимитет бити толико тешко нарушен протестима и бојкотом (упитне успешности) да ће се Запад дозвати памети и да ће, најпосле, престати да сарађује са једним поприлично аутократским режимом. На крају, ту су и они чији је политички темперамент близак оном друга професора Јова Бакића и који не би имали ништа против да се дохватимо за гуше. Али њих, за сада, не треба схватити много озбиљно. Коме је до тучњаве по овој врућини?

Ипак, чак и ако се сложимо да до некаквог сагласја око изборних услова, медијске заступљености и парламентарне увиђавности на крају мора доћи не значи да можемо да поздравимо било какав разговор између представника власти и опозиције.

Не делује да би тај дијалог требало да тече скровито од очију заинтересованих потенцијалних гласача а још мање се чини да би требало да га организују неки безвезњаковићи из енџио сектора без икаквог кредибилитета у широј јавности. Нисам априорно против преговора са којима јавност није до краја упозната. Некада је то – што због контроверзности садржаја преговора, што због саме чињенице да се преговара – нужност. Али овде не делује да је тако. Посебно би у прелиминарној фази, испуњеној усиљеном куртоазношћу, јавност могла да буде упозната са сваким детаљем – пошто их и нема много.

Са становишта опозиције се чини несврсисходним, а помало и самопонижавајућим, да се делегација највишег нивоа шаље на преговоре са другом поставом: лидери са лидерима, опуномоћеници са опуномоћеницима.

Но, пре свега дијалог не може бити уприличен као пуко посредовање међу двама странама заглављеним у парничном поступку. Зашто? Зато што у овој парници има много кривице.

А она је – са становишта опозиционих гласача, демонстраната и страначких првака – на страни власти. Да ли безусловно седање преко стола Небојши Стефановићу који је, колико јуче, оптуживан за кривотворење јавних исправа и преко стола оних чији су страначки другови учествовали, према речима опозиције, у покушају убиства једног од опозиционих првака ослобађа све наведене политичке одговорности за ова непочинства? Оваквих оптужби није мањкало ни на рачун опозиционих лидера. Да се подсетимо: реч је о људима који су у дослуху са Рамушом Харадинајем и Хашимом Тачијем, лупежима који су се огрешили о сироти народ за више стотина милиона долара, насилницима и провокаторима бруталног насиља.

Зар се све ово брише једним потезом доброћудне руке Соње Лихт и њених подложника? И како, уколико разговори не успеју, као што по свој прилици и неће, у јавности поново покренути неке од споменутих тема а да вас неко држи за озбиљно?

Рат је често теже окончати него отпочети. Нема много разлике ни код политичке борбе. Вишемесечно заклињање у Боркову крваву кошуљу испунило је политичку кризу новим садржајима. Пребрисати их без било каквог, макар вербалног задовољења, навешће многе да – с правом или без њега – поставе питање: зар је све ово трајало да би Драган и Неша попили пословични виски у пријатном окружењу Факултета политичких наука.

На крају, али не и најмање важно: како је одабран модератор и који су оквири и форма дијалога које је поставио? Да се не лажемо, није тешко замислити Соњу Лихт како са свежњем кључева уз злокобан смех закључава Нешу Стефановића и Драгана Ђиласа док се не договоре око изборних услова. На крају, ако буду добри, добију печење и дезерт.

Али то је сцена за стрип. Тамничари наше неслободе су ипак мало суптилнији. И много нетранспарентнији.

Извор: Стање ствари