Избори у тамном сребреничком вилајету

На изборима одржаним 2. октобра у општини Сребреница победио је – на локалу – како се то каже терминологијом која је резервисана искључиво за изборе у Сребреници, кандидат Младен Грујичић, са 4,350 гласова, наспрам 1,914 гласова за његовог противника, досадашњег начелника Ћамила Дураковића. И свршена ствар, done and dusted, рекли би неупућени. Међутим, Сребреница је јединствено место на земаљској кугли не само по наративу о наводној космичкој патњи већ и по томе што тамо бројање гласова „на локалу“ – не решава ништа. Исход избора одређује се додавањем гласова који се – опет по сребреничкој терминологији – допремају „у врећама,“ дакле потичу изван подручја општине где се гласа и чији се јавни службеници бирају.

Већ годинама, монопол на политички и медијски високо профилисани положај начелника општине Сребреница имају представници само једне етничке, или верске, како се већ хоће, заједнице у тој општини. Не зато што уживају подршку већине бирача на територији чијим пословима управљају, него зато што је изборни систем наменски подешен тако да они на изборима не могу да изгубе.  Или је, барем до задњих избора, преовлађивало мишљење да је тако. Ако овакав систем подсећа на Чикаго у неком периоду своје политичке историје, то је зато што је Чикаго вероватно послужио као модел за начин како се „демократски“, али без ротације власти, већ годинама управља Сребреницом.

Посматрачи неупућени у сребренички modus operandi помислили би да је кандидату Грујичићу са око 4,300 гласова мандат начелника осигуран, с обзиром на то да супарник Дураковић каска  далеко иза њега са око 1,900. Или барем, тако је изгледало након првог, нештимованог бројања гласова непосредно после избора. Али таква погрешна процена изоставља из вида два кључна фактора. Један је апсолутно одбијање стране која је поражена само „на локалу“ да само из тог разлога одустане од победе.  Други је да се две недеље након избора пребројавање гласова – и вероватно подешавање изборних резултата – и даље одвија, само више не „на локалу,“ у Сребреници, него у седишту проверено неутралне Централне изборне комисије Босне и Херцеговине – у Сарајеву.

Према задњим извештајима који су приспели у петак 14. октобра, Комисија је избројала и урачунала скоро све традиционалне гласове „из вреће,“ дакле оне који потичу од уходане моноетничке машинерије наводних становника Сребренице расутих по свету. Они већ више од једне деценије одлучују ко ће бити начелник општине Сребреница, у складу са специјалним законом, lex specialis, донетим са искључивим циљем да омогући њима да на свим изборима у Сребреници однесу превагу, без обзира на то што годинама или деценијама не живе тамо, а можда никада и нису живели. У складу са новом изборном математиком, пошто су сви гласови „из вреће“ отишли кандидату Дураковићу – са изузетком два гласа, додуше – разлика између супарника сада је смањена на само 780.

Педантна Изборна комисија БиХ упозорава, међутим, да још увек није одрадила свој задатак, да ће приљежно радити и преко викенда, и да ће коначни резултати бити саопштени у понедењак 17. октобра „након што се преко викенда обраде преостали гласови пристигли путем поште, са биралишта у одсуству, од бирача који су гласали путем мобилних тимова, у дипломатско-конзуларним представништвима, те на непотврђеним гласачким листићима.“

Добро сте прочитали. Пред нама је цео викенд за додатне марифетлуке и за штимовање, у Сарајеву, изборних резултата за Сребреницу, да би се постигло да прилично импресивна предност од 2,400 гласова непожељног кандидата Грујичића –  једноставно испари.

Бивши југословенски контра-обавештајац Божидар Спасић најсажетије и најтачније је одредио суштински разлог за грчевиту борбу једне стране да се продужи у бесконачност њена политичка контрола над Сребреницом.  Сребреница је – рекао је недавно Спасић – „позорница“ где се у јулу сваке године организује спектакуларна представа са вишеслојним политичким, пропагандним и моралним ефектима. Опасност да би губитком контроле над „позорницом“ била коначно спуштена завеса и да би гледалачка публика најзад почела да се разилази – потпуно је реална.

Али постоји једна – са становишта досадашњих режисера – можда још гора варијанта. Шта би се догодило ако би нова управа позоришта одлучила да прошири драмски концепт и обогати репертоар увођењем не нових, али до сада намерно изостављених садржаја у представу? На пример, ако би 11. јули прогласила даном сећања не на само једну, привилеговану, групу жртава ратних дешавања у сребреничком крају, него на све жртве без разлике, и без обзира на порекло или верску припадност? Са људског становишта, такав револуционарни преокрет био би прави, морално исправан потез који сви људи добре воље, ако су информисани о томе шта се стварно догађало за време рата у сребреничком крају – одавно прижељкују. За користољубиве политичке манипулаторе, који лицемерно оплакују и истичу једну групу жртава док сурово и безосећајно затиру сећање на другу, то би било – катастрофа.

О Сребреници је очигледно могуће говорити чак без коришћења стандардног, очекиваног вокабулара – Срби, муслимани – а да све што је битно сваком буде савршено разумљиво. То је зато што је прича о изборима у Сребреници, по свом домету и значају – универзална. Младен Грујичић би могао да буде Кинез, а Ћамил Дураковић Ескимац, али предходна анализа и закључци остали би потпуно исти.

Сребреничка утакмица се неће завршити док се изборно питање не реши по стандардима који су барем налик на „универзалне“, на којима такозвана „међународна заједница“ упорно и неискрено инсистира у свим другим ситуацијама. Сребреничка лопта је сада на делу игралишта Владе Републике Српске. Једино она може да реши овај проблем, за који постоји само једно решење. То је да Влада недвосмислено потврди у општини Сребреница суверенитет – барем у  дејтонским оквирима – Републике Српске и да у сарадњи са Народном скупштином Републике Српске укине дискриминаторски lex specialis који омогућава бестидно ругање основним демократским постулатима – у Сребреници.

И нека нико не потеже несувисле аргументе о компензовању „жртава геноцида.“ Осим ако нису спремни да подрже примену истог принципа у Истанбулу или Смирни где би – по истој логици – без обзира на фактички састав и жеље становништва, начелник за сва времена морао да буде Грк, са већином која би му сигурно, на свим изборима, била обезбеђена „из врећа,“ рачунањем гласова милиона протераних – да не користимо ону другу, много јачу сребреничку реч –  становника ових градова и њихових потомака.

Извор: Фонд Стратешке Културе