Извињења и помирења или ко коме дугује?

Да извињења не завршавају неминовно у помирењима, него постају повод заоштравања већ постојећих сукоба, показало је обележавање двадесете и седамдесете годишњице значајних датума у историји народа на Западном Балкану. Услед бројних локалних и међународних политичких манипулација, Сребреница је послужила као детонатор.

Премијер Србије каменован је од Бошњака у Поточарима. На хрватској прослави „Олује“ није се чуло извињење Србима прогнаним из завичаја. У Пребиловцима није било никог од позваних хрватских и бошњачких званичника. Дан касније хрватски премијер је одбио предлог београдског колеге да се утврди датум заједничке жалости због свих жртава.  “Не иде нам некако са извињењима и помирењима”, рекао је лидер Српске у Пребиловцима, иако је подржао или није оспоравао мировне иницијативе премијера у матици.

А зашто нам не иде ? Према јединственој стручној оцени мировњака и миролога, нема извињења и помирења ако се актери не врате на почетак приче. Као што нема ратних злочина без рата, тако нема ни рата без претходних политичког сукоба. У конкретном БиХ случају, непосредан узрок грађанског рата, па и злочина лежи у муслиманско-хрватском негирању суверености и равноправности српског народа по виталном националном питању будућег статуса БиХ. Дакле, извињавање би морало да прати узрочно-последични ланац и почне са друге стране због понижавања Српског народа првих 90-их.

Према савременим студијама мира, не би, такође, смела да се занемари ни даља прошлост фашистичке НДХ, у чијем програму за “коначно рјешење српског питања” је до `43. активно или пасивно партиципирала већина муслимана. Па чак ни далеко даља прошлост османског уништења хришћанске Краљевине Босне, вековне окупације земље и конверзија дела хришћана на веру окупатора због економских и политичких привилегија.

То је, према стручњацима, најтежи део пута до помирења, а да је тако, сведочи чињеница да су се историчари упркос братству-јединству и заједништву и у социјалистичкој БиХ спорили да ли је османски период био окупација или само “турска управа”.

Затим, миротворци и миролози кажу да је, ма колико то било тешко, неопходно егзактно утврдити чињенице и “истином доћи до помирења”. Комунистичка власт је од 1945. у име помирења и заједничке будућности много тога гурала под тепих, производила вештачке симетрије у националним жртвама и заслугама и глорификовала примере међунационалне солидарности. Актуелне демократске власти чине супротно. Пример младића Срђана Алексића из Требиња, који је убијен од национално својих јер је заштитио свога друга Муслимана, достојно је забележен као јединствен, иако сигурно није био једини.

Даље, струка каже да посредници не могу да буду историјске или савремене велике силе, оптерећене властитим колонизаторским и неоколонизаторским хипотетакама за које се ни саме ником нису извиниле. Поготово ако су још инволвиране у локалне сукобе, као Холанђани који дежурајући у демилитаризованој зони нити су спречили казнене екпедиције Насера Орића по околним српским селима, нити су заштитили муслимане у енклави.

Па онда, често се истиче Вили Брант, иако је тек изузетак који потврђује супротно правило, а таквих као он у БиХ би требало чак тројица. Политичари генерално, сем изузетни, у одређеном периоду и постхумно, не уживају за живота дуго и стабилно поверење народа. Приписују им се демагогија, недоследност и неискреност чак и када се ради о извињењима, па нису најбољи промотори помирења и много је боље да то иде одоздо. Мајке Сребренице са мајкама Братунца које су, такође, врло бројне и мајкама Возуће које у медијима и данас гледају одрубљене главе својих синова, сигурно би се најбоље разумеле.

Напокон, у студијама мира увек се истиче да извињења не воде помирењу ако не долазе изнутра, спонтано и постепено него су под спољним притиском и спољним разлогом. Брисел притиска Србију на извињење Хрватима и Бошњацима јер је нормализација односа са суседима проглашена за услов напредовања ка ЕУ. Али, Хрватима то не треба јер су већ тамо, а Бошњаци су уверени да су апсолутни праведници којима су сви криви и дужни. Вашингтон, који је од Алије “наручио” спектакуларну жртву од најмање пет хиљада Муслимана како би анимирао јавно мњење за интервенцију и зато је и блокирао подршку авијације холандском батаљону, хоће српским извињавањем да запечати сва даља истраживања о “геноциду у Сребреници”.

Најбоље би било да Бошњаци, Хрвати и Срби, и пре међусобног извињавања и мирења, заједно темељито истраже улогу “међународне заједнице” у избијању и дугом трајању рата у БиХ. Вероватно би открили да се све догађало по прастаром систему “Завади па владај”.  Тако би не само сазнали целу истину, него би се и лакше међусобно измирили када би правог кривца идентификовали у неком четвртом.

Извор: Пресс РС