Јерусалим или да ли је мир уопште могућ?

Одлука председника Доналда Трампа да Јерусалим призна као главни град Израела и премести америчку амбасаду из Тел Авива у Свети Град критикована је по много основа у Америци и иностранству. Већина критика на први поглед звучи разумно. У западним медијима у протеклих два дана могли смо да видимо шест главних примедби:

1. САД ће учврстити имиџ – добрим делом потврђен у протеклих пола века – државе која је све осим непристрасног и праведног посредника који би био у стању да испреговара правично решење арапско-изрелског спора;

2. Израелска влада ће бити охрабрена да се одрекне свог већ de facto мртвог обећања датог у Споразуму из Осла, којим се обавезала да ће се о будућности Јерусалима преговарати у склопу коначног мировног споразума;

3. Трамп је уручио превремени поклон влади Израела, који је требало држати у резерви као награду за њену спремност да учини уступке у неким будућим преговорима;

4. Трамп се на домаћем терену удвара произраелским евенгелистима, који чине његову гласачку базу, што не мора да ради, јер га они ни у ком случају неће напустити. Са друге стране, шта год урадио, не може се надати да ће смирити америчке Јевреје;

5. Трампова одлука крши међународно право – које подразумева да нема признања било какве ратне анексије – и слово (да и не помињемо дух) великог броја резолуција УН о овом питању;

6. Трампова одлука ће распламсати исламски свет, отуђити умерене и очврснути радикалне муслмане и вероватно нашкодити безбедности САД и њихових страних испостава и интереса.

За сада се све одвија у складу са очекивањима. Реакција муслимана није изненађујућа. Што се тиче умерених, јордански министар спољних послова Ајман Сафади упозорио је америчког колегу Рекса Тилерсона о „опасним последицама“: „Таква одлука ће изазвати бес широм арапског и муслиманског света, подићи тензије и угрозити мировне напоре“.

У уторак је министар спољних послова Египта Самех Шукри разговарао са француским колегом Жан-Ив ле Дријаном, који се сложио да би америчка администрација требало да „поново размотри своје планове пре него што донесе коначну одлуку која би могла имати опасне последице по регион и мировне преговоре“. Председник Абдел Фатах ал Сиси разговарао је са Трампом како би потврдио да се Египат залаже за „очување правног статуса Јерусалима како је дефинисан у оквирима међународних докумената и релевантних резолуција УН“. Марокански краљ Мухамед VI изразио је „дубоку забринутост“ и „снажну осуду америчке одлуке“. Министар спољних послова Уједињених Арапских Емирата такође је упозорио на „тешке последице“. Влада Ирака је навела да амерички потез сматра „крајње забрињавајућим“ и упозорила да ће „имати последице на стабилност региона и света“.

Што се риче радикалнијих реакција, председник Реџеп Тајип Ердоган рекао је да би ово могло да ескалира до тачке прекида дипломатских односа Турске са Израелом. „Не можете учинити такав потез“, поручио је Ердоган, наводећи да се ради о „црвеној линији“ за све муслимане. Примајући јорданског краља Абдулаха у Анкари 6. децембра, Ердоган је позвао „цео свет да каже да је Јерусалим заштићен резолуцијама Уједињених нација“ и да би сваки потез који би довео у питање његов статус требало да наиђе на отпор. Ирански врховни поглавар Ајатолах Хамнеи објавио је да непријатељи нападају „исламску Уму и стазе пророка ислама“. Ирански председник Хасан Рохани позвао је све муслимане да „подигну масовни устанак против америчких интрига“. Чак и ово је изузетно блага реторика у поређењу са исламстичким интернет сајтовима широм света.

За спољнополитичке реалисте, међутим, Трампова одлука је савршено логична. Она развејава маглу са Осла, „процеса“ који није напредовао од очајничког покушаја Била Клинтона у Кемп Дејвиду у последњим данима његовог председниковања. Одлука уважава реалност да је Јерусалим – како год био обележен – престоница јеврејске државе. Барем о овом питању постоји висок степен консензуса у Израелу, без обзира на партијско-политичке и левичарско-десничарске поделе или мишљење о Нетанијахуу. Оваква одлука не имплицира нужно и признање Источног Јерусалима као интегралног дела Израела, нити a priori одбацује могућност његовог будућег статуса као престонице потенцијалне палестинске државе. Симболичка и политичка важност Трамповог потеза могла би – што је можда и парадоксално – да изнуди више уступака Ликудове владе (Ликуд је назив владајуће странке у Израелу; прим. прев.) сада кад је услуга већ учињена, него у случају да је шаргарепа понуђена као награда за будуће добро понашање.

Из перспективе ортодоксних муслимана, борба против Израела је више од „рата за национално ослобођење“; за њих је то богоугодни чин, због којег ће Алах борце који у њој учествују наградити победом у овоземаљском и вечношћу у загробном животу. У складу са овим учењем, Хамасово војно крило Бригаде мученика Изидина Ал-Касама назива своје нападе „амалијат истиш-хадијах“, односно „мученичке операције“. Религијска контекстуализација арапско-израелског спора чини његово решење структурно немогућим. Конфликт више не почива на секуларним „рационалним“ нивоима моћи, територије, ресурса и гаранција. Хамас, Хезболах и друге исламистичке групе квалитативно су измениле блискоисточни дискурс: у њиховој визури трајни мир је неодржив јер је против Алахове воље да немуслиманским неверницима додели било који комад земље који је био под контролом верника.

Симетрична рефлексија оваквог погледа, као метафизичке софистике која настоји да продре у легитимни дискурс јесте тврдња – коју исповедају многи амерички евангелисти – да је модерна држава Израел отелотворење библијског завета, односно другачије назван Вакуф (Вакуф је задужбина основана по прописима шеријатског права; прим. прев.). Оваквој тврдњи прибегавају и секуларни Израелци када иде у корист њиховим политичким интересима. Добар пример је изјава бивше премијерке Голде Меир: „Постојање ове земље је испуњење обећања самог Бога. Апсурдно је доводити у питање њен легитимтет“. Госпођа Меир је реферисала на обећање Бога Авраму: „Твојој врсти сам дао ову земљу, од египатске реке до велике реке Еуфрат“. Далеко од тога да ова тврдња може оправдати ширење Израела од Нила до срца Ирака; она је рецепт за непрекидни рат, јер ограничава капацитет Израела да тежи моделу коегзистенције који би се заснивао на претпоставци о једнакости свих страна.

Исто вреди и за религијски инспирисану радикализацију Арапа, која иде руку под руку са падом подршке корумпираној палестинској власти у корист исламиста. Чак и кад би Израел на крају признале све арапске комшије у склопу мировног пакета који би наметнуо спољни свет, трајно наслеђе исламистичких покрета учиниће да све већи сегменти палестинског јавног мнења – посебно млади, који су данашња већина и сутрашњи лидери – тешко прихвате легитимност постојања јеврејске државе. Они ће одбити да је признају као трајну датост блискоисточног политичког пејзажа.

За крајњу радикализацију конфликта потребно је да негирате право противника на постојање. То конфликт чини структурно нерешивим и води ка „коначним решењима“. За тај грех су све стране овог блискоисточног конфликта на неки начин одговорне, али не у истој мери. Легитимне бриге за права Палестинаца и проблем дискриминације нејеврејског становништва у Израелу и (окупираним) територијама не сме нас навести да занемаримо чињеницу да је мржња према „другоме“ интегрални део политичког ислама. Она је старија од стварања јеврејске државе.

Амерички интереси подразумевају континуитет постојања државе Израел на геополитичкој, а не емотивној, моралној, куранској или библијској основи. САД би требало да промовишу решење које би елиминисало константну егзистенцијалну претњу Израелу од стране арапских комшија, уз захтев за одрицањем од различитих врста исламских наређења која забрањују трајни мир. Међу разумним људима добре воље концепт „земља за мир“ („земља за мир“ је тумачење Резолуције 242 Савета безбедности УН, која је формирала основу за будуће арапско-израелске мировне преговоре; прим. прев.) и даље је суштински валидан, али га је у Вашингтону потребно схватити много праведније и равноправније него раније. Наша амбасада у Јерусалиму би – контраинтуитивно – могла да буде корак у правом смеру.

Превод – Александар Вујовић

Извор: Cronicles/Нови Стандард