Кад кажемо експерт

Сви смо могли да прочитамо неколико изјава једног од сада већ озваничених кандидата за високе функције у реконструисаној влади Србије. Некима од нас засметала је „експертска“ висина и надменост, са које се чуо врло оштар и критички тон према једној одлуци државних органа Србије од пре неколико година, а која се, гле чуда, тиче директно материјалних интереса самог експерта (коме је држава укинула стипендију пошто је добио стипендију у иностранству). Тек жалити се слуђеном јавном мњењу Србије како вам је пре неколико година државна стипендија укинута, одмах пошто сте добили америчку, у најмању руку је тужно. Неће ваљда бити да се господин „експерт“ љути што није примао све време две стипендије, од којих му је она америчка свакако била већа и довољна, док је неком другом она наша, иако мала, била неопходна и можда једина шанса да се школује. Господин очито и није био економски погођен обуставом наше стипендије, сигурно више него скромне, јер и сам каже да му она „није значила много финансијски, већ му је више значила тако што му је давала осећај припадности Србији“. Први пут чујем да новац може да појача осећај припадности и умањи осећај одбачености. Живимо у времену у коме нас уче да се скоро све може изразити у новцу, али човек са таквим ставом на Јејлу има највише оцене и из етике.

Осим тога, господин очигледно није ни био потписник уговора о прецизно дефинисаним условима стипендирања са државом Србијом, који би тој истој сиромашној држави гарантовао да ће се тај стипендиста након завршетка студија вратити да јој својим знањем узврати дату помоћ.

Ево и мог искуства са стипендијама, националним и страним. У редовној процедури конкурса за упис на постдипломске студије 1997. године (примано само пет странаца из читавог света) успео сам да се упишем на престижни Краљевски колеџ у Лондону. Школарина је износила 40.000 немачких марака годишње, плус трошкови живота око 24.000. Држава исцрпљена санкцијама није могла да помогне, и то сам саопштио мом саветнику на колеџу у Лондону приликом упознавања на факултету (отишао сам на тај сусрет захваљујући донаторству једне велике државне компаније). Мој ментор, уједно и продекан за наставу, ми је обезбедио стипендију Светске банке у два телефонска разговора обављена преда мном. Уједно ми је нашао и посао са трећином радног времена да бих зарадио за стан храну и остале трошкове живота у Лондону. Али имао је један мали услов који се мени није свидео – да по завршетку морам радити код њих на Институту најмање пет година. Нисам прихватио. И следеће године, 1998, писали су ми да не морам поново да конкуришем на исте постдипломске студије, већ да ће ме оне аутоматски примити по скраћеној процедури ако желим. Завршио сам постдипломске студије овде, и специјализацију, као и докторат. Имам сасвим солидну каријеру научника и стручњака у Србији. Сарађујем сасвим равноправно са колегама из научне области, и то из региона и Европе, и у многим областима је моја установа по резултатима у горњем делу табеле, укључујући и земље Европе.

УСЛОВИ и „НЕМАМО ГДЕ“ – Но да се вратимо и остатку изјаве млађаног експерта. Он истиче да га посебно „занима ЕУ, наше место у ЕУ, будућност ЕУ и будућност Србије“. Тим редом, прво будућност ЕУ, па будућност Србије. Зар је морао да крене са оваквим „експертским“, које су чисто политичке а не економске, и то на самом почетку. А тако би лепо било да је у првим изјавама дао своју визију економије Србије, каква је сада и како и на који начин је види у будућности. Затим истиче да у Србији „уопште нема средстава, не само финансијских већ и техничких да се неко од њих бави озбиљно науком. Дакле, проблем је што ми немамо где да се вратимо јер немамо где да радимо. Чим нам Србија створи те услове, ево нас код вас… изгледа да су сад услови створени“.

Хиљаде научника и стручњака Србије не знамо о којим новоуспостављеним добрим условима за рад у науци овај експерт говори. Да се разумемо, не желим да кажем ништа лоше на терет ове власти. Није овакво стање у науци настало зарад њихових грешака, јер они су на власти једва годину дана. Пропорционално тој чињеници је и њихов допринос лошем стању. Али опет не могу да верујем да се стање у науци тако променило набоље да се то види и из Њујорка, из САД, а ја то не видим ни из Србије. Ако би се пак сложили са првим делом предходне изјаве, која говори о лошим условима за рад у науци у Србији за људе који се школују у иностранству, па пожеле да се врате, за њих имам мали подсетник.

Треба подсетити колико је мала сиромашна Краљевина Србија улагала у школовалање људи у иностранству, који су се након тога враћали у своју земљу и често почињали од потпуне нуле у својим научним областима. Често су морали да обијају прагове министарстава, врата политичара и посланика, угледних и богатих људи, утицајних и угледних разноразних друштених делатника, а све како би успели да објасне значај и важност реализације својих идеја за будућност. Дешавало се често да су морали да почињу од потпуне нуле, од празног листа хартије, од непостојеће опреме, људи и ресурса, или, још горе: од непостојеће и непознате научне области, непостојеће државне установе и институције. Могли су и они да се не врате у Србију, док се не створе технички и финансијски услови, јер ето, тренутно, немају где да раде.

Не разумем да за место министра финансија или привреде не треба никакво дуже искуство, већ је довољно и пар година рада у некој консултантској кући, а о животном искуству и да не причамо – животно искуство очигледно у Србији није ни потребно за вођење државе. Може свако ко има доста гласова.

КО СЕ СЕЋА ЕКСПЕРТА БОЖЕ – Можда су одговори на та питања у нама ближој прошлости Србије. Сећамо се експерта Божидара Ђелића, кога су, уз причу да је радио са професором Џефријем Саксом, одмах поставили на место министра. То чудо од човека нам је сервирано као нешто што нам је сам Бог послао. Наравно, нико није знао да каже где је тај човек зарадио престижно титулисање оним „експерт“. Ако гледате број његових објављених научних радова у научним угледним часописима из области економије и финасија, то јест у његовој области, нећете наћи ниједан. Бар ја нисам успео. Ако гледате број ауторизованих предавања и објављених чланака у међунароној и домаћој штампи, ни ту ситуација није много боља, тек пар њих. Ако гледате његово учешће у научним пројектима, опет нећете наћи ниједан. Само обавијена тајном приватизација у Пољској и Русији, где је имао и одређених проблема са државним институцијама Русије, које су му отказале гостопримство. И Ђелић је био искрен: рекао је да га је Сакс, још као свежег студента и дипломца, ангажовао у свом тиму екперата, и то тако што је на основу његовог имена и презимена закључио да је можда Пољак, а када му је наш Божидар објаснио да је он Србин, Сакс је рекао: Свеједно, није битно, спремај се да идеш са мном. Ето неке користи и од ових наших за свет смешних имена и презимена.

Сећате се Драгослава Аврамовића. Човек је завршио правни факултет у Београду, докторирао економске науке у Београду, радио у Народној банци Југославије, потом као одличан стручњак одлази у Светску банку, где од места шефа Одељења за опште студије, напредује до места директора. Да не помињем да је све време био саветник многих органа УН, као и банке за развој и трговину у Вашингтону итд. Као пензионер у годинама (74 године старости, постављен је за гувернера НБЈ и спроводи програм за заустављање хиперинфлације, и то веома успешно. То је експерт.

Словенци су све време транзиције слушали савете правника, економисте и ректора Љубљанског универзитета Јоже Менцингера. И, док је та политика била на снази, а која је била у суштини потпуно супротна од оне предлагане из ММФ и Светске банке, Словенија је економски одлично стајала и 2005. године била без дугова. Кад се је његово становиште напуштено и почела да се проводи неолиберална политика, Словенија је пала до дуга од преко 60 милијарди евра.

ОВО СУ ПРАВИ СТРАНЦИ – Ако већ ова земља тражи странце за саветнике и министре у области економије, онда је светски избор више него добар. Први на мојој листи је нобеловац Јозеф Стиглиц, који је радио у Светској банци, ММФ и и као министар финансија САД. Познат је као гласан и цењен дугогодишњи критичар неолибералног концепта економије. Уједно сам сигуран да за своје активности не би ни тражио превише новца јер су ретке земље које би имале храбрости да га ангажују, а уједно је и потпуно остварен човек у материјалном и каријерном смислу, па би му то био велики професионаслни изазов.

Мајкл Спенс, опет нобеловац, следећи је на мојој листи коме би се могла поверити економска политика наше земље. О њему је на свом блогу писао угледни економски аналитичар Небојша Катић. Осим тога што је нобеловац, у свету је познат као председавајући Комисије за раст и развој, која је формирана 2006. године, и коју су чинили 21 стални члан из 18 земаља. Комисија је анализирала политику 13 економски најуспешнијих држава света у периоду од 55 година, од 1950. до 2005. године и покушала да извуче најмањи заједнички економски садржилац успеха. Параметри успеха су да земља обавезно има бар 25 година стопу раста од најмање 7 одсто годишње. Насупрот владајућој економској мантри о слободном тржишту као темељу сваке успешне економије, закључци ове комисије се нису нимало свидели наручиоцима студије, па су је брже-боље покушали гурнути под тепих и заборавити. Мајкл Спенс је показао да је човек од пуног интегритета и да се против чињеница у науци не може ништа предузети. Његова студија указала је да економски најуспешније земље нису баш љубитељке слободног тржишта, већ су се трудиле да што дуже држе високо подигнуте трговинске баријере, како би што боље заштитиле младу индустрију и привреду у развоју. Врло споро су укидале царине и остале механизме заштите своје привреде од конкуренције из увоза, пажљиво штитећи привредне гране које су владе прогласиле за најважније, односно стратешке за земљу. Државе су, такође насупрот саветима ММФ, улагале у инфраструктуру, образовање и здравство много више него што је ММФ то саветовао. Државе су стимулисале и помагале супституцију увоза домаћом робом, стимулишући, кад год је то било могуће, извозне послове својих компанија у развоју, врло често основаних врло повољним државним новцем из развојних фондова или чак новца из примарне емисије.

Валута тих земаља је увек била потцењења како би се потпомогла међународна конкурентност производње, а не прецењена како одговара увозницима (као у Србији данас). И оно најважније, све ове земље су спречавале неконтролисани прилив страних инвестиција (страног капитала) и развој су базирале углавном на домаћој штедњи као најважнијем извору инвестирања. Мантра „стране инвестиције“ је Спенсовим извештајем заувек убијена.

Мајкл Спенс, са искуством и знањем значајним за развој Србије, био би најбољи могући избор. Било би дивно доћи до њега, једино ако нашим политичарима смета то што се овај Американац не бави активно политиком у својој домовини.

Судећи према информацијама које се појављују у медијима, изгледа да је нашим доносиоцима одлука најважније из које су земље експерти, у којим су политичким странкама чланови и на којим су политичким местима до сада радили. Зашто их онда зову експерти? Чудно зар не!? Ако ће ти страници доносити политичке одлуке у економији, шта ће нам онда уопште домаћи политичари?

Ха Џун Чанг је професор са Кембриџа и један од најцитиранијих економиста данашњице. Порекло из Азије, тачније Кореје, могло би да га квалификује као познаваоца успешног модела убрзаног развоја, коме и Србија тежи, и одличног познаваоца светског економског система.

Ерик С. Рејнерт је норвешки економиста који је низ година је водио индустријско предузеће које производи у три европске земље. Његова област у економији су иновације, економија развоја и историја економских идеја. Радио је као саветник УН за Конференцију о трговини и развоју. Његова књига Како су богате земље постале још богатије…и зашто сиромашне земље остају сиромашне била је најпродаванија књига Фајненшал Тајмса, коју су запазили сви светски кључни економисти.

А ИМА И НАШИХ – То су економски експерти. Али немојмо да због њих направимо грешку и заборавимо наше, који, за разлику од светских, много боље познају наше посебности, проблеме, менталитет, наше предности и мане. Само домаћи стручњаци могу да врше одговорне управљачке функције уз саветодавне услуге горе поменутих странаца. Али у Србији се упорно постављају људи који воде економију земље у истој идеолошкој групацији, коју нам из сосптвених разлога намећу наши страни партнери и пријатељи. Зар ико у Србији може да направи разлику у приступу једног Динкића и Ђелића (ако занемаримио разилку у томе ко је коме и зашто помињао мајку)? Зар ико прави разлику међу постоктобарских гувернерима Народне банке Србије – Кори Удовички, Јелашићем, Шошкићем, па и Јоргованком Табаковић. То је она економија у којој живимо више од 13 баксузних година. Можда нам тај број и не буде баксуз, али само ако променимо начин избора водећег и првог економисте Србије.

Аки ми губимо већ дугих 13 година. Немамо никакав резултат да чувамо. Ми смо већ све изгубили и мора се играти са потпуно новим концептом и доктрином. Много је људи које требамо да престанемо да слушамо, а то су сви они који су за све године оваквог вођења економије имали само речи хвале. Ти које бих ја питао сада су и Млађен Ковачевић, и Јован Душанић, и Миодраг Зец, и Небојша Катић, и Борис Беговић, и многи многи други. А затим да консултујемо економске величине оних земаља које остварују најбоље резултате последњих деценија, а то су Кина, Кореја, Русија, Бразил, Сингапур, Аргентина итд. А нека им наши млади експерти, школовани и у иностранству и код нас, способни и жељни да и они нешто учине за Србију (па и овај кога помињем у првом делу текста) помогну ентузијазмом, храброшћу и одлучношћу које сигурно као млади људи носе, и убрзано стасају и оспособе се да сами могу да понесу терет ових тешких времена. То Србија, њихова једина отаџбина, императивно захтева и тражи.

Извор: Нови Стандард