Како год окренеш – скандал

У тињајућем скандалу због прислушкивања  којe су у Европи организовале америчке тајне службе, заискрило је ново жариште. Овог пута се буне немачки политичари, зато што се ради о прислушкивању мобилног телефона госпође «бундесканцлерин». Ту скоро се Барак  Обама већ објашњавао са лидерима Француске, Бразила и Мексика због прислушкивања телефонских разговора, а јуче је морао да саслуша и Ангелу Меркел која је изјавила да такву праксу сматра  потпуно неприхватљивом, те да она треба да се без поговора осуди.

Не само «партајгеносен» А.Меркел – руководилац ХДС, већ и читава политичка класа Немачке је у тој ситуацији показала невероватну солидарност. Пада у очи  да су коментари политичара рађени по стандардној шеми: наравно да ја, лично, никако не могу да поверујем да су наши амерички пријатељи у стању да учине тако нешто, али ако је, без обзира на све, нешто тако стварно учињено, онда би то био…

…стварно – преседан који нема преседана, доказ уништења међусобног поверења – парламентски секретар фракције ХДС – ХСС М.Грос-Бромер;

…најтежи могући ударац   по  нашем узајамном поверењу – Т.Оперман (социјал-демократска партија), шеф Комисије за парламентарну контролу и К.Кипинг,  лидер Леве партије, која је сматрала за потребно да прецизира  да се ради  о поверењу међу пријатељима;

…скандал, како год да се гледа – Р.Штегнер, вођа земаљске организације СПГ у федералној држави Шлезвиг-Холштајн;

…стварно лош поступак… то се тако не ради – Т.де Мезјер, министар одбране (ХДС);

…поступак преко сваке мере – Лојтхосер-Шнаренбергер, министар правде, и тд.

Још једна битна нијанса: за почетак – представници политичке елите су једногласно подсећали да оно, што су објавиле новине треба да се провери. В.Босбах, експерт за унутарполитичка питања ХДС је захтевао да  се дају поуздани докази да је информација тачна, иначе њу уопште није ни требало објављивати. У ствари, стварно је испало непријатно – у августу је руководилац администрације федералног канцелара и министар за посебне послове Р.Пофала (ХДС) објавио да је предмет у вези са прислушкивањем  завршен, кад одједном – каква напријатност! Рекло би се да иста непријатност чека и министра иностраних послова Г.Вестервелеа (ФДП), који се охрабрио да, како би се ситуација разјаснила, позове Џ.Б.Емерсона, амбасадора САД у Немачкој, што  у историји дипломатских односа СРН и САД представља случај без преседана. Највероватније је да Немци нису хтели да буду гори од својих француских колега, јер су само мало пре тога у  истој ситуацији Французи такође захтевали објашњење од америчког амбасадора.

Уосталом, Барак Обама је телефоном већ објаснио немачком лидеру  да САД нити прислушкују, нити имају намеру да прислушкују њен телефон. То је дословно као ехо изговорио и Д.Карни, секретар за штампу Беле куће, мада то никако не значи  да раније није било прислушкивања. Јер сама А.Меркел је у току лета подсећала да се њен телефон прислушкује, мада, истина, своје сумње није конкретизовала.  Али зато је Т. де Мезјер, немачки министар одбране, дао предиван образац  вере у идеале трансатлантске солидарности: «Ја већ много година полазим од тога, да се мој мобилни телефон прислушкује. Али  никад нисам посумњао у Американце». Интересантно је, на кога је  посумњао министар одбране – грех на његову душу? Најчешће, када се ради о разоткривању шпијунаже у сфери компјутерске шпијунаже, сумња пада на Кинезе. А можда се сумњало у неке друге злонамернике – неваљалце?

Када би се судило по изјавама са социјалних мрежа и форума периодичне штампе, обичан немачки свет  није тако наиван, као што је (или, пре, каквим жели да се прикаже) министар одбране.  Прислушкују телефон канцелара?  Па шта – ако се већ нечији телефон прислушкује, важна информација неће ваљда да се  тражи преко телефона неке тамо домаћице, већ наравно –   прислушкивањем телефона или праћењем СМС-порука канцелара. И подједнако је очигледно да у Европи главни циљ за пажљиво надгледање  за Американце представља управо Немачка, која је у стању да испољи своју политичку вољу онда, кад год се њени интереси не поклапају  са интересима великог и снажног прекоокеанског партнера. САД су се већ више пута могле у то уверити. Међу скорашњим примерима може да се наведе Сирија: да подсетимо да, за разлику од Француске и Велике Британије, Немци нису испоручивали оружје сиријским побуњеницима. Још   примера: Либија, отпор пријему у НАТО Грузије и Украјине, а пре тога – одлучно одбијање да се учествује у америчкој агресији на Ирак. Патријарх америчке политике Х.Кисинџер, кога и даље сматрају за највећег експерта у области трансатлантских  односа, у то време је јавно окривио немачко руководство за антиамериканизам, и истовремено претпоставио да је одбијање Немаца да учествују  у ирачкој кампањи социјал-демократи Г.Шредеру донело на изборима 2002.године победу.

Тим је више пажње са оне стране океана изазвала могућност   да се као резултат избора у бундестаг формира влада у коју ће ући ХДС/ХСС и СПД. У Немачкој важи да се такав састав владе назива «велика коалиција», и по традицији млађи партнер коалиције, а то ће бити социјал-демократе, добија портфељ министра иностраних послова. Могао би човек да помисли – зато су амерички политиколози одлучили да се причувају, те су за нову владу направили својеврсно упутство како се бавити  спољном политиком. Оно је дато у облику заједничког извештаја (1) најутицајнијег политичког института у Немачкој – фонда «Наука и политика» и «Немачког Маршаловог фонда». Немачки Маршалов фонд  је основан почетком седамдесетих година у САД, од новца који је добијен из Западне Немачке «у знак захвалности за помоћ коју је амерички народ пружио у послератној обнови Европе». Ту организацију која је за свој циљ прогласила јачање трансатлантских веза сада  води Г.Голдман, који се у своје време школовао код З.Бжежинског, а дисертацију  писао под руководством х.Кисинџера.

Аутори извештаја сматрају да Немачка своје билатералне односе треба да гради у зависности од тога којој од три постојеће категорије припада спољнополитички партнер: истомишљеницима,  онима који   ометају  или  онима који су права сметња. (погл.приказ).

Примедба: црвеним квадратићима су означене земље са којима Немачка има потписан уговор о стратешкој сарадњи. 

Истомишљеници су «савезници» и «проверене» демократе ( међу њима је и Мексико  који им је пришао из потпуно разумљивих разлога – вероватно због територијалне близине  САД). «Ометајуће»  је, «осу зла» која се временом трансформисала, у своје време  осмислио Буш-млађи.

Од Немаца се очекује да ће они бити спремни да предност дају општим  демократским принципима  (читај: америчком  диктату)  у односу на националне интересе. И више од тога. «Уколико «они који ометају»  посумњају у међународни поредак, уколико буду кршили основне међународне норме (на пример – забрану уништења народа и коришћења оружја за масовно уништење), уколико буду претендовали на територије ван своје националне јурисдикције или на инфраструктуру која је важна за глобални  свет, уколико је компромис немогућ, а спор се не може решити политичким методама, Немачка је дужна да буде спремна да примени војну силу или, као минимум, да врло убедљиво припрети таквима». (2)

Компромис на амерички начин са последицама које је он произвео је свет видео, на пример, у Рамбујеу. Можда су западни савезници тада сматрали да је неопходно  да своје захтеве учине  компромисним, али за Србе је то представљало ултиматум. Како Американци убеђују да државе-отпадници поседују оружје за масовно уништење  свет је пратио при образлагању напада на Ирак. К.Пауел, државни секретар САД, је на заседању Савета безбедности УН у фебруару 2003.године окривио Ирак да на његовој територији постоје ракетне рампе и биолошко оружје и понудио, како се доцније испоставило, исфабриковане доказе. Истина, треба да се каже и да је он желео да спречи почетак рата без санкција УН те је после оставке то своје излагање назвао срамном мрљом на сопственој каријери. Али – то је било одавно. Шта ће свет дочекати у будућности ако главна држава својим савезницима натура кодекс понашања  који садржи и карт-бланш  за коришћење  војне агресије? Рецимо, шта се крије иза мутне претње која се односи на насртање на територије које су изван националне јурисдикције (Gemeinschaftsraeume)? Истина, није искључено да се мисли на Антарктиду мада, што је ближе нашим интересима, може и на  –   Арктик. Успут, Немци претендују да се нађу бар  међу учесницима научног истраживања тог региона, пребогатог ресурсима.

Остаје и сумња у спремност  САД да ублажи  контролу својих савезника. На пример, према недавним саопштењима немачке штампе, САД су само прешле преко понуде новог председника Ирана  о посредовању немачког министра финансија В.Шојблеа на билатералним преговорима о   нуклеарном програму.

Враћајући се на питање прислушкивања: како убеђује Џ.Карни, Сједињене Државе преиспитују могућности  за прикупљање обавештајних података, којима би се добио оптимални баланс између онога што је потребно за безбедност  и неприкосновености приватности појединца. Нема сумње да бура негодовања због скандала може да се настави, баш као и сарадња међу обавештајним службама.

(1) Neue Macht. Neue Verantwortung. SWP, GMF, 2013//www.swp-berlin.org.

(2) Ibid., S. 20.

Извор: Фонд Стратешке културе