Какви су министри и владе у Србији?

Министри без моралне и личне одговорности

Србија је у економском протекторату и политичком „кондоминијуму“ интересних сфера САД, Немачке и Велике Британије уз бочне утицаје Италије, Француске и Руске федерације. Србија већ 13 година је експозитура интереса страни влада, мафије и свих наслеђених феномена и праксе Милошевићеве власти. Министри у Србији себе виде као „господаре“ а требали би да буду „слуге“ грађана и националних и државних интереса. Министри у Србији показују бахатост, саможивост и третирају јавност као „сиву масу“. Министри преко својих структура праве себи у медијима рекламу и подижу рејтинг моћних и безгрешних уз исмејавање бирача и здраве памети и логике.

Министри полажу заклетву држави и народу у парламенату, а сами врше драстично понижавање парламента јер врше велики притисак у доношењу многих коруптивних закона или уредби у раду владе. Министри у влади функционишу као „послушници“ својих лидера или су и сами лидери, па осећају да им „нико ништа не може“ све до пада с власти. Ниво професионалног и етичког код већине министара у владама Србије током протеклих две деценије и данас је испод нивоа политичке свести просечног бирача који је и порески финансијер те исте владе и министара. Многи министри због афера, личног разварата у приватном животу, корупције, превара и медијских обмана у државама од реда, закона и традиције би били изопштени, на робији или као у Јапану од срама би извршили „хари-кири“.

Бити министар у Србији је знати „пливати“ у врховима партије или таблоидима уз велику количину политичких и јавних обмана. Министри који су без покрића потрошили новац грађана Србије уз обмане били би процесуирани и јавно жигосани. Пракса је у Србији да морално посрнули министри постају „фаце“ и „лажне величине“. Ако би реално направли анализу одговорности кабинета и министара у последњих 13 година онда би у свакој влади до трећине министара требало да буде процесуирано и проверана имовина без права да се више политиком и јавним делатностима баве. Пракса је показала да морални посрнули министри и политичари касније добијују „нову“ шансу за повратак у власт, политику или поново постају министри.

Одсутност политичке и геополитичке реалности

Министри у влади Србије не знају реално стратешке државно-националне интересе и циљеве Србије, већ само парцијално део партијских и више личних интереса. Низак је ниво политичког знања наших министара и премијера о политичкој историји Србије, геополитичкој реалности, дефинисању стратегије. Мали број министара у влади је способан да нацрта „нему карту“ Србије, да на немој карти покаже најзначајније ресурсе државе у којој живе и заступају њене интересе. Могло би се и то опростити, али не и морално посртање једног пристојног броја министара у Србији који је саставни део организоване корупције и криминала.

Афере, корупција скандали

Лидери владајућих партија неће да сагледају расипање државног новца својих министара, лично богаћење, сукобе интереса или повезаност са криминалним структурама. Када се дође до афера и апсурдних ситуација спорни министри се „тихо“ повлаче али се пракса наставља. Министри „продају“ националне и државне интересе страним компанијама, владама уз узимање провизије. Новац од коруптивних послова се пребацује на приватне рачуне или улаже се у партијску касу.

Треба да се питамо ко је од министара, од 2000.године, одговрао за промашаје, утаје или сукоб интереса на начин како се то ради у државама ЕУ. Сукоби интереса посебно су били код премијера Мирка Цветковића, у кабинету др Коштунице али и у кабинету Ивице Дачића. Минстри нису експерти већ политичари, практичари и одоговорни пред парламентом и јавношћу. Одоговрност према јавности је најслабија. Министри се највише у Србији „плаше“ своје партије јер их она предлаже у вршење власти или их скида с власти.

Прихватање протектората као реалности

Опредељење садашње владе Србије да преузима стране експерте у владу, или као саветнике за државне послове, је јасан знак политичке слабости, незрелости и смањења државне и националане одговорности. Странци или они који долазе „на привремени рад“ у Србију, а имају и страно држављанство немају никакве одговорности сем новчаних интереса и заступања страних компанија, влада и економија. Прихватање „странаца“ на кључне позиције економске власти у влади Србије показује и недостатак националне етике и самопоштовања и признања да влада не може да окупи око себе најбоље, стручне и морално и патриотски дефинисане.

Данас је патриотизам у влади синоним за високу одговорност, храброст и лично поштење. Србија је имала „храбре“ домаће „странце“ попут министра финиансија Божидара Ђелића који је био део страних интереса у Србији и за кратко време се лично обогатио и напустио Србију. Исти је случај и са бившим гувернером НБС Јелашићем и другима. Ослањање на утицај из иностранства влада Србије признаје да је Србија у економском „протекторату“ и политичком „кондоминијуму“ односно власти најмање две или три стране владе и моћних компанија које утичу на политичке одлуке у Србији.

Влада признаје да сама није способна да управља државним пословима, већ су је потребни странци да „владају“ ресурсима и интересима Србије. Треба очекивати даљи пад економског нивоа Србије, мале плате и наднице, продају националних ресурса и строгу контролу националних интереса Србије који се на тај начин „утапају“ у интересе држава-влада или заинтересованих компанија. То је увод у форме тихе „окупације“ Србије и признавање да влада Србије преко „странаца“ и моћи страних влада и амбасадора губи значајна и суштински део своје суверености и аутономности.

Извор: Видовдан