Кијевска Русија и Византија

Георгије Владимирович Вернадски се већ у свом „прашком раздобљу“ током треће деценије 20. века заинтересовао за ромејску (византијску) историју и за богате и сложене односе Византијског царства и руских кнежевина током Кијевског раздобља. У једанаестом, закључном, поглављу своје обимне монографије „Кијевска Русија“ Вернадски је размотрио односе Кијевске Русије са спољним светом: словенским народима и државама, западним и источним суседима, скандинавским, муслиманским и закавкаским народима и, наравно, са моћним и утицајним Ромејским царством. С обзиром да је, после Цариграда, Москва од краја 15. века проглашена за „Трећи Рим“ за разумевање руске историје неопходно је добро упознати русковизантијске везе у најранијем, Кијевском, периоду.

Византијско царство је и у политичком и у културном погледу било водећа сила средњовековног света, барем до епохе крсташких ратова. Чак и после Првог крсташког рата, Царство је имало важну позицију на Блиском истоку. Тек је Четврти крсташки поход означио његово пропадање. Током већег дела кијевског раздобља, Византија је представљала виши степен цивилизације не само у поређењу с Русијом, већ, исто тако, и у поређењу са западном Европом. За Византинце је карактеристично да су витезове који су учествовали у Четвртом крсташком походу посматрали као сирове варваре, што су они својим понашањем и заслужили.

Утицај византијске цивилизације Русији је значио више него било којој другој европској земљи, осим можда Италији и, наравно, државама Балканског полуострва. Заједно с балканским земљама, Русија је постала део грчког православног или, прецизније, византијског света. Руска црква је представљала само огранак византијске, док је руска уметност била прожета византијским утицајима.

Мора се нагласити да је према византијској доктрини православни свет имао два поглавара, цариградског патријарха и византијског цара. Симфонија између цркве и државе сматрала се каменом темељцем грчког православног друштва. Наравно, ова теорија није увек одговарала реалности. Пре свега, патријарх у Константинопољу није био једини поглавар православне цркве јер су била још четири патријарха: епископ Рима (тј. папа, признат за једног од васељенских патријарха пре великог раскола 1054. године) и три источна патријарха, у Александрији, Антиохији и Јерусалиму. За Русију ова чињеница није била од великог значаја јер је у кијевском раздобљу Руска православна црква била само дијецеза Цариградске патријаршије, тако да је патријархов ауторитет био неприкосновен.

Међутим, природа односа цара и цариградског патријарха, могла је да утиче на Русију, што је понекад заиста и био случај. Иако патријарх, теоријски гледано, није био потчињен цару, у бројним случајевима избор новог патријарха зависио је од самог цара. Цар се мешао и у црквене прилике. На крају су поједини византијски познаваоци канонског права морали да признају цареве привилегије на пољу црквене администрације.

Управо из набројаних разлога, када би страни народ признао ауторитет патријарха у Константинопољу, то би обично значило и улазак у политичку сферу византијског цара. Руски кнежеви, попут владара осталих земаља које су примиле хришћанство, схватали су опасност и нису штедели средства да избегну политичке последице преобраћења. И поред тога, када би један народ био покрштен, и цар би, осим патријарха, полагао право на врховну власт. Ни Русија у томе није била изузетак. Тежња Владимира I да очува независност изазвала је војни сукоб с Византијом и покушај да се Руска црква организује као аутономно тело изван Цариградске патријаршије. Јарослав Мудри је, пак, успео да се споразуме с Византијом и 1037. године прихватио је митрополита који је у Русију упућен из „Царице градова“. После тога, цар је очигледно сматрао Јарослава за свог вазала. Када је 1043. почео рат између Русије и Царства, византијски историчар Михаило Псел окарактерисао је овај догађај као „побуну Руса“.

Иако Јарослављеви наследници у Кијеву никад нису прихватили византијску доктрину о првенству цара над осталим хришћанским владарима, галицијски кнез је средином 12. века сам прихватио положај царевог вазала (хипоспондос). Ипак, Кијевска Русија се не може сматрати византијском вазалном државом. Потчињеност Кијева била је само на црквеном плану. Чак и у овом погледу, Руси су два пута покушали да се осамостале – с митрополитом Иларионом у једанаестом и Климентом у дванаестом веку.

Иако су руски кнежеви потврдили своју политичку независност од Константинопоља, престиж царске власти и ауторитета патријарха били су толики да су они често утицали на политику руских владара. Константинопољ или, како су га Руси називали, Цариград, сматрао се интелектуалном и друштвеном престоницом читавог света. Управо из тих разлога, у односима Русије и њених суседа положај Византијског царства био је јединствен. Док је Русија била на истом степену међусобне културне размене са суседима, у односима с Византијом била је у овом смислу дужник.

С друге стране, било би погрешно мислити да је Кијевска Русија чак и на културном пољу била потпуно под доминацијом Византије. Прихватајући принципе византијске цивилизације, Руси су их прилагођавали својим потребама. Ни у погледу религије и уметности нису ропски подражавали Грке, већ су се трудили да развију сопствени приступ. Употреба словенског језика у црквеној служби била је од огромног значаја у процесу натурализације цркве и развоја домаћег верског менталитета, који се донекле разликовао од византијске духовности.

С обзиром на то да су црквене везе биле најјача карика у руско- византијским односима, сваки преглед међусобних односа и личних веза Руса и Византинаца мора почети са црквом и религијом. Политички и канонски аспекти читавог питања већ су укратко поменути у одговарајућем поглављу. Овде ће бити речи о личним аспектима црквених односа. Пре свега, сви кијевски митрополити у предмонголском периоду, изузев двојице, били су Грци, баш као и половина епископа. Поред поменутих црквених великодостојника, ту су, свакако, били ђакони и писари. Стога је вероватно да је у свакој руској епископији постојао бар мали круг византијских интелектуалаца. Било је сасвим уобичајено да руско свештенство и монаси посећују водеће центре византијске учености и монаштва. Омиљено место за ходочашћа била је Света гора. Управо је тамо отишао да се подвиже Антоније, будући оснивач Кијевско-Печорске лавре. Касније су се руски калуђери трајно населили на Атосу.

Успон руске цркве био је пропраћен брзим развојем црквене уметности. Ту је опет улога придошлих грчких архитеката и сликара била од прворазредног значаја, посебно у 11. веку. У Византију су касније одлазили неки руски уметници почетници да се образују. Света гора је за њих била пригодно место за почетак иконописачке каријере.

Односи између руских кнежева и припадника византијског племства били су исто тако веома сложени. Ако се осврнемо на династичке везе, најважнији догађај, свакако, било је склапање брака Светог Владимира и принцезе Ане, сестре цара Василија II. Догодило се да једна од Владимирових жена у доба његовог незнабоштва буде такође Гркиња. Била је то бивша жена његовог брата Јарополка. Владимиров унук Всеволод I, син Јарослава Мудрог, такође се оженио грчком принцезом. Међу унуцима Јарослава Мудрог двојица су се оженили Гркињама: черниговски кнез Олег и Свјатополк II. Олег је био ожењен Теофаном Музалон (пре 1083), а Свјатополк Варваром Комнин (око 1103), која му је била трећа супруга. Друга жена Јурија, сина Владимира Мономаха, вероватно је била византијског порекла. Галицијски кнез Роман оженио се 1200. године византијском принцезом, рођаком цара Исака II из династије Анђела.

С друге стране, Грци су такође били заинтересовани за руске невесте. Константин Дука је 1074. године верен с кијевском кнегињом Аном (Јанком), Всеволодовом ћерком. Брак из неког разлога нису склопили, и Јанка се замонашила. Исак Комнин се оженио 1104. године кнегињом Перемишла Ирином, Володаровом ћерком. Десет година кансије, Владимир Мономах је своју ћерку Марију удао за прогнаног византијског принца Лава Диогена, наводно сина цара Романа IV Диогена. Лав је 1116. године упао у византијску Бугарску, где је у почетку имао успеха, али је касније био убијен. Њихов син Василије убијен је 1136. године у сукобу Мономашича и Олговича. Скрхана болом, Марија је преминула десет година касније.

Унука Владимира Мономаха Ирина (Добродеја), ћерка Мистислава I, имала је више брачне среће. Удала се за Андроника Комнина 1122. године. Један од припадника византијске династије Анђела оженио се черниговском кнегињом Јефимијом, ћерком Гљеба, сина Свјатослава III.

Због ових династичких бракова, бројни руски кнежеви у Константинопољу су се осећали као код куће. У ствари, многи чланови династије Рјуриковича посећивали су Цариград, почевши од кнегиње Олге у 10. веку. Интересантно је да су у извесним случајевима руске кнежеве рођаци протеривали у Константинопољ. Тако је Олег, кнез Тмутаракана и Чернигова, године 1079. прогнан „преко мора у Цариград“. Кнежеве Полоцка, са женама и децом, Митислав Први протерао је 1130. године „у Грчку јер су погазили своју заклетву“. Према Васиљеву, „(…) овакав поступак може се објаснити чињеницом да су ситни кнежеви који су се побунили против свог владара били одговорни не само руском кнезу, већ и византијском цару, сизерену Русије. Они су протерани као опасни и непожељни не само за руског кнеза, већ и за цара“. Оваква интерпретација не делује убедљиво. Пре свега, нема доказа да су руски кнежеви, осим једног галицијског, икад прихватали византијског цара као сизерена. Затим, нема доказа ни да је кнежеве који су били протерани у Византију цар држао у притвору. Прогнаним руским владарима једноставно је пружано прибежиште. Византијски цареви, по традицији, били су отворено гостопримљиви за протеране владаре из других земаља. Не само да је њихово присуство доприносило царском престижу, већ су поједини прогнаници могли да послуже као оруђе византијске дипломатије. Такав је био случај с Борисом, сином угарског краља Коломана.

Штавише, руски кнежеви су са своје стране такође пружали уточиште протераним припадницима византијских династија, као што је већ помињани Лав Диоген или будући цар Андроник Комнин. По природи смели пустолов, Андроник је заточен по наређењу свог брата од стрица цара Манојла I Комнина, али је успео да побегне и домогне се Галиције. Ту га је топло дочекао кнез Јарослав Осмомисл (1165). Андроник је боравио у Јарослављевој палати, обедовао и ловио с кнезом, чак и учествовао у раду бољарске думе. На крају га је цар Манојло амнестирао. Док је Андроник побегао у Галицију, други члан породице Комнина, Манојло, чије тачно сродство с истоименим царем није јасно, посетио је Кијев као царев изванредни изасланик (1164-1165). Управо као резултат те дипломатске мисије, кијевски кнежеви предузели су енергичне мере да заштите руско-византијску трговину од уплитања Кумана.

Поред кнежева, припадници њихових ратничких дружина такође су користили бројне прилике за остваривање контаката с Византинцима. Руски војни одреди у 11. веку учествовали у византијским походима на јужну Италију и Сицилију.  Руса је било и у византијској војсци која је дејствовала на Леванту у време Првог и Другог крсташког рата. Из Спева о војевању Игоровом може се закључити да су галицијски стрелци помагали Византинцима у рату против Селџука.

Поред свештеника, кнежева и ратника, друштвена група која је у Кијевској Русији била у сталном контакту с Византинцима јесу трговци. Руски трговци су од почетка 10. века долазили у великом броју у Константинопољ. У предграђима Цариграда додељиване су им трајне насеобине у градским четвртима. О руској трговини с Византијом у 11. и 12. веку нема много директних показатеља, али се у летописима из тог периода у неколико наврата помињу гречњики, руски трговци који су „пословали с Грчком“.

Извор: Стање ствари

Коментари

1 Коментара на Кијевска Русија и Византија