Коме се умилио Мило?

И шта сад? Све су црногорски комунисти добро одиграли. Толико су били добри и успешни да је власт за њих постала нешто као тешка кожна болест, коју је теже изгубити него добити. Толико су били успешни и добри да нису били у стању нити једном да дозволе слободне и поштене изборе. И мада држе све полуге власти и у сукобе улазе тек када обезбеде подршку јачих (од Милошевића до Сједињених Држава и СР Немачке) нешто их стеже у грлу и на месту где би, према неким очигледно непрецизним и оборивим биолошким законима, требало да се налази срце. Зашто би иначе једна тако успешна и популарна власт морала да мења име, идентитет, нацију и веру…? Ако су тако успешни и доследни, зашто дрхте пред сваким европским бирократом и служе одреда све владе Републике Хрватске? Коначно, зашто пред сваке, чак и најбезначајније локалне изборе, на једној страни шире мржњу према српском народу у Црној Гори, а на другој покушавају да придобију јерархе Српске православне цркве?

Да ли је власт толико слатка (хајде да будем  неискрен па кажем „господине“), господине Ђукановићу? Или је можда, као и код свих безобзирних тирана студена и језива сама помисао на живот без моћи, оптерећен свим последицама вишедеценијског самовлашћа?

Страх је разумљивији и природнији од ирационалних злоће и подлости. Режим Мила Ђукановића утемељен је на мржњи и тиранији. Да није тако, не би „независни“ медији разглабали о његовој покварености само онда када пред изборе покаже мало попустљивости према обесправљеном српском народу. Језик којим говори већина грађана Црне Горе означен је као неуставан, па када у Скупштини режим ипак прихвати да га не избацује из школа (макар привемено), онда се нађе неко независно перо, у опозционим новинама које нису баш биле противне шовинистичкој кампањи која је и зацарила Ђукановића, да примети како је то „умиљавање“ бирачком телу (каквом бирачком телу кад Срба и „нема“ у Црној Гори). Умиљавање је и када Тринаестојулску награду добију неки дрзници који су били против референдума. Ја сам наиван мислио да у Црној Гори постоји нека награда која није повезана са емотивним односом према владајућој партији.

Најстарије, некада државне, а несумњиво режимске новине, баве се црногорским древностима. Доказују да је „Црногорска православна црква“ постојала пре неколико столећа. У том случају постоје и „Хрватска православна црква“ и „Војвођанска православна црква“… Само Српска православна црква није постојала, пошто је под тим именом регистрована у суду тек у 20. веку. То је била патријаршија у Пеји (Пећи), а зна се да је она на Косову. Личност са круном у Грачаници није неки Милутин Краљ србијански безвезник са Дорћола, већ Миљутини Нимани, деда по бабиној линији албанског поглавице Хашима Ташија. То сви знају, а посебно режимлијски уредници, који су тако упорно и неуспешно ратовали против српског национализма на порталима у опасном и фашистичком Београду.

Не лези враже… Бивши радикали и актуелни социјалисти (који су захвални на Петом октобру, пошто је ваљда деловао на њих васпитно… Мада не знам шта ће на то рећи њихови бриселски старатељи, пошто следи неевропски закључак да је „батина из раја изашла“), легли су на руду и почели да прихватају Ђукановићев режим као гуруа у безобзирности и камелеонству који гарантују деценијски опстанак на власти. Међутим, јавио се дежурни ДПС-ов колумниста у Београду. Када не предаје нешто фундаментално на неком важном универзитету или не одлучује ниочему у Скупштини Црне Горе, оне се веселник окрене Београду. Писао је нешто о правима Црногораца у Србији. Каже нису довољна. Срби су једина нација у Црној Гори чији је удео у запосленима у државним установама вишеструко нижи од удела у укупном становништву. Да ли је тако и са „Црногорцима“ у Србији? Када грађани Црне Горе пређу у Србију, углавном се изјасне као Срби… Али шта је са црногорским кадровима који су преостали после распада Државне Заједнице СЦГ? Да ли смо некога избацили са посла? Да смо оспоравали држављанство онако агилно како у Црној Гори оспоравају грађанима Србије, режим Мила Ђукановића пао би због избегличке кризе. Да ли је српска држава некога избацила са посла зато што ради за црногорске безбедносне службе? Није. Мислим да је то увреда како за Србију тако и за Ђукановића који је таквим понашањем непристојно омаловажен као личност. Да ли би требало да пронађемо свештеника за древну ЦПЦ, пошто је први кандидат одлучио да се покаје и врати у наручје Српске православне цркве? Можда би Србија могла да поради на томе да од некадашњих 240.000 црногорских држављана који живе на њеној територији макар 4.000 гласа за Црногорску партију и тиме јој омогући оно што у Србији имају и најмање националне мањине – место у парламенту?

Извор: Напредни Клуб