К о с м о п о л и т и

Ако постоји тужнија и ружнија прича од приче о политици, то је она о српској интелигенцији, о САНУ, о СПЦ. Власт ко власт, увек ће прво гледати себе и своје интересе, а за народ-шта претекне. Ми смо мислили, или се бар надали, да између нас и националне провалије, стоје институције српског народа, управо оне које смо подизали о свом трошку и са велико љубављу, да би нас, као народ, водиле, штитиле и спречиле националну, културну и економску катастрофу. Последња деценија нас је научила да смо сами и да немамо, у функцији народа, ни једну институцију.

САНУ реч није рекла дванаест година, СПЦ је пустила да потонемо, а да ни једном глас није дигла у одбрану народа који ју је чувао и неговао хиљаду година. Интелигенција се, у највећој мери, окренула против свог народа, добивши најамнички карактер, односно продајући се свакоме ко има власт и новац. Српски народ је сам, као никад у својој историји. Било је ратова, било је несрећа, било је окупатора, било је мука, али је бар неко водио рачуна о народу.

Данас-нико. Црква је, ма као се данас извлачила из тога, некада била и верска, и национална институција. Ових дана СПЦ гледа да се сведе само на верску институцију, а кад јој се омакне да каже нешто у вези са Косовом, по три дана демантује и извињава се властима, оптужујући новинаре да је свађају с Владом. Сиромаштво Срба, њених верника, јад, отимачина имовине за дуг за струју, пљачка народне имовине, уопште не дотичу СПЦ. Као да се све то дешава неком другом народу. Никад богатије владике, никад сиромашнији народ.

Број епархија се, за двадесет година, утростручио. Није далеко дан када ће општине постати епархије и кад ће на једног владику долазити 5-6 свештеника. Кад хоћеш да упропастиш неку институцију, само је омасови и кљокнуће сама. Слично се догодило и са САНУ, која је, негде 2004-те, у једном дану примила 40 академика. Данас је у Србији теже добити солидно плаћен посао, него постати академик. Велики број академика (имамо их безмало колико и Француска), обезбеђује сигурну пропаст ове институције. Уосталом, наука и уметност су нам на нижим гранама, него када је академика било два пута мање.

Српска интелигенција је посебно гадна прича. Чак и у време комунизма, било је српских интелектуалаца који су, по цену затвора, као Михајло Ђурић, на пример, бранили интересе свог народа. Данас таквих нема. Хонорарчић, радно местанце, службени путић, семинарчић, заветрина у некој јавној институцији -то је све што интересује просечног српског интелектуалца данас. Оно што је остало национално оријентисано у њеном крилу, то кука и запева над несрећом свог народа, али из Круга Двојке, гледајући да не подмеће грбачу превише.

У малој Србији смо имали 1300 каплара, што је била барем половина свега што је студирало у нашој земљи. Данас бисмо набрали, дај боже, стотинак и то међу педесет пута више студената. Деца гледају да сврше школе, изваде пасош и над народном несрећом сузе роливају са безбедне удаљености. Мало, мало, ша чујем да би неко и подигао глас, али се боји да не изгуби посао. Други чека кадровски стан, али чим се усели, бациће се на националну работу.

Трећи ће чим се врати са семинара у Баден-Бадену. Наша интелигенција уопште не осећа обавезу према народу који је школовао, који јој деценијама обезбеђује удобнији живот, него себи самом и који је у њој гледао наду за себе. Како ко заврши факултет, пљуцне на оне испод себе и огради се од њих. Од Србина, постане грађанин, од грађанина космополита. Према томе, сами смо, као никад. Све што смо плаћали, неговали и у шта смо се уздали, окренуло се против нас. У власт се Срби никад и не уздају, више је третирају као елементарну непогоду, па и кад их изневери, не кукају много. Знали су, отприлике, да ће тако и бити. Али, одрођавању институција се нису надали.

Још не могу да се помире да им неће помоћи ни црква, ни интелигенција, ни САНУ. На крају, што пре схватимо шта се дешава,што пре схватимо да смо сами, пре ћемо тражити алтернативе. Уздање у чуда, све и да их има, није озбиљна тачка ослонца за један народ. Онај део интелигенције и онај део САНУ и СПЦ, који још није заклао вола за европски хамбургер, мора одмах да каже шта мисли и да се изјасни, без обзира на последице; ако то не учини, нека се не трси, за неку годину, када се ствари промене, да је био патриотски оријентисан, али да је био под притиском већине.

Храброст је увек индивидуални чин и уме, и те како, да донесе гадне последице, али ко се последица боји, нека не седи на високом положају и нека се не зове интелектуалцем. Већи положај, већа одговорност. Овде, пак, највећу одговорност имају они који немају ништа, а никакву они који имају све.

Извор: Васељенска ТВ