Крах Заевовог ријалитија или битка за Македонију тек почиње

Након битке је лако бити генерал, али у погледу македонског референдума уопште није било тешко видети да је он нешто између најскупљег испитивања јавног мњења и ријалити шоуа. Резултат показује да су грађани то схватили и одлучили да не играју инструменталну улогу која им је била додељена. Путем (против)правних акробација, при чему је управо владавина права била колатерална штета, процес је почео и у истом стилу завршио.

Грађанима је дато да одговоре на питање у стилу „три у један”, као да се ради о избору најбоље „нес” кафе, а не о тако важној и осетљивој ствари од националног значаја. Не само да Република Македонија није ни близу уласка у НАТО, а још мање у ЕУ, него чак је и такозвани Преспански споразум правна фикција. У тренутку када указ о проглашењу закона о ратификацији споразума није био потписан од стране председника и није објављен у службеним новинама, он је постао само хипотетичка ствар, исто као и улазак у НАТО и ЕУ.

Политичка фарса је смишљена да политичкој елити осигура какав-такав легитимитет за оно битно, а то је промена Устава, што је пресудни императив Преспанског споразума. То је изостало јер је на гласање изашло једва нешто више од трећине грађана. Број гласова у корист опције „за” је мањи од укупног броја гласова које су добиле странке из владајуће коалиције на парламентарним изборима 2016, што значи да је покрет „Бојкот” успео да делегитимише власт.

Неће бити претеривање рећи да су грађани били Давид, који је насупрот себе имао два Голијата; поред снажне и нелегалне кампање коју је водила власт (номинално посланици парламента, а де факто извршна власт, и то буџетским новцем само за једну опцију, што је невиђена пракса у међународним оквирима), ту је била и снажна међународна подршка, почевши од генералног секретара НАТО-а до Ангеле Меркел. Премијер Зоран Заев је у кампањи признао да је играо као коцкар, стављајући народ „на једну карту”.

Грађани су се самоорганизовали кроз спонтани друштвени покрет, без новца, без медија (осим друштвених) и упркос претњама да је то што раде кривично дело и да ће бити кажњени. Због хипотеке из недавне прошлости и судских процеса и истражних радњи специјалног тужилаштва, опозициона ВМРО-ДПМНЕ није водила никакву кампању, јер није себи могла допустити луксуз да се замери странцима и угрози себе.

По слову македонског устава, да би био успешан, референдум је морао имати излазност од 50 одсто плус један, међутим, сада се домаћи и међународни хор сложио око политичког оксиморона у стилу: Преспански уговор је добио широку (или видљиву!) подршку грађана, мада је излазност била веома ниска. У нормалној демократској држави, премијер би поднео оставку још исте вечери, али овде се ради о тако великом улогу и још већој подршци споља, да процес „гурања низ грло” споразума (да цитирам колегу Френсиса Боула, који је гласање и споразум описао и као одлучивање о мачку у ђаку) иде даље. Како даље је питање које постављају сви.

За Заева и за међународну заједницу, најлакше би било придобити десетак посланика ВМРО-ДПМНЕ да би се осигурала двотрећинска већина потребна за уставне промене. Сада се чак говори и о „тајној вечери” (седници) парламента на којој би се одлучивало о уставним променама. Дакле, промена најважнијег политичког и правног акта једне државе би се прво десила на затвореној седници, а касније би се о прихватању ових промена гласало у грчком парламенту.

Нови лидер ВМРО-ДПМНЕ Христијан Мицкоски више нема маневарског простора. Питање од милион долара (чак и у буквалном смислу) гласи: да ли он контролише посланичку групу, имајући у виду да није посланик? Друга опција су превремени парламентарни избори крајем новембра, да би се на брзину и уз новостечену већину прогурале уставне промене. Чини се да сада све зависи од стања унутар ВМРО-ДПМНЕ и тога како су они схватили поруку гласача. Ако не извуку праву поуку, могуће је да се ова странка доживи „пасокизацију” и постане маргинална.

И владајући СДСМ је изгубио велики број симпатизера због лоших потеза од доласка на власт. У политичким штабовима хара страх од политичког организовања покрета „Бојкот” у сусрет нових избора. Оно што је можда и најбоља порука с овог референдума је да су се Албанци показали уздржанији него што су многи очекивали: не само да је излазност била веома ниска (нижа него у неким македонским срединама), него ни у мешовитим срединама није било никаквих тензија.

Постоје индиције да је у последњих сат и по до затварања гласачких места дошло до великих манипулација управо у албанским срединама, где је на људе извршен велики притисак или су кутије једноставно биле пуњене силом. Операција није спасила цензус и генерални резултат, али је била покушај да се Заеву и његовом коалиционом партнеру Бујару Османију спаси образ.

Све у свему, тренутно у Македонији доминира позитивна атмосфера, али места за еуфорију нема, јер битка македонских грађана тек почиње. Сада је јасно да није у питању ни име ни идентитет, него борба за уставну сувереност и за владавину права. Интересантно је да се већина западних медија који су извештавали из Скопља (које је данима било као Казабланка) посветила више пажње питању руског утицаја (безуспешно тражећи његове трагове) него флагрантним и бруталним притисцима на један мали народ на европској периферији, од кога се тражи да уради нешто што ни један други народ није урадио: да се одрекне свог већ искоришћеног права на самоодређење!

Најбољи одговор на питања о „инвазији” Русије је дао грчки колега Ставрос Мавродијас, који је упозорио да је притисак на грађане био екстреман и сличан уплитању из колонијалне ере, а да је понор између елита и грађана онај који је одлучио исход референдума, а не Запад или Русија.

Ауторка је професор Филозофског факултета у Скопљу  

Извор: Политика