Криза и Левитијан

У рату против вируса COVID-19 одбрана се свела на самозаштиту. Тога је постала свесна и светска јавност, па се у урбаном речнику појавио термин „covidiot“, за особу која игнорише упозорења у погледу безбедности јавног здравља; која у продавници граби без обзира за потребе својих комшија; која упорно игнорише поступке друштвене изолације или процедуре самозаштите и тако помаже агресију непријатељског вируса.[1] Ове мере спадају у арсенал заштите од сваке заразе, само што се овај пут суочавамо са вирусом за који нема вакцине. Наду улива налаз аустралијских вирусолога о леку који инхибира размножавање COVID-19.[2] До тада, морамо се одбранити, али исто тако и извући поуке.

Вести из света говоре да најмоћније државе најављују све веће јавне расходе, од чега велики део отпада на компаније. Тако, јавне власти постају налик на велике корпорације. Идеја о домету јавних власти у опоравку националних привреда не звучи уверљиво. Ради се о истим властима које су до пандемије заговарале глобалну поделу рада. Узрок кризе је управо начин на који су оне остваривале своју основну функцију – заштиту јавног здравља и сигурности свог становништва.

УЗРОК РАСУЛА

Најнепосредније, узрок глобалног расула је, у крајњој линији, тај да системи јавног здравља, са силним парама пореских обвезника и произвођача лекова и опреме, нису били припремљени за реаговање на епидемију мутираног (чак не толико опасног) вируса. Политички, могуће је објашњавати да нико није могао да претпостави COVID-19. Међутим, надлежни, који би требало да прате научна достигнућа, могли су да знају да је идентификован такав вирус (свет се, иначе, повремено суочава са мутираним вирусима) и њихов је посао да разрађују планове поступања за такав случај. Ни они, ни бирократија Светске здравствене организације, нису били спремни. Службеници надлежни за планирање нису имали јасан план за случај епидемије. Последица је глобални застој економије услед развоја догађаја који се чак и не сматра најгорим од свих могућих сценарија.

Бизарно је да се сада најављује како је за излазак из кризе, коју администрације нису успеле да контролишу, потребно више њиховог уплитања, већа буџетска потрошња и више бирократије. Упркос неуспеху да се правовремено препозна ризик и реагује на претње, мало је вероватно да ће по окончању пандемије уследити масовна отпуштања. У неолибералном поретку, за чиновнике државне управе нема одговорности. Уз такав учинак глобално наметнутог бирократско-пословног система у јавном здравству, како имати поверња у план о ширем уплитању неолибералних држава у привреду?

Ако из ове кризне представе произађе неко добро, осим зближавања породица и опоравка природе, биће то чињеница да све више људи увиђа како се администрација устројена на неолибералним начелима не разликује од НВО, да она не гарантује решења, него проблеме третирао као пројекте. Све администрације имају органе и службе надлежне за заштиту јавног здравља. Поврх тога, постоји и бирократски систем на међународном нивоу, па опет, кад је мутирани вирус напао није било координисаног поступања. У недостатку спремних мера, државе су улазиле у ванредна стања за биолошки рат против вируса, у којем се ни армије, са својим специјалним снагама за противбиолошка дејства, нису прославиле, а системи за хитно реаговање остали су у шоку. Мора бити да је постојао бољи начин да се располаже новцем грађана.

РАЧУН ЋЕ БИТИ ПЛАЋЕН

Већина предузећа трпи пад продаје и, последично, пад обртног капитала. Прве реакције најразвијенијих држава тицале су се санирања те ситуације политиком обимне подршке компанијама. Рачунски је могуће изводити позитивно и негативно дејство оваквог приступа, али логички није јасно како ће подршка потражњи ублажити шок пада понуде. Та нејасноћа је још већа ако се има у виду да политика тражње повећава дуг и преувеличава капацитет и да су привредни сектори већ презадужени и пренадувани. Зато би са сумњом требало гледати на политику моћних држава којом се помажу сектори који трпе пад активности, јер то значи да ће се емитовати новац без покрића и фиктивно одржавати ликвидност банака. То ће све неко морати да плати.

Од 17. септембра 2019. њујоршке Федералне резерве су почеле хитно упумпавање новца на тржиште откупа (репо), које банке користе за међусобне краткорочне зајмове, откада нису престале са овом мером и са ширењем својих биланса стања. У међувремену, ФЕД је почео да купује неограничене количине државних и хипотекарних хартија од вредности. Ради се о билионима долара којих нема. ФЕД је створио три нова кредитна средства, а шеф ФЕД-а, Џером Пауел, изјавио је да ће се позајмити онолико колико је потребно за оживљавање економије. Како ФЕД смањује каматне стопе на нулу, камате на штедњу постају реално негативне (де факто и порез), што доводи до недостатка приватних средстава на располагању за инвестирање. Емисија новца за помоћ компанијама је опасна зато што је инфлаторна и удара на фиксне приходе и фондове са стабилним пуњењем. Инфлација сигурно није средство за одбрану од непријатељског вируса, нити може да обезбеди капитална добра, као ни лек за незадовољавајуће тржишне услове. Она само помаже да опстану политика и систем за који се испоставило да су део проблема.

Анализа емисионих установа, попут ФЕД-а, и спознаја њиховог вођења монетарне политике је корак ка враћању здравља економском систему и окончавању пандемије декретног новца који је омогућио привреду засновану на дугу. Иако поплава економије новим новцем, ширење куповине безвредних хартија и надувавање јавне потрошње само фингира привредни живот, тешко да ће се ове „хитне“ мере окончати након што буде безбедно настављен нормалан живот. Потрошачи, предузећа и владе су прихватили зависност од ниских камата, монетаризације дугова и других интервенција, па би сваки покушај дозвољавања да тржиште диктира камате или заустављања стварања декретног новца водио у рецесију. Тако ће, на крају, мехуре потрошачких, пословних и државних обавеза створити емисионе установе, а пре свих ФЕД. Међутим, то у данашњем свету неће променити полуге глобалне економије.

Реакције на актуелну пандемију асоцирају на упозорење из књиге Роберта Хигса, 1987. године, Криза и Левијатан, у којој се упозорава на историјско искуство да ванредне ситуације имају тенденцију да трајно повећавају трошкове и моћ власти.

УТИЦАЈ ЗЛАТА

Не треба занемарити да је данас у току и процес реструктурирања утицаја на глобалне процесе. Две економски најмоћније државе на свету данас су САД и Кина. Ваља се подсетити да су заразни капацитет вируса из слепог миша истраживали научници из лабораторија у Вухану и Северној Каролини и да су та истраживања финансирали, и у њима заједно учествовали, Кина и САД. Претпоставимо да неодрживо штампање долара доведе до пада његове вредности у САД, због чега не би могао да опстане као резервна валута. Претпоставимо да берзе, које су постале психолошке операције, престану да функционишу због обезвређивања слободног капитала и штедње. Једна од могућих алтернатива било би устројавање глобалног утицаја на злату.

Златна обвезница је вредносна хартија чија је вредност деноминована у злату, а камата и главница плативе у злату. Издаваоци могу бити компаније које остварују приход од злата и државе у чијој надлежности постоји делатност ископавања злата. За издаваоца златних обвезница постоје фискалне користи и нема ризика од пословања у валутама. За имаоца, златна обвезница представља дугорочну инвестицију и пружа начин да злато поседују и институције које иначе не могу да га физички поседују као робу. Коришћење злата као колатерала за обвезнице, у контексту кризе, могло би бити корисно због смањења трошкова финансирања и за премошћавање, зато што нема преноса кредитног ризика између држава високог и ниског ризика, зато што губитке сносе конкретне државе а не акционари банака. Златне обвезнице су транспарентније и нису инфлаторне.

У новом поретку, који би се градио на тој основи, осим држава које имају злато али га не књиже у робним резервама (попут Бразила, Русије…), остају два кључна играча која могу лако да активирају тај потенцијал у кредитне сврхе: САД и Кина. Укидање златне клаузуле од стране Владе САД 1930-их, у јавним и приватним дуговима, обавезало је зајмопримца да отплати или злато или валуту по избору држаоца. Врховни суд САД је поводом исплате главнице и камата на златне обвезнице америчке владе, издатих ради финансирања трошкова Првог светског рата, прихватио обавезност обећања датог у намери „да се обезбеди онај који је позајмио свој новац влади и узео обвезницу да неће претрпети губитак амортизацијом у медију плаћања” изнад законодавне власти.[3]

Пре комунистичке револуције, Кина је издавала златне обвезнице. Неизвршене кинеске обвезнице могу се наћи код хиљада Американаца, или на И-беју (eBay). Народна Република Кина, након свргавања царске династије, није признала овај дуг, али је деценијама покушавала да наплати потраживања по њима. Фонд власника обвезница, који представља власнике преткомунистичког кинеског дуга, нада се да ће Доналд Трамп покренути њихов захтев, иако делови америчке владе оптужују људе да на превару продају исту хартију. Трампова администрација проучава могућности да ове захтеве оживи.[4]

Остаје питање шта би било са Европом. Европска централна банка је пристала на привремени пренос злата из централних банака држава чланица ка независној агенцији за дуговања.[5] Агенција за дуговања прослеђује злато, уз забрану да се финансира монетарни дуг. На жалост свих уљуљканих у вековни евроцентризам, брзо би могла да се укључи само бивша чланица ЕУ, Велика Британија. Остали би били сведени на реалну меру. Што се тиче грађана Србије, ми имамо сопствену производњу злата, обрадиву земљу и воду и немамо разлога да страхујемо од било којег светског система који би био устројен на реалним основама. Наш највећи страх требало би да буде утицај пандемије неолиберализма у планирању и вођењу јавних послова.

____________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.urbandictionary.com/define.php?term=Covidiot
[2] https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0166354220302011#
[3] U.S. Supreme Court, Perry v. United States, 294 U.S. 330 (1935)
[4] https://www.bloomberg.com/news/articles/2019-08-29/trump-s-new-trade-war-weapon-might-just-be-antique-china-debt
[5] Уредба 1075/2013 Европске централне банке о статистици имовине и обавезама финансијских друштава посебне намене које се баве обезбеђењем трансакција, Сл. гласник ЕУ, 297 од 7. 11. 2013.

---

Извор: Нови Стандард