Лицемери

Не сметају ми идеје и вредности које у наше време из неких разлога називају „европским“. Уствари, нисам био прецизан, за такве идеале и уверења уложио сам више и жртвовао милије него читав сазив садашњих главних одбора владајућих партија СР Немачке, Републике Француске и Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. Мени смета лицемерје. Тај нови перверзни обичај великих сила да своје непријатеље, које су претходно деценијама ослабљивали и ојађивали, туку тако што им зграбе немоћне руке, па их њиховим сопственим шакама ударају по глави, грудима и стомацима.

Деценијама нам Немачка, Француска и Велика Британија говоре о „истини, одговорности и помирењу“. Земље које су донедавно оспоравале основна права својим мањинама. У једној је шеф државе истовремено и поглавар цркве, а католик не може бити председник владе, у другој је медиокритетски син бившег председника државе допринео условима који су довели до геноцида у Руанди, а у трећој нам они који никада нису обештетили жртве најбруталнијег тоталитарног режима у историји, држе предавање о „промени свести“. Данас систематски истичу стварне и измишљене злочине, кршења принципа и грешке грађана Србије и Руске Федерације, а релативизују слична или гора недела својих грађана, савезника и сателита.

Недавно је таква политика поново постала очигледна. У Србији већ више од деценије група моћних организација и медија настоји да представи бившег хрватског председника Стјепана Месића као мирољубивог бораца против рата и заговорника европских вредности. Месић је један од симбола Игманске иницијативе. Радо виђен у Србији, пре неку годину учествовао је у телевизијском програму у сред Београда, где му је водитељ после ћаскања поклонио играчку трактор. Замислите! Једном од оснивача и вођа ХДЗ, који је био први Туђманов председник владе, поклоњен је симбол српског прогонства из Хрватске. Замислите да је неком Хитлеровом савезнику, па макар и бившем коалиционом партнеру, рецимо, Фон Папену неко у веселом програму поклањао Дневник Ане Франк. Није важно што је телевизија у власништву странаца, а водитељ обичан естрадни лик који не зна да ли је кафеџија, таксиста или Опра Винфри. Апатија и резигнација народа је важна.

Пре неколико дана стотинак хрватских интелекуалаца, представника цивилног друштва и политичара предложили су да улице, тргови и паркови у Загребу понесу имена неколико бораца за људска права и жртава. Медији, какав је програм тзв. Слободне Европе за Србију, одушевљено су пренели вест о томе да ће један парк у Загребу понети име породице Зец. Реч је о српској породици из Загреба која је брутално убијена 1991. године. Посебно је истакнута подршка Стјепана Месића овом предлогу. Велики професионални новинари овог српским националним и државним интересима потпуно ненаклоњеног медија, међутим нису дошли до строго чуваног податка који свако ко је икад претраживао интернет може за кратко време да пронађе. Наиме, Месић је као председник Републике Хрватске помиловао (смањио казну) Синишу Римцу – једном од убица породице Зец. Римац, вишеструко одликовани пуковник Хрватске војске, истина, није робијао због учешћа у убиству оца, мајке и њихове дванаестогодишње ћерке – које је иначе признао пред хрватским судом. Робијао је због другог убиства извршеног у Пакрачкој пољани. Све то сви знају. Али није важно, ионако је све у функцији остваривања империјалних циљева САД и европских савезника. Људска права, помирење, катарза. Све је у служби заваравања и заглупљивања непријатеља.

Пинки је видео Тита, али је Мило Ђукановић стигао само до Џозефа Бајдена. И боље је тако. Ако је Клинтон, док је боравио у Црној Гори, мислио да је у Македонији, шта ли би тек мислио Обама кад у Вашингтону сретне црногорског поглавара. Чујемо да је Црна Гора пред вратима НАТО. Посебно је важно да се таква воља покаже у време кризе односа САД и ЕУ са Руском Федерацијом. Трговина браћом и пријатељима се наставља. То је, чини се, највећи ресурс Ђукановићеве Црне Горе. Да ли су власти Црне Горе икад добиле мандат народа за приступање НАТО? О каквом напретку у медијским слободама говоре представници Црне Горе на састанку са потпредседником САД? У Црној Гори су под озбиљном сумњом не само председнички избори већ попис и становништва.

Свесни да морају да уђу у НАТО како би им неки Евромајдан бранио власт и кад немају већину, црногорске перјанице знају и да имају проблем са народном продршком. У земљи у којој ни избори нису сигурни власти се крију иза јавног мнења. Кажу 46 одсто грађана је за НАТО. Колико је мени познато, 46 одсто није апсолутна већина. Мада, ко зна. За неколико месеци нових 15 одсто грађана Црне Горе определило се за оно за шта је њихово вођство одлучно још марта 1999. године, а можда и раније.

Како је пошло, до одлучивања о уласку у НАТО биће то једна изразита већина од 167,9 одсто укупног бирачког тела. Солидно, још само да свим грађанима наметну фризуре какве носи Мило Ђукановић. Са можда једном благом алтернативом – фризуре типа посланик проф. др Миодраг Вуковић.

Извор: Напредни клуб