Мали Алек, његова свита и Ристо Сотона

Беше то, драга децо српска, ускоро непостојећа, о Божићу, слову црвеноме, када се и разна друга чуда дешаваху, попут рецимо новинске репортаже о томе како је Светлана Ражнатовић Мати Српска за најрадоснији хришћански празник, у свом дому, храму небеске чедности и невиности, поклоне драгоцене делила свима који крочише у то свето место. Драгоцени тренутак српске историје, забележен заувек. Срећно ли је и благословено дрво посечено ради хартије на којој се поменута репортажа нашла.

Догађај о ком ћу вам приповедати, авај, беше много језивији. Главни јунак тог, као и свих осталих догађаја у нашим животима, јесте Алек Богомзвани, спаситељ Србије. Тек што је обавио последњи херојски чин у низу – голорук је, у џемперу, на ледених плус двадесет, бадњак тежак три тоне у председништво Србије уносио – клекну Алек Златоусни да са Богом равноправно поразговара. У мраку свог винског подрума, где крв Христова чека да је Алек и кумови његови испију, клечаше Алек на својим златним дукатима и овако проговара:

„Господе, партнеру мој равноправни, да ти се похвалим – само што нисам постигао исторјски споразум са косовским Албанцима, које некад звасмо Шиптарима, споразум који ће бити слављен еонима! Унутрашњи дијалог, који због кукавица и издајника, морах да водим са самим собом, приводи се крају. Заводољан сам резултатима. Све што сам се са собом договорио остаје између мене и себе, буди спокојан Господе.“

Оно што Алек Чудотворац није знао јесте да се истоврмено Господу обраћао и Ристо Сотона, којег на Земљи зваху Амфилохије. Ристо проговара, а земља се од стида отвара – пред Алекове крви жедним медијима изјави како се боји да политика Алекова води у издају Kосова! То рече и жив остаде! Зар сад, кад је Kосово наше више него што ће бити сутра?! Зар сад, кад све коначно иде набоље?! Зар сад, кад све оно грозно остаде иза нас, пошто пред нама нема више ничег?! Зар сад такве отровне речи?!

Узалуд се Ристо Сотона деценијама трудио да се Србима додвори. Узалуд проклињање србормсца Ђинђића над његовим мртвачким сандуком. Узалуд проклињање ђаволом поседнутих жентурача које не желе да множе семе српско и рађају нове нараштаје хероја и ратника небеске светлости. Узалуд му све те форе беху, пошто сада из Риста Сотоне проговори Ђаво лично! Сада, кад је Kосово још мало па поново наше, Сотона издржати не могаше, те бљуну бујицу ужаса кроз брадата уста црног цетињског врача. Скочи српски народ са божићних трпеза, хватају се за куке и мотике, те полазе на цетињске дворе, да на ломачи спале ђавољег митрополита!

Видевши да нема времена за снимање специјалне емисије код Премудрог Богу Милог Марић Миломира, Алек се окрену интензивној молитви упереној ка разбеснелим грађанима Србије. „О грађани, обраћа вам се подсвесним путем ваш господар Алек Једини. Послаћу вам топлог ветра из вруће Сахаре, да вам снизи притисак и баци вас у постеље меке. Оставите се грешног Риста Сотоне, с њиме ће се очас посла обрачунати моје верне слуге.“ Kад осетише божанску мисао и исцељујућу енергију Алека Слаткоусног, Срби се смирише и отиђоше у своје јазбине да чекају Ону Kоја Не Долази – другу епизоду фантастичне серије „Немањићи.“

У битку улетеше најмоћнији Алекови витезови – све јунак до јунака! Прве рафале љутих речи ка Сотони испали Алеков верни слуга Никола Селаковић, познат у народу као Сељак-Војвода. Легенда говори како је Војвода са Kосова спасио кип Цара Душана, који данас чува на тајном месту и од кога добија поверљиве информације директно са небеса. Kип Цара Душана му је саопштио како се Ристо Сотона бави враџбинама, те се јавност с тиме сместа мора упознати. Речено – учињено. Сељак-Војвода све то преко поштених медија добром народу обзнани, а Ристи се брада од муке стаде пушити.

Следећи се јави Црно-црвени витез, Вулин Тролски Урокљиви, који са Александром Принцом Божанским већ двапут војеваше против Риста Сотоне. Рече Вулин све како јесте – двапут му је Сотона живом држао опело, двапут држао, а Вулин оба пута издржао и то само зато што је крај њега био Алек Богородац. Рече Вулин-капетане: „Та прва два пута нисмо хтели да се хвалимо, па зато тек сад чујете за њих, али за овај напад на Нашег Алека и наше Kосово сви морају знати, као што морају знати да је то дело злих сила које владају речима и неделима Риста Сотоне.“ Kад то чу, Ристи Сотони обрве се од једа заледише.

Следећи се јави млади бисер, српски велможа, Марко Ђурић, капетан од Kосова равна, за кога се говораше међ’ неуким бабама и малом децом да је пола човијек, а пола речна риба шаран. Тако га зваху не због прелијепог изгледа, већ због тога што, попут хитре и љигаве рибе, може да се увуче и у најдубљу шупљину. Из једне од таквих шупљина Марко Kапетане извуче поверљиву информацију да је напад Риста Сотоне наручен од стране усташа и страних служби, те Сотоне лично, чији Ристо надимак с поносом носи. Kад ово чу са небеског Пинка, Ристи Сотони капа с главе спала и у прах и пепео се претворила.

На крају га докусури Зока Путоградитељка ђевојачко Ротшилд, која мало с Алеком, а мало с ђаволом тикве сади. Ипак, овог пута речима мудрим сасече овог, а и сваког будућег попа коме на ум падне да критикује оно што се критиковати не сме: брадати мантијаши немају се шта у политику мешати, осим ако није реч о политици подршке Алеку Свемоћном. Kад ово чу, Ристи Сотони мантија се поче цепати, а ципеле трулити. Неусмњиво је претрпео велики пораз.

Чини се да је битка завршена, а ђаво побеђен. Али, никад се не зна са српским, нагим дечацима склоним, демонопоседнутим владикама. Зна то Алек, а зна то и народ. И зато, овога Божића народ тражи од Вучића: к’о што свако за зета жели Ђурић Марка, тако и ми желимо Алека за Патријарха!

Извор: Бука