Маркетингом на проблеме

У врело летње време таблоди који служе као службена гласила владајуће странке имају нову забаву. Ево, гледам наслов који каже: „Нови Тесла долази за министра финансија”. Поред Сораје, Станије и одлазећег Млађана Динкића, у фокус медијске пажње преко ноћи су улетели Строс-Кан и извесни Лазар Крстић за кога кажу да ће бити министар финансија у Влади Србије. Тврди се, ни више ни мање, да је дечко чудо, вундеркинд, геније који ће решити све наше финансијске и економске невоље. Наравно уз понеки савет чика Строс-Кана.

Е, браво! Дивно! Наш човек, млад, такорећи генијалан, који се образовао у свету хоће да се врати кући и да помогне земљи. Шта би човек лепше могао да пожели? Него, чекајте, да видимо чиме се овај млади човек квалификује за то нимало лагано место. Оно што из новина знамо јесте да је, иако на познатом универзитету Јејл, ипак завршио само основне студије, и да је после тога почео да ради у једној консултантској кући. Дакле имамо човека од 29 година, дипломца са врло мало радног искуства, без икаквог искуства у државној администрацији и вођењу система, без икаквог практичног познавања финансијског и економског система Србије, коме неко жели да повери вођење финансија у нашој држави? Да ли ово икоме звучи озбиљно?

Ево како се то некада радило. Милан Стојадиновић је као државни питомац путовао на школовање у Немачку, Француску и Британију. У Паризу је детаљно изучавао како функционише систем државних финансија Француске, а у Баварској и Берлину је изучавао како се организује систем државног буџета. Кад се вратио у земљу, докторирао је управо на теми „Немачки буџет”. Са свим тим теоријским знањима и докторатом тек је могао да почне да упознаје државну управу као посебан систем и прво радно место у Министарству финансија које је заузео било је место обичног службеника. У следећих десет година постепено је пролазио све степенице у том министарству учећи посао од великана какав је био Лаза Пачу да би после рата постао начелник и на крају министар. Тад асистенти факултета и тек свршени дипломци нису могли да постану министри.

Друга ствар која ме истински брине јесте то што је ово понављање приче о „експертима” коју смо једном већ прошли са врло несрећним искуством. Млади Крстић је, како нам кажу, запослен у консултантској кући „Мекензи”. Пре десетак година већ нам је дошао читав низ таквих стручњака који су радили за светске финансијске институције па су своје позиције у државној управи Србије нажалост користили за промовисање интереса управо тих институција, великих светских банака и центара финансијске моћи, а не интереса Србије. Два главна посла која су одрадили била су: најпре, радикално смањивање царина и омогућавање да Србију преко ноћи поплави страна роба, и друго је било уништавање великих домаћих банака (чији стечај ни до данас није окончан) и СДК, и тиме препуштање банкарског тржишта и платног промета управо страним банкама. Никога, нажалост, не чуди што су ти експерти након одласка из администрације по правилу заузимали места у управним одборима истих тих банака, а камате на кредите у Србији спадају међу највише у Европи.

Потпредседник владе је у праву када тврди да нема довољно озбиљних кадрова који познају финансије и економију. И они који су их пре неколико година подржавали попут Дејана Миљковића данас оштро критикују политику њихове владе. Међутим, његова странка, срећом, није исто што и Србија. Ова земља и даље има велики број озбиљних људи и истинских стручњака који се нажалост држе подаље од оваквих партија и овакве власти. То важи за разне области па и за финансије и економију. Људи попут Јована Душанића, Мирослава Јовановића или Данијела Цвјетичанина од почетка указују на погубне правце развоја српске економије, али те људе не можете видети нигде у јавности или не дај боже на телевизијама, резервисаним за подобне аналитичаре. Једини економиста члан САНУ такође никада не добија шансу да у медијима изнесе свој суд о стању наше економије. Таквих људи са знањем, практичним искуством и интегритетом има у овој земљи више него довољно. Али они политичарима нису потребни.

Довођење на министарска места људи без искуства и тежине, као и евентуалних страних стручњака који не познају домаћи економски систем, менталитет и односе, је неозбиљно. Све то може фино да послужи у маркетиншке сврхе, посебно уз овакву контролу медија, али не може да реши проблеме. Проблеми српске економије су структурни и нису везани за појединачна решења. Овде треба имати снаге и храбрости да се промени пропали економски модел којим се држава задужује да исплати пензије и плате у јавном сектору, којим привлачи стране инвеститоре дајући им ненормално високе субвенције и уништавајући домаће конкуренте, и на основу ког се више и не размишља о могућности развоја без страних инвестиција и технологије. А то је модел којим Србија неумитно постаје колонија.

Извор: Политика