Медији и мајданска мрежа у Србији

Последњих година, посебно после серије „обојених“ револуција названих „Арапско пролеће“, писање о коришћењу медија, Интернета (са акцентом на друштвене мреже), јавних личности и друштвених феномена за агресивно наметање западних вредности постало је опште место у дискурсу многих интелектуалаца и аналитичара. Исто то постало је разматрање утицаја који се, користећи исте полуге, може остварити на политички живот једне земље кроз подстрекавање режираних протеста. Ипак, мало ко се упуштао у конкретизацију тог феномена која би подразумевала прецизно именовање инструмената и објашњавање методологија које се том приликом користе.

Пре свега, важно је разумети да се не ради о обичном информационом рату софистикованим методама, које нам је пружио улазак у информатичко доба; пре би се могло рећи да је то један од деривата много сложенијег пројекта.

Први задатак и предуслов за успех било које пропагандно-манипулативне методе је дуготрајно и потпуно превредновање свих аксиолошких постулата једног друштва и наметање западних светоназора и образаца понашања као једино прихватљивих форми мишљења и деловања. Колонијалистичка освајања западних земаља, посебно оних са енглеског говорног подручја, била су праћена и културолошком експанзијом, која никада није узимала у обзир било коју врсту културног диверзитета у настојањима да створи униформне и општеприхваћене вредносне обрасце. Ни данас Запад не зазире од примене силе у тим настојањима, озакоњујући своје цивилизацијске норме у свим земљама које су под његовим политичким утицајем и подводећи их под сингатму о „универзалним људским правима“. Сликовит пример тог тренда могао се видети прошлог септембра, када је у пустом Београду преплављенoм полицијом и наткривеном хелихоптерским елисама група младих активиста и чланова невладиних организација искористила своје „грађанско право“ да вређа патријарха и Српску православну цркву на тзв. Паради поноса види фотографију испод). Слично се десило коју годину пре, кад су, такође под заштитом полицијских кордона, поболи статуу Исуса Христа на штикле у намери да искажу протест против друштвене и институционалне дискриминације трансродних особа. Тако је сексуалност – која је некад у Србији, као и свуда, била првенствено ствар приватности – постала јавна ствар; изграђено је право појединца, укључујући и моралну подршку околине, да јавно обзнањује који тип сексуалне праксе упражњава, право да формира јавни идентитет на основу те сексуалне праксе, право да јавно манифестује такву врсту идентитета, као и право да захтева да се о томе информишу деца у јавним школама итд. Насупрот томе, религија, која је некад била јавна ствар, гурнута је у приватност, избачена из јавног простора, протерана из установа и школа, па се чак са становишта јавног морала сматра неприличним да појединац истиче свој верски идентитет, укључујући и саму побожност. [1]

ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА: ШИРЕЊЕ И ЗАКОНОМЕРНОСТ

Ништа од тога не би било проблематично да се највећи број грађана Србије не противи таквом погледу на свет, који је – и поред тога што би у демократским системима грађани требало да имају последњу реч – на овај или онај начин ушао у све поре јавног простора. Којим методама и средствима се постиже то да се чак и веома конзервативна друштва, чије вредности су вековима биле дубоко укотвљене у народној свести – попут друштва предратног царистичког Јапана – у релативно кратким процесима вестернизују до те мере да се за само пар деценија не може више препознати ни траг органске културе одређених поднебља? Не треба упасти у замку, па све модерно проглашавати лошим нити све аспекте западне културе гледати са презиром, тим пре што је она свету ипак подарила доста тога доброг. Међутим, ипак би се требало упитати како је могуће, рецимо, следити дефиницију конзервативизма Ивана Иљина („одбацивање негативних тенденција садашњости“), тј. сачувати посебност своје културе или цивилизације, а истовремено не бити проглашен ретроградним и заосталим и евентуално не страдати због тога?

Да бисмо разумели како зауставити талас вестернизације, прво морамо да разумемо методе и закономерност њеног ширења као и да сагледамо крајње домете прихватања западне парадигме.

Њен крајњи домет је пројекат постмодерног човека, ослобођеног сваке аутентичности своје историје, културе, религије, филозофије или било каквог антрополошког диверзитета (чак и полног). Резултат је човек чији покретачи су искључиво жеља за новцем и престижом, као и опетовано испуњавање сопствених физиолошких потреба. Пре свега, пројектовани човек сутрашњице је необразован и неинформисан, јер су политички аналфабетизам и медијска неписменост друштва својеврсни социјални хумус за сваку врсту политичке манипулације.

Пројекат постмодерног човека, дакле, није тек бесмислена и параноична конструкција или „теорија завере“ конзервативних мислилаца који са подозрењем гледају на све што им (пост)модерно доба доноси, већ пажљиво осмишљена стратегија, чији циљ је да својим креаторима донесе трајну економску и политичку превласт и утаба пут монополарном свету, тј. „планетарном западу“, у коме више не би постојале географске, културно-цивилизацијске, правне или било које друге препреке за централизовано управљање планетом.

„КАО ТРАВА КРОЗ АСФАЛТ“

Кад је реч о методологији ширења западне морално-вредносне парадигме, она је, будући вековима усавршавана, постала толико сложена и дубока да је данас свету који је дубоко загазио у информатичко доба тешко да сагледа све њене аспекте и појавне облике. Кодови либералног глобализма пробијају „као трава кроз асфалт“ (Александар Дугин) и најделотворније се усађују на несвесном нивоу – кроз навике, рекламу, гламур, технологије, мрежне моделе. [2]

Другим речима, мреже, схеме и модели деловања либералних трансмитера, као посредничких оруђа за ширење одређеног система вредности, јесу до најситнијих детаља промишљени пројекти који се налазе у непрекидној емисији (неретко и сублиминалних) порука које нашу свест константно држе натопљену садржајима који се кроз њих одашиљу, на тај начин подсвесно мењајући вредносне оријентире циљних сегмената друштва.

Најочитији пример таквог деловања у домену масовних медија у Србији видимо у раду медијске куће Б92. Готово секташки идеолошки кохерентни, чланови информативне, забавне, културне или било које друге редакције у саставу Б92 сваком пласираном информацијом непрекидно промовишу западноцентрични поглед на дешавања у свету политике и константно глорификују супремацију западне културе и идеологије у свим аспектима живота. Ипак, будући да њихово деловање представља неку врсту националног проводника универзалних феномена, простор за креативност уређивачких тимова прецизно је оивичен светоназорима у оквиру чијих граница морају да се крећу.

Ако у сличном контексту сагледамо глобални тренд свеобухватног протеривања културе из свих пора јавног простора да би на њено место као својеврсни супститут у процесу изградње Ди Геборовог „друштва спектакла“ дошла забава, биће нам јасно зашто на Б92 не могу да се виде „старомоделни“ квизови попут оних на РТС, где се људи такмиче у одговарању на питања из историје и културе, већ срећемо концепт са једним „забавним“ водитељем-глумцем, његовом оскудно одевеном и не превише причљивом асистенткињом и екипама такмичара са уврнутим именима који се надмећу у реторичким заврзламама и пристају да им на главу стављају неке справе налик на футуристичке машине за лоботомију. Важно је знати да је то пре закономерност него случајност, исто као и чињеница да верзија америчког Дизниленда која се налази на 35 минута вожње од центра Париза има већу посећеност од Лувра и Ермитажа заједно. Наравно, та минуциозно искалкулисана стратегија не одликује само забавну редакцију Телевизије Б92. Све што они објаве, од наслова вести на сајту до слика које их прате, промишљено је и увијено у сугестивно-манипулативни целофан. Кад се ради о важним питањима светске политике, вести се често у потпуности копирају са популарних страних портала који имају сличне циљеве и оперативне методе.

МЕДИЈСКИ „ПАМЕТНИ ВИРУС“

Б92 је, дакле, са једне стране, само локални трептај свепрожимајућег либералног система вредности, а, са друге, моћна политичко-пропагандна полуга западних амбасада у Србији. Колико детаљно се размишља о медијским стратегијама и перцепцији информација, довољно говори чињеница да се на Јавном сервису Србије (РТС) емитује спот о курсу за правилно коришћење медија под називом Медијска писменост, при чему се у доњем десном углу екрана, на месту намењеном за спонзоре и покровитеље сличних пројеката, поред НУНС и УНС, на најистакнутијем месту може прочитати и USAID.

Ипак, масовни медији данас више нису једини ослонац информационих (или мрежних) ратова. Ако бисмо, због деструктивног утицаја на државни организам и убрзаног ширења, мрежне стратегије упоредили са неким вирусом, онда би то био вирус HIV који научници називају и „паметним вирусом“ због тога што је способан да трансмутира у друге облике и форме те да постепено амортизује и на крају потпуно поништи дејство сваке терапије усмерене на његово сузбијање. Неколико пута примењена стратегија постаје лако читљива и самим тим мање ефикасна, па архитектоника и формат мрежних ратова константно мутирају и усавршавају се. Данас су већ постали толико софистиковани да се може рећи да, и поред тога што у свакој таргетованој земљи постоји монопол конвенционалних медија у власништву једног или више инвестиционих фондова, имају све мању улогу у поменутим процесима. То, наравно, не значи да се напушта стратегија утицаја кроз традиционалне медије. На пример, у Србији је амерички фонд ККР, на чијем челу је бивши шеф CIA Дејвид Петреус, за само годину и по дана покуповао СББ, Гранд продукцију, интернет издање Блица, отворио ТВН1 а наводно има намеру и да преузме једне дневне новине [3] и још две телевизије са националном фреквенцијом. Међутим, на таласу опште деполитизације становништва никли су и хибридни модели медијских пројеката (најуспешније презентованих на интернету), који, увијени у шаљиво-забавни огртач хумора и намењени претежно млађој популацији, представљају неку врсту микстуре политичко-пропагандних инструмената и емитера одређених – већ описаних – идеолошких, моралних и вредносних норми.

ДУХОВИТИ ПСЕУДОБУНТОВНИЦИ

Ако живите у Србији и користите Интернет, тешко је да у последње време нисте приметили тренд својеврсног изливања политичких и друштвених питања из домена колико-толико политички коректних дебата у електронским и штампаним медијима у сферу сатиричних портала и емисија, друштвених мрежа и пренаглашено емотивних, слабо аргументованих и обавезно шаљивих карикатура, слика и досетки. Сви они, попут емисије 24 минута са Зораном Кесићем, Њуз Нета, Тарзаније или VICEа… иако веома критични према актуелној власти, отворени су протагонисти система либералних вредности, унутар којег се и сама власт креће, што значи да је идеолошка компонента њихове критике владајуће политичке елите потпуно изостављена. Управо та, идеолошко-вредносна компонента, спречава ту псеудобунтовничку екипу да много успешније проводи своју политичко-пропаганду делатност, јер их непогрешиво раскринкава и огољује. Осим ако се сматра да је могуће да њихови ставови о, рецимо, геј-паради, Владимиру Путину и Русији, Косову, војној паради, патриотама, Петом октобру, Шарли Ебдоа, русофилима и апсолутно свим осталим тачкама спорења између српског либерала и патриоте буду директно пропорционални једни другима и обрнуто пропорционални ставовима огромне већине грађана Србије? Или, ако се мисли да је случајност што се заједно појављују у медијима, присуствују пријемима у амбасадама (њузовци), међусобно промовишу, награђују и хвале једни друге и узимају активног учешћа у креирању не само своје већ и уређивачких политика свих медија који им идеолошки инклинирају, тако непосредно учествујући и у креирању јавног мњења ове земље много више него што би наивни читалац на први поглед могао да наслути? Или се мисли да је могуће да се жаока њихове пропаганде увек синхронизовано усмерава на дифамирање оних који се дрзну да са маргина забачених интернет портала своје „забрањене“ ставове и погледе изместе у домен масовних медија; ка људима попут Мирослава Лазанског, Бориса Малагурског или Андреја Фајгеља, који су, иако у много чему међусобно различити, по свим побројаним питањима на супротној страни од оне која се кроз поменуте механизме намеће као једина исправна, не трпећи никакав плурализам мишљења и идеологија? Биће да је то превише случајности.

Наравно, коришћење персонализованих персифлажа и хумора у политичко-пропагандне сврхе само је ехо једног већ етаблираног и са психолошког аспекта детаљно проученог тренда, који је на Западу одавно узео маха, па је тако Зоран Кесић само бледа копија америчког сатиричара Џона Стјуарта, њузовци (међу чијим оснивачима има и професора са Факултета за медије и комуникације, што само потврђује тврдњу да нису насумично скупљена група ентузијазиста која воли да збија шале о политици и друштвеним догађањима, како их перципира шира јавност) су српском менталитету и друштвеним приликама прилагођена верзија америчког сатиричног портала The Onion. Исто важи и за Тарзанијин плагијаторски однос према сајту cracked.com, док VICE није само рецентни и на друштвним мрежама свеприсутни интернет сајт већ егзистира и у форми телевизијске емисије на Првој; а о томе колико озбиљан медијски пројекат је у питању говори нам и чињеница да заузима позамашан рекламни простор на телевизији Б92 и истоименом сајту који текстове овог млађој популацији намењеног пројекта редовно пушта у форми вести, заједно са свим осталим најважнијим дневним информацијама. То је, узевши у обзир његов неконвенционални карактер, апсолутну идеолошку острашћеност и релативну анонимност, потпуно невероватно. У прилог изреченог говори и њихов недавни интервју са Срђом Поповићем, челником Канваса и једним од вођа некадашњег Отпора поводом његове књиге Мустра за револуцију, недавно представљене на Харварду, у којој се детаљно објашњава примена „ненасилних метода“ за свргавање режима.

Зато не треба веровати у случајност, као ни у комерцијални успех преко ноћи, када се тумачи чињеница да VICE представља друштвено-медијски пројекат који је под слоганима „реалност каква јесте“ и „једини прави водич кроз вести“, поред Србије, своје корење пустио и у 35 других земаља.

АРГУМЕНТАЦИЈА НИЈЕ ПОТРЕБНА

Стилске разлике, међу овим медијским пројектима који се труде да јавности на несвакидашњи забавне и шаљиве начине објасне све друштвене феномене, постоје. Али међу њима има и бројних сличности. Прво, немогуће их је избећи на друштвеним мрежама. Независно од тога да ли се налазе на листи страница које пратите, њихове објаве ће се свакодневно појављивати на вашој почетној страници. То наравно не важи само за објаве поменутих страница већ и за новоформиране интернет презентације сензационалистичких портала попут Телепомпртера, Истиномера или Опозиционара, који ионако танану границу новинарске етике у Србији успевају додатно да срозају, али који, и поред таквог приступа, у релативно кратким роковима успевају да на своје странице привуку десетине хиљада људи на друштвеним мрежама. Друга сличност је та да таргетирају исте друштвене сегменте, а то су млади, бунтовни, потпуно деполитизовани и интелектуално плитки (парадоксално, припадници образованијег, урбаног дела становништва) грађани, који нису заинтересовани за читање озбиљније тематике, већ искључиво за хумористичне и/или забавне садржаје. Већина младих – популација до 30 година – данас не само у Србији већ и у остатку света потпуно се уклапа у тај профил, па је комбинација политике и хумора последично произашла као победничка формула у борби за њихову наклоност због тога што хумор – посебно сатира као његов поджанр – јесте идеална платформа за политичку манипулацију јер не захтева никакву аргументацију за изнете тврдње, па све политички некоректне, паушалне и персонализоване персифлаже и инкриминације одједном постају дозвољене, чак и пожељне као нека врста корективне, „здраве“ критике.

Систематско заглупљивање читавих друштава (пенетрацијом тривијалних информација у медијски простор, хиперактуелизација сексуалности и масовног спорта, промоција ескапистичког и хедонистичког начина живота, прекрајање образовних и културних система итд.) – све то омогућава да све софистикованији скалпел англосаксонске социјалне хирургије кроз друштва пролази као медицински кроз масно ткиво.

У том контексту треба посматрати интезивирајући тренд легализације лаких дрога, који све више узима маха у свету, као и тренд опште глорификације „чарлишиновског“ начина живота. Јер, одвојен од реалности и незаинтересован за дешавања из спољног света, грађанин који је окренут само уживању, а истовремено, као члан демократског друштва дубоко сигуран да се – у складу са психологијом потанко описаном у култној књизи Побуна маса шпанског филозофа Хозеа Ортеге и Гасета – у све најбоље разуме и да му припада право да о свему одлучује, он постаје веома лак плен и важан ресурс оних који заобилазним путевима успевају да се изборе за његову пажњу.

Наравно, важност допирања до младих генерација и аполитизованог грађанства схватају и други. У Русији је недавно уведен програм „патриотског васпитања младих“, усмерен на борбу против иницирања обојених револуција. Ни офанзивна реакција у том правцу није изостала, па се у оквиру најуспешније руске глобалне медијске платформе RT однедавно налазе и Juice rap news, тј. екипа момака који кроз реперске текстове праћене музиком и шароликим смењивањем живописних фотографија у специјално направљеним видео-спотовима на занимљив начин презентује њихов поглед на политичка дешавања.

Дакле, у свету се све интезивније води велика борба за пажњу младих људи, који користе Интернет и не занимају се много за политику, али ће радо одвојити мало времена да погледају или прочитају нешто занимљиво што би могло да им поправи расположење и да их насмеје, олакшавајући им бреме сиве реалности, са чијом тежином не желе директно да се суоче.

НЕУРАЛГИЧНЕ ТАЧКЕ

Вратимо се на друштвено-медијске неуралгичне тачке које смо идентификовали као носиоце поменутих трендова у Србији. Осим што је генерално необразован и деполитизован, самим тим и сугестибилан, просечан љубитељ неког од поменутих медијских пројеката (Њуз, 24 минута, VICE, Тарзанија) апсолутно је убеђен у исправност својих ставова, као и у своје – демократским кодовима усађено – право да о свему одлучује у складу са захтевима модерног човека масе. Те тачке, чије деловање се остварује у нераскидивом колоплету са емисијом сличних садржаја и порука путем мејнстрим медија, друштвених мрежа и деловања НВО сектора, овом приликом ћемо назвати „мрежна архитектура“ или просто „мрежа“ и покушати аргументовано да објаснимо чему она служи, којим механизмима се користи и шта су њени циљеви. Прве свега, важно је напоменути да се једном успостављена мрежа никад не повлачи, већ се само још дубље уплиће у све поре друштва, независно од своје учинковитости или политичких и друштвених прилика, што значи да се мрежни рат води независно од околности и у опсегу од 360 степени. Али која је функција мреже? Она је двојака. Са једне стране, она је само оруђе дуготрајног социјалног инжињеринга, односно полуга за промену менталитета, навика, обичаја, вредносних образаца и етичких предиспозиција једног друштва. Проф. др Владимир Катасонов, не без разлога, наводи: „Помало се грубо шалим када кажем да је најцењенији продукт савремене тржишне економије – глупак“. И заиста, ништа друго осим западњачке материјалистичке и потрошачке копрене навучене преко духовних и животних приоритета једног народа не може објаснити километарске колоне јапанских становника који данима чекају да себи удовоље тиме што ће свој iphone-5 заменити технички незнатно дорађенијим iphone-6.

У тој културолошкој и светоназорској експанзији Запада огромну улогу има и Холивуд, где је још 80-тих, за председничког мандата бившег холивудског глумца Роналда Регана, успех ратног блокбастера Top Gun са Том Крузом у главној улози праћен повећањем пријава за ратну морнарицу и ваздухопловство 40-70 одсто. На тај начин експлодирао је потенцијал Холивуда да утиче на друштвене трендове. Нераскидиво везана за економију, још једна важна ствар коју је глобална културолошка центрипеталност – проистекла из садејства Холивуда и музичке индустрије, планетарне раширености енглеског језика и синергијског рада мрежних фрагмената – омогућила Западу је креирање и експлоатација трендова. Независно да ли се ради о могућности да се готово цео свет у року од пар дана наведе на поливање леденом водом по глави и качење таквих снимака на друштвене мреже или о вештачки створеној хистерији око – по оценама свих релевантних критичара, безвредне – екранизације једног љубавно-еротског романа, која ових дана потреса свет и обара све биоскопске рекорде, моћ стварања глобалних трендова данас је, због све интезивнијег умрежавања, већа него што је била јуче и мања него што ће бити сутра. Та могућност се врло лако валоризује у политичком смислу, како на глобалном (рецимо, русофобија је од почетка украјинске кризе у вртоглавом порасту у великом делу света), тако и на националном нивоу (што се првенствено манифестује кроз подстицање обојених револуција).

ЕФИКАСНО НАМЕТАЊЕ ТЕМА

Осим за културолошку и идеолошку колонизацију, мрежна архитектура се користи и на други много практичнији и конкретнији начин, што би се могло назвати применом у дневнополитичке сврхе. У питању је манипулативна стратегија чија функција се на тактичко-оперативном нивоу изводи на више начина. Једна од главних предности постојања мрежних структура у некој земљи је монополизована контрола медијског простора кроз деловање масовних и алтернативних– који се тако називају само због оперативне неконвенционалности – медија и друштвених мрежа. То значи да се отвара могућност врло ефикасне пенетрације било које, па макар и потпуно неважне теме у јавни простор. Ако користите интернет и друштвене мреже, готово је немогуће да последњих недеља нисте приметили апсолутну интернет хистерију око једне потпуно тривијалне ствари као што је боја хаљине коју због неког разлога људи виде различито. Ту се ради о класичној методи дистракције, којом се људи, уз помоћ друштвених мрежа, буквално наводе на коментарисање овог или оног вештачки иницираног феномена. Британски колумниста RT у чланку који ће, испоставиће се, постати прави бум на интернету и бити подељен више од 11 хиљада пута, огорчено констатује: „Размислите о томе, свет гори, покољи и хаос шире се Блиским Истоком, крхки мир је на снази у Источној Украјини, бескућништво, сиромаштво и очај се шире Европом, све више располућеном између ‘јесмо’ и ‘нисмо’ – али све то представља мачији кашаљ у односу на проблем које боје је хаљина“ [5]

Други често коришћен метод је потпуно обустављање протока неке информације, где мрежне структуре имају улогу својеврсног тромба у информационом крвотоку једне земље. Просто се из више извора синхронизовано и агресивно шири тенденциозно обрађена информација – најчешће уз помоћ бомбастичног наслова који је извучен из контекста и на идентичан начин пласиран кроз више диверсификованих извора – чиме се постиже да суштина интегралне информације коју друга страна покушава да презентује уопште или готово уопште не допре до ширег публикума.

ПОЛИТИЧКА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ХУМОРА

Овде долазимо и до хумора као средства. Инструментализација хумора (и посебно сатире као његове подврсте) све више присутна како у глобалном, тако и у српском јавном простору, постала је једна од најважнијих карактеристика информационих ратова и политичке манипулације.

Пре свега, хумористични и сатирични медији могу о себи да створе искривљену перцепцију да су пројекти превасходно окренути емитовању забавног садржаја, који се политиком и друштвеним феноменима баве искључиво из неутралног угла са циљем да пруже мало забаве својим пратиоцима, што би требало да буде њихова једина намера. Друго, хумор, за разлику од сваке врсте политичке агитације, не захтева апсолутно никакву аргументацију нити доказивање истинитости за изнесене тврдње. Трећи моменат због којег је хумор веома ефикасан је чињеница да успева да пласира информацију до много већег броја људи него штампани медији и политичке или информативне емисије. Другим речима, инструментализацијом хумора у политичке сврхе може се допрети и до пажње бирача који су у већој или мањој мери незаинтересовани за политичке теме, а такви чине значајан део електората у свим демократским земљама, што је видљиво из све мањег интересовања становништва за изборе. Наравно, хумористичним сајтовима и емисијама није у интересу да се очигледно идеолошки сврставају јер желе да задрже наклоност што већег броја људи, па отуда, иако непосредно неће рећи да је Косово независна држава, Зоран Кесић ће у једној емисији људе са Косова назвати комшијама да би се већ у следећој наругао РТС што приказује временску прогнозу за Приштину приликом извештаја о временским приликама у Србији. Сличним методама служе се и његови такође идеолошки и политички потпуно острашћени пријатељи са сајта njuz.net.

Вероватно најважнији фрагмент мрежних структура у самом називу садржи реч мрежа. Реч је, наравно, о друштвеним мрежама. На енглеском говорном подручју за друштвене мреже се често користи израз чији буквални превод гласи „друштвени медији“ (social medias). Због својих огромних потенцијала за ширење информација, друштвене мреже имају улогу катализатора готово свих друштвених процеса. Оно што је веома важно знати о њима јесте то да оне нису никакви неутрални посреднички ентитети, већ власничке компаније које су итекако изложене утицају људског фактора, због чега могу бити (зло)употребљене на више начина. Огромна популарност и све раширенија зависност од друштвених мрежа – осим интерконтекторске функције коју омогућавају својим корисницима – почива и на чињеници да су оне својеврсни прозор у свет који нам кроз могућност планског креирања аутопортрета омогућава не само да одређујемо како нас други виде већ и да подсвесно мењамо аутопројекцију, тј. наше мишљење о нама самима. Наиме, научно је доказано да сваки лајк (како се на Фејсбуку, најпопуларнијој друштвеној мрежи на свету, назива опција којом некоме стављамо до знања да нам се свиђа његова објава, а сличну опцију имају и друге друштвене мреже) изазива лучење допамина у мозак.

ЛАЈКОВИ КАО СТАТУСНЕ ОДРЕДНИЦЕ

Лајкови су само додатно подстакли нашу нарцисоидност и истински осећај потребе за валидацијом која стиже из света који нас окружује. То је, према психолозима, осећање које поседује сваки човек. Лајкови су на тај начин постали нека врста статусне одреднице; постало је важно имати их по сваку цену јер су у једном делу друштва перципирани као нека врста квантитативног израза висине нашег угледа и статуса који уживамо. Због тога корисници друштвених мрежа све чешће узимају учешћа у масовним друштвеним помамама, без обзира у каквом су односу са њиховом личношћу, животним стилом или бихејвиоралним карактеристикама. Просто желе да буду део тренда, да буду лајковани, а то значи поштовани. На тај начин постало је могуће буквално усмеравати пажњу корисника, притом их држећи потпуно несвесне о количини утицаја коју друштвене мреже имају на њихово понашање и ставове.

У каквој су друштвене мреже корелацији са осталим тачкама „мрежне архитектуре“ које смо помињали, најбоље сведочи податак да је, услед уређивачке политике Фејсбука – која оставља себи за право да свакоме кориснику аутономно препоручује странице које би требале да му се свиде (такозвана „suggested for you“ опција) – готово немогуће избећи објаве њихових презентација, независно од тога да ли се налазе у листи страница које пратите. Такође, једна од битних карактеристика друштвених мрежа је и могућност потпуно анонимног коришћења истих због које се отвара могућност (у Русији однедавно законски забрањена за све анонимне особе које прати више од 30.000 људи) да се политичком агитацијом и запаљивом реториком служе корисници страница са више стотина хиљада или чак милиона пратилаца, а да иста пролази испод свих могућих законских и етичких радара политичке коректности, што им даје велику предност у односу на конвенционалне медије и учеснике политичких дебата у мејнстрим медијима. Рецимо Фејсбук страница Anonymous Srbija, чија промоција је плаћена (њихове објаве се појављују и онима који их нису уврстили у листу страница које прате, на шта нам указује натпис „sponsored“ изнад њих) у овом тренутку има 145 хиљада пратилаца (број је у сталном порасту). Одатле се малтене свакодневно позива на „српско пролеће“, рушење скупштине и масовне немире, ударање у шерпе за време информативних емисија, чак индиректно и на вешање политичара, а та „слобода говора и изражавања“ иде дотле да је било и конкретних покушаја да се преко поменуте странице организују „анонимне грађанске патроле“, чији задатак би требао да буде надгледање и евентуална корекција рада државних органа. Дакле, ради се буквално о губљењу монопола над применом силе који у сваком правно регулисаном поретку имају искључиво држава и њени представници, а сваки покушај спречавања сличних тенденција обавезно је праћен узвикивањем парола о гушењу медијских или друштвених слобода и притисцима који се синхронизовано спроводе изнутра (кроз различите друштвене активности и акције) и споља (кроз упозорења која стижу из иностраних центара политичке моћи).

Сада долазимо до кључне речи: тренд. Тренд дефинишемо као генералну тенденцију или ток догађаја. [6] Социјалне мреже, као што смо већ поменули, омогућиле су убрзање свих друштвених процеса. Тако се стварање трендова до те мере интезивирало да они у врло кратком року могу стећи епитете друштвених хистерија.

То се веома успешно валоризује у виду огромне економске (финансијске) користи коју могу да кумулишу у кратким временским интервалима (што смо изнад илустровали примерима о iphone-у и филму 50 нијанси сива). Међутим, експлоатација и могућност вештачког иницирања друштвених трендова (trendsetting) може имати врло конкретне политичке импликације, осим уколико се сматра да онај ко може цео свет у року од пар дана да наведе на посипање леденом водом по глави није у стању да своје могућности пројектује и на националним или локалним нивоима. У Србији смо пример таквог деловања могли конкретно да видимо након потпуно отворене и неувијене изјаве Александра Вулина да САД желе да дестабилизују Србију. Ни седам дана није прошло, а већ су у штампу пуштане и мајице са натписом новонасталог друштвеног тренда #HospitalizujteVulina. Истоимене групе се појављују на друштвеним мрежама и привлаче хиљаде чланова, а више десетина невладиних организација, које смо такође препознали као делове мрежне структуре, непосредно након изјаве захтева његову оставку.

Такође, о значају и могућности политичке злоупотребе трендова говори нам и чињеница да Јелена Милић, директорка београдске невладине организације Центар за евроатлантске интеграције, стављајући до знања Вучићу да ће – уколико буде превише својеглав – кренути да га руше, дословце поручује: „Време је, изгледа, за нови друштвени тренд: #JanisamVučić“. [7]

НАРАНЏАСТО ФИНАЛЕ

Овде долазимо и до феномена поменутог у уводној реченици – обојених (наранџастих, цветних, пролећних) револуција. Деконструисати феноменолошки и психолошки аспект обојене револуције није једноставно, али може се рећи да је њен неизоставни ресурс дубоко деполитизован млади човек.

Он се не труди да сазна шта паметни и стручни људи имају да кажу о одређеној теми, дубоко је сигуран да су његови погледи толико исправни да се за њих вреди борити свим средствима, а све потребне информације црпе са друштвених мрежа и политички унисоних мејнстрим и алтернативних медија. Кад се све то зачини иманентним осећањем да борбом против „диктатора“ у његов живот коначно долази виши смисао и да је део нечега историјски великог и исправног; када је подстакнут јавном подршком, рецимо, Џорџа Клунија или Бернар-Анрија Левија; када је додатно мобилисан осећањем моралне обавезе да не изда неизречени завет „сакралној жртви“, која се увек некако појави; када је суочен са ситуацијом у којој је његово „велико дело“ део једног општег тренда, што само повећава уверење у исправност личних поступака; када је охрабрен чињеницом да, и поред стеченог самопоштовања проистеклог из умишљеног осећања личне храбрости која га наводи да се супростави „тиранији“, конкретан отпор не захтева никакву жртву, већ најчешће пијуцкање куваног вина и уживање у бесплатним сендвичима на главном тргу и забави коју пружа учешће у смењивању питорескних слика масе са упаљеним бакљама, отвореним кишобранима, истобојним балонима или масе која, држећи се за рамена, хорски певуши анархистичке песмице са холивудски обрађеним и емотивно набијеним видео спотовима који плаве јутјуб и друштвене мреже – тада је јасно је да је рецепт за опасно политичко оружје направљен, док ефикасног противметода засад нема на видику. Наравно, мрежни ратови се не користе увек за изазивање револуција, већ, по потреби, могу да се користите и за дуготрајну кампању обарања рејтинга и последичног смањивања политичког утицаја који закономерно смањује и резистентност политичара на спољне притиске.

ФАКТОР СТРАХА

На крају, остаје питање како се борити против ових, како их је Владимир Путин недавно назвао, „обојених метода“. Пре свега, важно их је препознати и правилно сагледати њихово деловање, а након тога све постаје питање политичке храбрости, односно одважности да се прихвате све последице које доноси таква одлука, а које се очитују у неизбежном погоршању односа са Западом и паралелном повећању политичких притисака са те стране света и од стране либералног дела друштва. У реторици наших политичара веома је популарна Немачка и позивање на германски менталитет, а Немци имају једну веома поучну пословицу која каже „Страх чини вука већим него што заиста јесте“. Наша власт је, нажалост, просто паралисана страхом који спречава сваку помисао о било каквој акцији, и баш због тога изостаје одлучност да се изврши институционална ресуверенизација и да се уведе ред у виртуелни и медијски простор и у цивилни сектор иако пример суседне Мађарске (где Виктор Орбан, и поред редовног чешљања невладиних организација и усвајања неких државотворних закона, осим санкција усмерених против његовог окружења, медијске сатанизације у највећем делу западних медија и све бенигнијих покушаја изазивања уличних протеста, ипак не трпи никакве веће последице), показује да страх од друштвене дестабилизације није увек и сасвим оправдан. Наравно, Србија се по том питању битно разликује од Мађарске јер је овде читава мрежна структура, инсталирана са циљем рушења Милошевића, накнадно само надограђивана и учвршћивана до те мере да и даље имамо ситуацију у којој пре 15 година етаблиране елите и даље ведре и облаче добрим делом институција и имају несразмерно велику заступљеност у медијском и јавном простору у односу на идеолошке неистомишљенике. То је тренд коме се не назире крај будући да садашња власт – што због суштинског неразумевања ситуације, што због поменутог паралишућег страха од последица одбијања послушности – не само да није показала жељу да га заустави већ га је добрим делом и интензивирала. Ипак, будући да је синкретички структурисана маса ипак неопходна за легитимност сваког вештачки иницираног масовног грађанског протеста, за све патриотски настројене људе не сме бити дилеме по питању узимања учешћа у истом. Јер, ако је ово што 15 година као друштво проживљавамо само ехо добрим делом легитимног, али неспорно извана организованог бунта против режима Слободана Милошевића и деловања накнадно октроисане институционално-кадровске елите, онда је јасно да никакве кохабитације са истим тим елитама и њиховим подружницама не може бити, тим пре што, за разлику од власти, елите нису подложне демократској провери легитимитета. То значи да се једном донета одлука о деловању у том правцу сутра не може тек тако исправити, а потенцијална штета би, с обзиром на ситуацију у којој се налазимо, била готово фатална. То конкретно значи да је потребно препознати разлику између контроле рада власти и указивања на прекорачење овлашћења оних који ту власт оличавају и критике усмерене на ограничавање моћи државе и њених структура, посебно уколико та критика долази од неких недемократски изабраних системских органа, попут, рецимо, заштитника грађана или повереника за информације од јавног значаја.

Може се рећи да је Србија 2000. била нека врста лабораторије за експеримент „обојене револуције“ новог формата и да се, осим Украјине и евентуално Грузије, не може наћи ниједна земља у Европи у којој је мрежа толико пустила корење. Али то за властодршце не може бити ни разлог ни оправдање да наставе тренд пасивног посматрања или, још горе, излажења у сусрет поменутим тенденцијама, јер се тако наноси директна штета друштву и држави и унапред везују руке сваком наредном режиму. Уколико се са том праксом настави, свака наредна власт ће сутра пред собом имати још тежи задатак, будући да је медијска, НВО и институционално-кадровска мрежа из дана у дан све гушћа, па је могуће да се ближи тренутак када ће ојачати до те мере да више неће бити могуће расплести је без великих друштвених потреса, као што је случај са данашњом Украјином, која је до данашње ситуације доведена добрим делом захваљујући недостатку храбрости бивших председника (пре свега Виктора Јакуновича) да стану на пут тренду губљења контроле над државним институцијама и другим органима извршне власти.

Отварајући београдски форум Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе, председник владе Србије Александар Вучић је рекао: „Стара кинеска пословица каже да је најбоље време да посадимо дрво било пре 20 година, а друго најбоље време је – данас. Ту прилику… немамо право да прокоцкамо“. [8] Није питање да ли ће једнога дана и сам схватити ове речи у једном другачијем контексту; питање је да ли ће тада бити прекасно, како за њега тако и за Србију.

_________
Упутнице:

[1] Слободан Антонић, Дехристијанизација и српско друштво
http://stanjestvari.com/2015/02/16/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%B5%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98/

[2] Александар Дугин, Четврта политичка теорија

[3] Информер, 07. 02. 2015.
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D1%88%D0%B8-%D1%88%D0%B5%D1%84-cia-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

[4] http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/800-2014-12-26-08-43-38

[5] http://rt.com/op-edge/236877-dress-color-social-media-madonna/

[6] http://www.thefreedictionary.com/trend

[7] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/525694/CEAS-Neprimeren-odgovor-Vucica

[8] http://tanjug.rs/novosti/157971/vucic–beograd-mesto-susreta-istoka-i-zapada.htm

---

Извор: Нови Стандард