Рушење мита о рату из „добре намере“

Др Жак Пауелс није један од историчара који се често могу чути у мејнстрим медијима. Очито, он није од оне врсте „експерата“ који нам јавно говоре о историјским чињеницама. Међутим, један од кључних метода пропаганде јесте искључивање историјског контекста из тумачења актуелних догађања.

Слушајући Пауелса схватамо колико смо храњени лажима о питању Другог светског рата, демократије и фашизма и како се у популарним медијима врте митови из претходних ратова како би се одржала вечна ратна пропаганда, која је преко потребна. У говору одржаном у Монтреалу 15. децембра Пауелс објашњава како су се Први и Други светски рат догодили како би сузбили револуционарне масовне покрете.

Кад год је западњацима потребан повод за интервенцију, мит о рату „из добре намере“ изађе на површину. Други светски рат био је рат из добре намере, заправо потреба да се заустави Хитлерова жеђ за крвљу. Пауелс, међутим, руши овај мит и открива скривену природу западне елите.

Разлози за америчко уплитање у Други светски рат леже у друштвено-економским условима тог времена, а не у спасавању човечанства од фашизма. Америчка елита заправо је послужила фашизму тако што је разбијала револуционарне покрете оличене у руској револуцији и СССР.

Други светски рат је, дакле, био наставак Првог. „Увек су нам говорили да је Први светски рат започет атентатом на Франца Фердинанда, али није“, каже Пауелс. То је добро утабан мит који учвршћује неколико извора, било да је историју писало „хиљаде битних научника, историчара и лидера“ у књигама попут енциклопедије Британика, или Википедије.

Ево шта о избијању Првог светског рата каже Британика: „Будући да је Србија изашла охрабрена из два Балканска рата (1912/13. и 1913), српски националисти дошли су на идеју да ‘ослободе’ Јужне Словене од Аустроугарске. Пуковник Драгутин Димитријевић, шеф војне обавештајне службе, био је је под тајним именом ‘Апис’ и шеф тајне организације ‘Слобода или смрт’, која се заклела да ће спроводити пансрпске тежње. Уверен да ће се убиством аустријског надвојводе Франца Фердинанда, наследника престола Франца Јосифа приближити тим тежњама, Апис је организовао атентат на њега кад је надвојвода дошао у посету Босни у војну инспекцију“ (Први светски рат, Британика).

А ево шта каже Википедија: „Моментални повод за рат било је убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву, које је извео југословенски националиста Гаврило Принцип. Пошто је Аустроугарска упутила ултиматум Краљевини Србији, отпочела је дипломатска криза и међународни савези формирани претходне деценије су обновљени. Велике силе су за пар недеља ушле у рат и конфликт се ускоро проширио на цео свет“ (Први светски рат, Википедија).

И Први и Други светски рат имају две димензије. Једна је вертикална димензија, односно супарништво међу империјама, а друга је хоризонтална, односно класна борба. Ови ратови су заправо били најбољи повод западној елити да реши проблем растућих револуционарних и демократских покрета, који су тада били подстакнути лошим економским условима.

У духу Ничеа Пауелс каже: „Рат је био решење против револуције будући да у рату нема дискусије као што је има у демократијама, у мирнодопским временима. У рату мањина елите одлучује, а већина, односно пролетери – слушају.

За чланове елите, на трагу Томаса Роберта Малтуса, „систем не може да буде узрок сиромаштва јер има користи од тога. Узрок сиромаштва су сиромашни, којих је превише. Зато је решење за сиромаштво и претеће револуционарне покрете била елиминација сиромашних, а како боље то извести него побити их у рату?“

Додуше, после Првог светског рата „револуција није више била само идеја, већ нешто конкретно – Совјетски Савез“. И тада је фашизам дошао да спасава ствар. „Фашизам је био оруђе елита за њихове циљеве још из 1914. како би стали на реп комунизиму и револуцијама“.

Комунизам и социјализам су доживели успон после Првог светског рата. „Немачка индустријска и финансијска елита желеле су да сруше револуцију и Совјетски Савез. Адолф Хитлер је био њихов инструмент.“

Према надахнутим веровањима западних лидера који су бранили демократију, у рат против Немачке ушло се како би се човечанство спасило од фашизма, док је улазак Америке у рат поразио немачку ратну машину. Ниједна од те две тврдње није тачна. „Хитлера су подржале неке европске земље и САД јер су желеле да униште СССР, колевку револуције“. Десило се управо супротно – Совјети су победили Немачку и изгубили преко 20 милиона душа у рату.

Америка је после рата чак врбовала најбоље немачке научнике, техничаре и инжењере да раде за њих. Тај део историје назван „Спајалица“ тек треба да нађе своје место у Британици.

Други светски рат био је победа америчког империјализма, израз који се данас ретко користи, чак иако најбоље описује реалност у којој живимо од тада.

Оно, међутим, што још увек изненађује јесте преживљавање мита да ћемо уласком у рат спасити свет од злих диктатора и терориста и да се западни свет бори за слободу и демократију. Захваљујући „стенографима моћи“, таква тактика још увек је поуздана и користи се деценијама касније.

Превод – Андреј Цвијановић

Извор: Global Research, Нови Стандард