О „јединственој Босни“ као немогућој држави говоре три илустративна примера која су одиграла само у мају.

Мухарему Баздуљу укинута је колумна у сарајевском Ослобођењу – зато што је певао народњак Халида Бешлића у „лошем друштву“ Хандкеа и Кустурице. Затим, поводом сукоба на Блиском истоку, у Бањалуци је истакнута израелска застава, а у Сарајеву палестинска. Даље, премијери Српске и Србије положили су камен темељац за ХЕ Бук Бијелу, а из Председништва БиХ хоће да га ископају.

Било је слично и на самиту Брдо-Бриони. А како би тек изгледао 25-годишни биланс?!

Сваки разуман човек над тим подацима би се замислио: зашто та три народа уопште живе у истој држави?

Свој прилог насловио сам „Како Босна да се не распадне“ зато што сам Додикову иницијативу и скупштинску одлуку о платформи за разговоре о будућности БиХ доживео као покушај да се заједнички живот три народа у два ентитета учини подношљивим.

Да ли су бошњачки представици кредибилан саговорник?

У Београдском или историјском српско-муслиманском споразуму из 1991. – стари Изетбеговић је до краја учествовао, а онда одустао. Лисабонски споразум је и парафирао, па онда повукао потпис. На Дејтонском споразуму и данас стоји његов потпис, али је све чинио да га ревидира и његови наследници то настављају. Али, не ради се само о Бошњацима и ФБиХ, него и о Српској и Србима, за које Босна постаје „тамница народа“ која не само да угрожава слободу и самосталност него и њен укупан развој.

Деценијама се троше огромна енергија, време, новац, концентрација у бављењу једних другима и трећима, уместо да се, остављени на миру, сви посвете себи и своме напретку. Како пише познати амерички политиколог Мајкл Волцер: „Сви народи, када могу слободно да одлучују, бирају да живе са себи сличним по традицији, култури, вери, нацији, обичајима и да са њима организују самовладавину“.

Ни Срби, Хрвати као ни Бошњаци у томе нису изузетак, али им светски моћници то не дају јер су БиХ прогласили геополитичком неминовношћу.

Шта Српска хоће да каже платформом?

Њена порука је врло једноставна и јасна: изворни Дејтонски споразум.

Свако распакивање овог споразума, који су потписале све три националне стране и гарантовале велике силе, носи велики ризик. Међутим, онда се поставља питање: о чему Српска уопште хоће да се разговара, изузев да апелује на комшије и свет да се придржавају оног што је локално потписано и међународно гарантовано?

Ако неће, онда им треба рећи „Довиђења у Сарајеву, видимо се у Бриселу“, баш као што су нас Словенци поздравили при одласку из Југославије. Дејтон, међутим, даје могућност измена Дејтона уколико се о њима постигне тројни консензус, а то онда подразумева и консензус о мирном разлазу.

Остаје једино да се утврди да ли мирни разлаз значи споразумни разлаз или, у крајњој линији, једнострани одлазак из БиХ. Не видим ништа саблажњиво ни у том крајњем потезу, као изнуђеном и реактивном, без обзира на то што и на само помињање мирног разлаза на другој страни скачу и вичу. Ако пак говоримо о минималном решењу за Српску онда би то евентуално могло да буде селективно враћање најважнијих отетих ентитетских надлежности и укидање наметнутих закона.

Истовремено, у Платформи би требало да буде речено шта је за Србе неприхватљиво, а то је утеривање у јединствену, читај – централизовану и унитарну БиХ. Механизам којим Бошњаци заједно са странцима четврт века гњаве и даве остала два народа изазива спонтан отпор и Срба и Хрвата и све више их отуђују од БиХ. Део приче је и оспоравање конститутивности три народа и заговарање већинске демократије у којој би Бошњаци остварили легалну изборну доминацију.

Додик, Човић и Изетбеговић (илустрација) – Фото извор: Хајат.ба

Каква је бошњачка позиција?

Платформа за разговор треба да узме у обзир позицију друге ентитетске стране. Пре свега Бошњака, јер Хрвати све више следе српску политику у свом отпору бошњачком хегемонизму у ФБиХ. Али, стари Изетбеговић је у тренуцима политичке трезвености знао да каже „нема Босне ако је неће Срби и Хрвати“ и „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“, а народ га подржавао графитима „Потпиши Алија макар била к’о авлија“. А онда је – на охрабрења са Блиског истока и са далеког Запада – западао у мегаломанију: читава Босна или као исламска или као грађанска. Његов наследник Бакир наставио је ову нерационалну и непродуктивну политичку линију у Бошњака.

Српску назива геноцидном творевином и привремено окупираном територијом а Србе лошим народом и „геноцидашима“, прети оружјем и наизменце призива НАТО и позива на џихад. Истина, постоји код Изетбеговића јуниора и друго лице.

На посљедњем онлајн конгресу своје странке апелује да сви будемо мало мање Срби и Хрвати, а мало више Босанци и Херцеговци. Он чак отвара врата муслиманске верско-националне СДА за Србе и Хрвате босанске патриоте. Но, чак ни екстремним српским аутошовинистима није пало на памет да се формално учлане у СДА.

Што се пак тиче босанског патриотизма, није тачно да Срби немају осећање патриотизма према БиХ. Имају га према њеној мањој половини – Српској која је део БиХ, као што Хрвати имају према Херцег Босни која је део ФБиХ. Бошњаци, пак, из пет националних кантона, ето, осјећају патриотизам према целој БиХ. Нико им то осећање – и да хоће – не може забранити, као што ни Србима и Хрватима не може да оспори жудњу за уједињењем са матицама.

То су колективна осећања народа и ту не може ништа да промени било какво унутрашње наметање нити спољни уставни инжењеринг. Али, БиХ – и као исламска држава и као унитарна грађанска – своди се на муслиманско-бошњачку доминацију, и једнако је неприхватљива и за Србе и за Хрвате.

Да би разговори били продуктивни, мора се показати емпатија за саговорнике.

Меша Селимовић је писао да се историја поиграла са Муслиманима као ни са једним другим народом.

Трећи народ по броју у eкс-Ју њеним распадом једини није добио ни ентитет, а камоли државу. Острво у хришћанском мору које вапи за зеленом трансверзалом. Разапети између Блиског истока и Запада, носталгични за пустим турским. Позивају се на праисторијски континуитет Босне, а страхују да би се распала чим се укине протекторат. Странци им не дају да живе посебно, а комшије неће заједно. Свесни да Босну одржава једино то што Запад сматра да муслимани не смеју бити остављени сами јер су пролазна станица џихадиста на путу за ЕУ.

Пре недељу дана њима наклоњени Жарко Пуховски рече: „У великом делу Европе муслимане сматрају ознаком везаном за тероризам“. А прекјуче их Јанез Јанша упозорава да им солидарност са Палестинцима није препорука за Европу.

Недавно су их и Американци, у које су се највише уздали, разочарали. Блинкен је изјавио: „Неће бити Дејтона 2“, а Палмер Бакиру: „Не очекујте да америчка коњица дојаше у Босну и реши ваше проблеме“.

Сада су се појавилии„нон пејпери“ и њихов промотер Лес. Не бих се сложио да су нон пејпери само провокација и превара. Вероватно и то јесу, али након више деценија тупљења о јединственој Босни, које нема ни на видику, нити је икада било, најзад се појавио подстицај на размишљање у другом смеру.

Истина, сви су рутински одбацили нон пејпере и поновили да нема промене граница. Но, тзв. међународна заједница је најпре имала чврст став о непроменљивости државних граница у Европи, па је затим окренула ћурак и кумовала рушењу граница СФРЈ. Сада опет каже да су те границе неприкосновене, али са изузетком Србије.

Ко би их више озбиљно схватио!?

Сутра ће опет бити нових изузетака, или ће се сви вратити на изворни Дејтона и на Резолуцију 1244.

Британац Лес је иступио као својеврстан промотер нон пејпера. Објаснио је да Српска може да оде из БиХ и да би јој се придружила Херцег-Босна, те да само треба да сачека погодан моменат, а Бошњаци у томе не би могли да је спрече.

На реплику сарајевског саговорника да би се Бошњаци оружано супротставили, Лес га је упозорио да би то била агресија на српски ентитет и хрватске кантоне коју нико не би одобрио, а матице не би гледале скршетних руку. Ако ништа друго, Лесова лекција Бошњацима представља корисно отрежњење.

Клацкалица РС за КиМ или Косово за Српску, коју су заљуљали нон пејпери и Лес политички је вишеструко штетна за све Србе. Ставља у исту раван два суштински различита случаја. Морамо се вратити на почетак приче у којој су Шиптари национална мањина у Србији, док су Срби конститутивни народ у БиХ.

После више деценија наметања комплекса кривице, глобални центри политичке и медијске моћи као да су Србе навикли да морају нешто да жртвјују да би нешто сачували. Што је најгоре, преко клацкалице Косово-Српска бацају кост између Београда и Бањалуке, јер рачунају да је једнима важније Косово од Српске, а другима обратно. Проносе се процене да ће Србија пустити Српску низ воду да би задржала Косово, да Додик смета Вучићу због тврде националне политике и заоштравања са спољним фактором.

Пошто се тражи да Косово оде из Србије, а Српска остане у БиХ, јединствени српски одговор треба да гласи: КиМ остаје, РС одлази.

Јанез Јанша и идеја “нон пејпера” о могућем распаду БиХ (илустрација) – Фото извор: Јутарњи лист

Да ли ће Бошњаци прихватити разговор?

Ако одбију, као што највјероватније хоће, биће то још један њихов аутогол. Прво зато што одбијање демократског дијалога није препоручљиво у демократском свету. Друго, пропустиће прилику да домаћој и спољној јавности дефинишу своју позицију. Треће, разговор ни на шта не обавезује, изузев ако прерасте у преговоре, па и у ма какве договоре. Четврто и најважније изгубиће време да нешто учине за опстанак Босне.

БиХ живи у пузајућем распаду, по инерцији која добија на акцелерацији. Време одмиче, а глобални трендови Босни не иду у прилог. Када га већ сами нису иницирали, било би логично да српски позив на разговор у Сарајеву оберучке прихвате јер је бошњачким боснољубима до Босне највише стало.

Парадоксално, Српска коју оптужују да блокира, да опструира и да је реметилачки фактор, припрема платформу о томе како Босна да се не распадне. Али, истовремено, прави и платформу за тзв. контролисани распад, миран, безболан, договорен или без договора. Да кад дође време за то не би били непријатно изненађени ни комшије ни странци.

Текст представља излагање др Ненада Кецмановића на трибини „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ“, која је одржана у Београду у организацији политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Може ли Босна да се не распадне?

* Обавезна поља