Zeljko-Cvijanovic1.

„Зар ће нас ово водити у Европу“, с напором данас отхукује готово све што себе зове Грађанском Србијом, најчешће у другој и трећој генерацији потомак, следбеник или бар прагматични корисник идеолошке баштине из које је затрто последње што се заиста могло назвати именом Грађанске Србије. Тај злочин историја мери десетинама хиљада закотрљаних глава, али никад, ниједног тренутка за безмало седамдесет година од тада, Србија се није сагласила о тачном и коначном броју. А то није могло значити друго него да убице Грађанске Србије и њихови потомци, осим што су преузели њено име и место, за то време никад нису испустили контролу над друштвеним токовима.

Тако казује историја – видели смо у који је мрак крајем Другог светског рата заронила права Грађанска Србија, али шта нам казује наше време, где је изронила? Израњала је дуго, таман колико треба да се обави операција замене идентитета, да се преузме нешто манира и навика својих жртава, уз преузета добра, библиотеке, куће, чак и жене. Изашавши на површину, помало карикирана и пренаглашена, ова Грађанска Србија била је сигурна да је грађанско све оно што није било сељачко, потом да је грађанско све оно што није национално и на крају да је грађанско све оно што је владајуће. Та револуционарна Грађанска Србија није била метаморфоза оне претходне, још мање игра двојника, била је то најобичнија банална казна за предратну Грађанску Србију, удављену у сопственим заблудама, опадању и издајама. Уверена да је просута крв круна над крунама легитимитета, нова Грађанска Србија веома брзо је била уверена да је контрола друштва, без обзира на партије, на изборе, на преврате и револуције – њихово стечено и наследно право.

Тако се историјска казна, која се очитовала у метаморфози појма Грађанске Србије, себично поиграла целим једним народом: од мотора друштва из друге половине 19. и првих деценија 20. века Грађанска Србија постала је тек пристојније име за скривену олигархију, оно што Славољуб Лекић назива „суперструктуром“.

2.

Грађанска Србија данас је забринута, уствари забринутија је него што је икад била од времена Слободана Милошевића. Уосталом, није ли данас, после напредњачке победе, поново оживљена теза о повратку у 90-те заправо лозинка по којој се препознаје то што се зове Грађанском Србијом. Када се рани Милошевић ругао интелигенцији, говорећи да глас једног радника или сељака вреди исто колико глас академика, то није био цинизам комунистичког апаратчика. То је било очитовање свести о дубокој несагласности већег дела елите са народом, коју је морао осетити већ оног момента кад се суочио са одбраном Устава из 1974. у самој Србији. Уосталом, Милошевића је на власт само симболички донело Косово Поље, суштински то је била нарасла свест о томе да је омча о врату Србије био Устав из 1974, последње што је Грађанска Србија икада сматрала констутционалним актом у најширем смислу те речи. Отуда није чудо што је његово настојање да тај устав измени постало casus belli обрачуна с њим, о чему, четврт столећа касније, једино уверљиво сведочи Соња Бисерко, један од корифеја Грађанске Србије, док сведочи у корист хрватске тужбе против Србије у Хагу и тврди како је Милошевићев Устав из 1990. године „први сецесионистички документ“, који је означио крај прве фазе припрема да се уништи Југославија.

Према Весни Пешић, следећем корифеју Грађанске Србије, падом Милошевића победио је тај поглед на свет, без обзира што је победу на леђима изнео Војислав Коштуница, за Пешићеву производ „српског православног конзервативног национализма“. Дакле, није, према Пешићевој, тада изгубио само поражени Милошевић већ и победник Коштуница. Коштуничино грађанско, незамисливо без националног, које је своје претке, уместо у интернационализму и титоизму, тражило у српској демократској традицији, није имало ништа са грађанским Весне Пешић. Од 2000. године трајала је политичка борба између грађанског Коштунице и Пешићеве, наравно са другим актерима на тој страни и уз пресудну помоћ странаца и већег дела елита. Тачка прелома и победе Пешићеве био је Борис Тадић, политички најтрагичнија фигура ере Петог октобра, с почетка свог првог мандата 2004. године назван „Коштуницом са лаптопом“, с почетка свог другог мандата, 2008, већ без минимума дистанце према грађанском Весне Пешић.

novecento1900

Коначно, тријумф Александра Вучића 2014. је, могло би се показати, мање историјски по његовој победи него по томе што је на сцени до невидљивог смањио утицај фракција Демократске странке, некад језгра Грађанске Србије, и почистио њене резервне точкове Чеду Јовановића и Млађана Динкића, па и самог Коштуницу. Непремостиви проблем Србије, међутим, и најмрачнијна политичка тековина Бориса Тадића били су у томе што је Вучић могао да победи само на политичкој платформи Грађанске Србије, што је само на њој могао да почисти „аутентичне“ представнике те школе мишљења. Шта год о тој платформи мислили, ни на каквој другој та победа није била могућа. Да је Вучић неким случајем победио на било којој другој платформи, Грађанска Србија не би оволико страховала, него би мирно, подржавана странцима, чекала повратак клатна на своју страну. Овако, њен страх се може сећи у коцке. Зашто?

3.

Судећи још према предизборним изјавама из Демократске странке и посебно према ономе што се да прочитати код јавних интелектуалаца који јој што идеолошки, што интересно, што по припадности „суперструктри“ инклинирају, Грађанска Србија је забринута за демократију у Србији. „Одбијам да верујем да ће се наше друштво груписати у два табора, мирну већину и робусну власт“, пише књижевница Вида Огњеновић, члан Политичког савета ДС, према којој је Грађанска Србија у стању „благе политичке деменције коју прати замућен поглед у стварност, спорост реаговања и опраштајуће призивање прошлости“.

На сличан начин говори се о нерегуларности избора, о неравноправности у медијима, о сужавању слободе у друштву. Али хајде да видимо шта ту није у реду. Својим тријумфом 2008. Грађанска Србија, данас толико забринута за стање демократије, отворила је круг политичког насиља. Јер шта је друго ако не политичко насиље када се једна власт сруши националну политику, саглашавајући се са одвајањем дела сопствене територије, при томе не улазећи само у политичку борбу са онима који желе да је бране него измештаући своје противнике из простора елементарне друштвене нормалности. Речју, када Дачића готово на силу натерате да подржи ту политичку платформу, када, уз не мање силе и претње натерате врх српске пословне заједнице да све то фиинансира и када Коштуницу претворите у политичког екстремисту зато што одбија да уђе у то, каквој се демократију у будућности можете надати? Када са толико безбрижности ломите устав земље, треба ли да се надате расту ауторитаризма или демократији? Када опљачкате буџет земље преко партијских и клијентистичких фирми јер вам легитимитет за то дају територијални и други уступци које чините странцима, да ли је то потез који води расту патологије или расту врлине у друштву? Када затвори све медије за готово свако другачије мишљење и када у њима водите беспризорне кампање против противника (довољно је сетити се изборне кампање из 2012, обрасца демократије), ваше очекивање да ћете проћи у њима боље од својих оклеветаних противника када те медије не будете више контролисали, па још када полажете морално право на то, није ли то очекивање добра код Хотентота, који верује да је добро кад ми њима спалимо кућу, а лоше кад је они спале нама. Ко је, на крају, између 2008. и 2012. године формирао политичку сцену тако да странке на њој, ако желе добро да прођу, морају прво да задовоље странце, па тек онда бираче. Штета је што интелектуалац калибра Виде Огњеновић не разуме да свако насилно усмеравање процеса у друштву ствара још више, а не још мање насиља, и да се оправдање за ћутање пред насиљем не може тражити у томе што се оно тренутно не догађа нама.

Тачно је, наравно, да изборна кампања није била фер, а која је била од 2008? Тачно је да је Вучић манипулисао борбом против криминала, али зар то нису већ учинили Тадић и Мики Ракић? Истина је да је Грађанска Србија креирала земљу тако да је њоме могуће владати само тако да се не дира у систем, што ће рећи да су све полуге наслеђене и ниједна нова, а сад што их Вучић повлачи сувише често, то свакако није добро, али морамо се запитати чије је то наслеђе?

Како нема ничега што Вучић данас ради политичким представницима Грађанске Србије, а да они већ неком нису радили, отуда се, као главни тренд исказан резултатом избора, не показује Вучић као нада Србије као што ни због нових међународних околности још увек не можемо бити сигурни ни у Вучића као наду западних сила. Уместо свега тога, један тренд је очигледан: много више него било чија нада, Вучић је казна Грађанске Србије. Треба ли уопште рећи колико заслужена.

tadic-Vesla

4.

Може да изгледа парадоксално, али колико год на истој политичкој платформи, Вучићева и власт Грађанске Србије су власти суштински различитих физиономија. Да за једну власт политичка платформа јесте важна, али не и једино важна, можда је најбоље посведочила Весна Пешић, која, наравно, подржава када Вучић и Дачић потпишу Бриселски споразум, али самим тим они за њу нису никакви Европејци (то је неокрњени монопол Грађанске Србије), већ су и даље Азијати. А Азијати, каже она то су они који понекад и оду у Европу и тамо нешто науче. Али никад Европу не доводе кући. А то ће рећи да за Весну Пешић заправо постоји нека врста органског европејства.

Откуд сад та прича са толико културрасистичког призвука? Једноставно, ако нисте органски Европејац, а некакав јесте, макар и као Азијат, тада ваљда можете бити само прагматични Европејац. Прагматизам, опет, некада овде реч на цени, постаје веома опасан. Јер лако је бити прагматичан кад је на столу само једна понуда. Украјинска криза, међутим, понуду је мало усложнила, односно већ постоје две понуде – европска и руска. Да би ствар била још компликованија, постоје и две претње – европска одавно, а, чини се, одскоро и руска.

Отуда, напредњаци, као европски прагматици за укус овдашњих органициста, имају мало превише искошене очи, па се отуда на њих није претерано поуздати у оваквом склиском часу. Зато их се има пребацити у европско органско стање, што ће рећи у стање света који ни после Стаљинграда не би прешао на Руску страну, па им се у томе мало помаже окупљањем Грађанске Србије око којекаквих претњи, спискова издајника и сличних трица. Држим да је то јалов посао за довођење напредњака у органско стање, али није јалов за ново окупљање Грађанске Србије, морално и политчки потпуно банкротиране. А она, ако већ не налази да је зло и када ја теби и када ти мени запалиш кућу, неће наћи за зло ни то што за Србију нема Европе. Уосталом, штагод, само да „суперструктура“ остане неокрњена. И ту је заправо линија фронта, све што се у Србији деси добро и што се деси лоше биће колатералне штете и користи те битке. А напредњаци, можда у томе ураде и нешто добро, утолико пре што буду имали мање свести о томе. Елем, једна дубока промена у Србији је почела.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Ноћна мора грађанске Србије

* Обавезна поља