Gasic-nato-563-3531-563x353Вести не морају увек да саопштавају новости, као ствари које се никада пре нису догодиле. Неке вести су то и по томе што описују догађаје који се бескрајно понављају. Једна од таквих догодила се 5. јула, у околини румунског града Брашов. Тог дана један амерички грађанин изгубио је контролу над својим аутомобилом и директно се сударио са жутим мерцедесом у коме је било двоје румунских грађана. Американац је имао среће и из саобраћајног инцидента изашао неповређен, док су двоје Румуна – младић и девојка – прошли са тешким повредама.

Ту се Американчев ланац среће која га је пратила тог дана не завршава. Пошто је румунска саобраћајна полиција утврдила да је возио мртав пијан, он се позвао на имунитет, представљајући се као амерички војник на служби у Румунији. Наравно, одмах после несреће, амерички војник је пребачен кући, док је на румунским органима власти остало да почисте трагове.

Иако није ни једина ни цела, то је била цена коју је НАТО испоставио Румунима за то што их чува од „пијаних“ Руса, који, наравно, једва чекају да окупирају Румунију. Неколико година раније, један други амерички војник који је радио у обезбеђењу Америчке амбасаде у Букурешту у саобраћајној несрећи убио је Теа Питера, познатог румунског рок-музичара. Румунска влада захтевала је тада од америчке владе да укине имунитет војнику, али је била одбијена. Поучени тим примером, овај пут Румуни нису ни покушавали.

Наравно, тиме се савремени односи са НАТО појединих земаља, чак и оних које нису чланице тог војног савеза, одвијају у сенци парадокса који смо видели у Румунији. Дакле, што НАТО појединој земљи више чува слободу, то је више лишава суверенитета. А слобода без суверенитета оригиналан је допринос нашег времена историји политичке мисли.

* * *

На друмовима Србије, срећом, још нико није страдао у судару са америчким носиоцима апсолутног имунитета. Можда због тога што су Срби веома вешти возачи, попут министра одбране Братислава Гашића, који је средином августа био у посети Русији. Са састанка са руским колегом Сергејом Шојугуом Гашић се није вратио празних руку. Најавио је куповину два руска војна хеликоптера МИ17-Б5, затим ремонт у Русији чак девет српских Мигова 21, вест о заједничкој војној вежби српских и руских ваздушно-десантних снага и посету Београду у октобру начелника главног штаба руске војске генерала Валерија Герасимова. Превише?

gasic-kkirbi

По свој прилици – да. Наиме, само два дана пошто се вратио из Русије, Гашић је примио (дефинитивно не на сопствени захтев) америчког амбасадора у Београду Мајкла Кирбија. Наравно, не знамо о чему су разговарали, мада се понешто да наслутити из Гашићеве изјаве, где каже да Србија и САД имају „најдоминантнију“ војну сарадњу. Другим речима, Србија у војним пословима сарађује са Русијом, али ни изблиза колико са Америком.

Вешти возач Гашић избегао је директан судар, али његове речи правдања Кирбију ипак су сурово сведочиле да НАТО није Србији оставио много више суверенитета него Румунији. Наравно, Гашић притом није ништа слагао: Србија ће током ове године имати чак 127 заједничких активности са америчком војском, потписала је ИПАП споразум са НАТО, а врата своје базе Југ, на брду Цепотнина, на југу Србије, отворила је за обуку војски „из целог света“ које учествују у мировним мисијама. Е сад, пошто се мировне мисије најчешће одвијају под покровитељством или са учешћем НАТО и да ће обуку у бази Југ предводити амерички официри, могло би се рећи да ово „из целог света“ има мало редуковано значење. То се видело и на вежби која се средином јула завршила у бази Југ, где су, осим Срба и америчких инструктора, учествоовали представници војски Бугарске, Румуније, Азербејџана, Македоније и Хрватске, што значи или војски НАТО или оних које се припремају да то постану.

Сви ти детаљи наговештавају неку врсту пузајућег уласка Србије у НАТО, упркос чињеници да је јавно мнење у Србији изразито антинатовски опредељено. Наравно, не треба имати ни мало сумње да, ако би се, као у Румунији, десило да неки војник САД повреди некога на територији Србије, засигурно би се позвао на имунитет и не би одговарао. Другим речима, војници САД не раде оно што хоће само у земљама НАТО већ и у онима које то (још) нису.

Иако је Србија, како је и Гашић поновио, јавно опредељена за своју војну неутралност, она сама зна да је за све земље Источне Европе улазак у НАТО био услов за прикључење Европској унији, ка чему је Србија такође јавно опредељена. Блага нада да Србија још увек није чврсто за улазак у НАТО састоји се у јачању војне сарадње са Русијом, које, истина, још увек није близу сарадње са САД, као и у томе што догађаји у ЕУ све директније наговештавају све мање простора да Србија у тај политички савез уђе као равноправан члан.

И румунски случај и вијугава вожња Братислава Гашића између Русије и САД јасна су порука да, што нека земља има чвршће везе са Атлантским савезом, то јој преостаје мање суверенитета. За надати се да Србија никад неће направити тај корак који би означио дефинитиван крај њене неутралности и њеног ионако нагриженог суверенитета. Наравно, треба бити опрезан и на другој страни. Јер, некима се догађало и то да, ако неће да уђу у НАТО, тада НАТО дође код њих.


Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на НАТО и погибељна вожња по суверенитету

Оставите коментар

Оставите коментар на НАТО и погибељна вожња по суверенитету

* Обавезна поља