НАТО земље провоцирају сукобе у БиХ

Протекли рат у БиХ, у целокупном разумевању његових узрока, последица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, као и интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмераван и одржаван и сваки наредни на овом простору биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавештајног деловања у процесу изазивања криза не смеју потцењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и верских елита. Пуно је то озбиљније.

Као привидни миљеник запада, Босна и Херцеговина се ипак, јасно открива као нефункционална, сиромашна земља која није уређена и која представља највећу безбедносну претњу и себи и целој Европи. Улога западних обавештајних служби у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се решио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцењена.

Крајем прошле године, а посебно ових дана, обавештајни притисци, медијска кампања и многе мере из арсенала субверзивне делатности и специјалног рата су, са западне стране (пре свега из Велике Британије и Сједињених Америчких Држава), примењене и усмерене према најстабилнијем делу БиХ, тачније једином стабилном и функционалном државно-правном субјекту, Републици Српској.

Убацивање Британаца „који се праве Енглези“, њихових специјалних јединица, дипломатије и тајних служби као и медија, иде паралелно уз америчка настојања да над Републиком Српском изврше генералну пробу и понове оно што су већ радили током аугуста и септембра 1995. а над Србијом 1999. године, и организују тзв. војне вежбе, практично симулацију напада на Бањалуку авијацијом, оклопним средствима и вероватно „Исиловом пешадијом“.

Иако ове западне земље као симболи империјалне бахатости демонизују целу Републику Српску а посебно председника Милорада Додика, очигледно је да исто желе целој Србији и њеном руководству али, у овој фази, док иза сваког грма траже Русе и њихов утицај, они ступају у обрачун са оним државним субјектом који нескривено и јавно изговара национално питање:

 „Господо са запада, зар вас није срам и стид баш нимало“?

Западна нетрпељивост, која се граничи са мржњом, манифестује се кроз контролу медија, подршку радикалним исламистичким групама, уз паралелне реторичке акробације о „пријатељству“, добрим намерама према Србима те НАТО пакту као националном интересу и евро-атлантским интеграцијама које води стабилности и миру.

Чак и некад велика Минхенска конференција о безбедности у организацији немачког дипломате и обавештајца Волфганга Ишингера, смањила се на неку малу меру, скупу али безначајну парлаоницу у којој се гласно изражава забринутост над светом који би могао ући у нови „хладни рат“, што је највећи цинизам и бескрупулозност.

Оно што све људе, народе и државе мора забринути није хладни рат као форма латентног сукоба и прикривених акција него стварни оружани сукоб у коме западне земље и њихови балкански полтрони и банана републике у истом строју виде Русију, Србију и Републику Српску – шта више, све Русе и све Србе, ма где на планети били.

Уосталом, Запад је давно покренуо хладни рат и претворио га у огроман број стварних ратова, још оног тренутка када је срушена светска равнотежа моћи, када је распуштен Варшавски пакт, подељен Совјетски Савез и у Европи протеран комунизам.

Док је Русија ћутала и била слаба Запад је интензивно предузимао акције на њеном слабљењу, урушавању и окруживању. Како је растао отпор овој политици и како је Русија показивала одлучност да не попусти под уценама и притисцима, то је конгломерат прљавих дипломатских, економских, обавиештајних и војних акција запада према Русији постајао све бруталнији. Паралелно са тим растао је и значај српског народа и његових држава, и расли су притисци на њих. Уз салве увреда и лажи на рачун Републике Српске и привидну слаткоречивост према Србији ипак су јасно видљиви циљеви и јасно изнети захтеви:

1. Признати „Косово“ да би се ишло ка Европској унији
2. Ослабити или чак угасити Републику Српску унитаризацијом и исламизацијом БиХ
3. Тако разбијене и слабе, Србија и Република Српска морају кренути према НАТО и смањити своје везе са Русијом

Најзначајније карактеристике ових тајних и јавних специјалних операција су: непоштовање етичких, моралних и правних норми на којима се заснива међународни поредак; урушавање традиционалних вредности „државе жртве“; манипулисање јавним мњењем и злоупотреба средстава јавног информисања. У каснијој фази следи физичко уклањање неподобних противника, организовање и финансирање терористичких колективитета и извођење терористичких аката кад год се процени да је време за изазивање кризе или њихово интензивирање, до степена који отвара врата за примену спољне интервенције.

Сасвим је оправдана бојазан да је циљ операције изазивање оружане побуне у некој фази, посебно с обзиром на створени ослонац у земљи – у виду контаката и успостављене сарадње са њим или уз његово додатно конституисање и јачање.

А ту су и успостављени контакти са паравојним вехабијским, побуњеничким или терористичким елементима, разним „Аскерима“ или наводним Аир Софт клубовима уз видљиву и потпуну институционалну парализу заједничких институција у Сарајеву те обавјештајно, пропагандно, финансијско, војно присуство уз обавештајне тимове, тимове војних или полицијских специјалних снага, снаге емиграције итд.

„Чаршијске“ везе са обавештајним службама запада које датирају из периода пре протеклог грађанског рата, чврсто су изграђене за време рата (прво са енглеском и француском обавештајном службом, потом немачким „БНД“ и на крају са америчком ЦИА). Своју ескалацију су доживеле током ваздушних удара НАТО пакта на Републику Српску, а затим на Републику Српску Крајину, а кулминацију нападом на СРЈ, разарањем те државе, путева, мостова и друге стратешке инфраструктуре, индустријских погона и целих фабрика, телекомуникација, електроенергетског система…

Акције се нису десиле саме од себе: много актера је деловало у том правцу и на плану реализације ове агресије на српски етнички простор.

Бошњачке руководеће структуре су у страним обавештајним службама тражиле и нашле ослонац за реализацију својих планова, а обавештајне службе у њима агентуру спремну да беспоговорно извршава налоге. Многи покварењак и екстремиста из Сарајева (и преко Сарајева) је прошао специјалне логоре и обуке (у Хрватској, Пакистану, Саудијској Арабији, Јордану, Албанији, Турској, Ирану, Немачкој…), у којима су започели груписање и селекција од стране обавештајних служби. Истовремено, финансијски и логистички су подржане активности на развоју Изетбеговићеве тајне службе АИД и њене специјалне паравојне јединице „ШЕВЕ“ задужене за политичка убиства, ликвидације неподобних и креирање злочиначких терористичких акција у властитој зони одговорности и простору под властитом контролом са јасним планом лажних оптужби и компромитовања непријатеља, по цену великих жртава чак и властитих сународњака.

Али то непобитно партнерство бошњачких и западних структура данас је нефункционално и показује тенденцију заоштравања односа. Уочљиве су посебно вођене специјалне операције и према политичкој моћи и структури Странке демократске акције и самог Бакира Изетбеговића. Практично, западни поглед према корумпираном и радикалном лидеру Бошњака данас заклања савез Русије и Турске, Путина и Ердогана, па уз видљиво и стално присуство Исламске Републике Иран и опасно понашање Саудијске Арабије та рачуница досадашњег партнерства добија све више непознатих чинилаца.

Истина, запад је увек био присутан и у унутар-бошњачким поделама али никада толико видљиво нити агресивно какав је био према Републици Српској и Србији – тј. према Србима.

Иначе, СДА БиХ основана је 26. маја 1990. године на Оснивачкој скупштини одржаној у сарајевском хотелу „Холидеј ин“. Након два месеца функционисања отворен је први политички сукоб и прва пукотина у кадровској структури СДА одласком из странке Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића.

Прави тектонски поремећај у одласку људства СДА је погодио 13. априла 1996. године, након што је из ње иступио Харис Силајџић, који је основао „своју“ Странку за БиХ.

Велики број чланова СДА тада је кренуо за Силајџићем, међу њима били су Сафет Оручевић, Мустафа Памук, Заим Бацковић, Бериз Белкић, Екрем Ајановић, Сафет Халиловић те ратни градоначелник Брчког Муниб Јусуфовић, Омер Ватрић…

Наредно цепање странке било је 2008. године. Тада се крајишки део на челу са Нермином Огрешевићем и Рифатом Хозановићем одвојио и направио А-СДА.

Свих ових година из СДА су, углавном не својом вољом, одлазили људи који су били њена персонификација. То је урадио и велики број оснивача: Омер Бехмен, Џемалудин и Неџад Латић, Фахрудин Радончић, Хилмо Неимарлија, Мустафа Спахић и многи други.

Под притисиком и због чињенице да се нису слагали са потезима врха, странку напуштају или су „силом“ удаљени и Мухамед Ченгић, Хасан Ченгић, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Ејуп Ганић, Бакир Алиспахић, Ибрахим Хаџибајрић, Рамиз Дрековић, Хазим Викало, Изудин Капетановић, Мирсад Велаџић, Ријад Рашчић, Русмир Махмутчехајић, Изудин Кешетовић, Џевад Млаћо, Кемал Терзић, Неџад Бранковић…

Година 2014-та довела је буквално до распада локалне кадровске структуре у Зеници, Бихаћу, Горажду, Високом, Бугојну, Живиницама…

Из странке је иступило шест начелника и три посланика у Парламентарној скупштини БиХ, а међу њима: Фуад Касумовић, Садик Ахметовић, Сенад Шепић и Салко Соколовић.

У фебруару 2018. године политички удар на Тузлански кантон који је СДА извршила рушећи Мирсада Кукића довео је до експресног рушења владе Тузланског кантона под вођством Беге Гутића а као вид страначке одмазде, исте ноћи, је неко на Кукићеву дискотеку у Бановићима бацио бомбу…

Мора се признати и да је одлазак оснивача овог екстремног исламског покрета, који се странком само називао, Алије Изетбеговића 2001. године, након што су утврђене везе Алијиних муџахедина са нападом на СТЦ и Пентагон 9/11. имао везе са америчким притиском. И у антитерористичкој кампањи, покренутој након терористичких напада 11. септембра, у употребу улази појам „босански модел“ по коме су у току рата хуманитарни фондови злоупотребљени за финансирање терористичких или војних активности. Према тврдњама разних америчких званичника, Ал Ка’ида је „босански модел“ усавршила и примењивала на бројним другим жариштима након окончања рата у БиХ иако је тај „босански модел“ био инспирисан и организован уз помоћ Американаца.

У ствари, истина је да контрола и надзор као суштина и смисао тајних операција под контролом запада никада нису престајале у односу на Србе али и Бошњаке.

Мирнодопска фаза специјалних (субверзивних) операција за циљ је имала очување обавештајног потенцијала у новим уставно-правним условима те коришћење тог апарата за одржавање кризног стања у БиХ, кроз синхронизоване политичке акције константних сукоба Срба и Бошњака. У позадини, западне земље су и даље управљале процесом изградње радикално исламизираних паравојних формација, обучених и способних да периодично изводе селективне терористичке акције и да буду способне прерасти, изазвати и контролисати побуну ширих размјера против безбедносних и одбрамбених структура у држави, а пре свега да воде озбиљне ратне операције против Републике Српске – која је стварни објекат напада.

Ова етапа подразумевала је примену и систематизовање многих техника које су као „ретки случајеви“ представљали борбени идентитет исламских ратника, муџахедина.

Извршиоци ове етапе су припадници терористичко-побуњеничког субјекта, бивших муџахедина, вехабија, активне исламске омладине… (посредне снаге – терористичке организације у земљи или убачене из иностранства). У овој фази се укључују и медији, који постају саучесници или промотери терористичких аката, стављајући сав свој потенцијал у службу глорификације „ослободилачких” циљева и (не)дела, представљајући жртву агресором и чинећи радње већ виђене у прошлом рату.

У Босни и Херцеговини главни носиоци, пројектанти и извођачи сложених субверзивних операција су, углавном, у британској и америчкој амбасади.

Њихово најважније прљаво политичко оруђе ипак је био дипломатски пигмеј Валентин Инцко, тзв. Високи представник у БиХ.

Посебну забринутост изазива сазнање из досадашње праксе: да, као по правилу, тајне службе и покрети на које САД имају одлучујући утицај и чије се активности уклапају у америчке стратегијско-политичке пројекције добијају квалификацију „ослободилачки”, док у ситуацијама када се ради о покретима који се не уклапају у америчке политичке пројекције, поготову ако су им супротстављени, исти добијају квалификатив – терористички. Ситуација у БиХ представља пример таквог приступа, кроз који се потврђује теза да је, када је разумевање тероризма у питању, „проблем у дефиницији извора проблема”, посебно видљив у оквиру институција САД, кад је реч о „Нусра Фронту“ и коалицији „ХТС“ .

У обавештајној стратегији изазивања сукоба и проблема, које креирају, организују и подржавају британска и америчка обавештајна заједница на нашем тлу, уочљиве су следеће карактеристике: све организованије деловање појединих сегмената и ангажовање све више спољних носилаца угрожавања безбедности и увећање обима и садржаја обавештајних акција, број њихових извршилаца, оперативаца.

Постоји активна мрежа носилаца и јасно уочљива распрострањеност у самој БиХ и целом региону уз интернационалност припреме и извођења тј. да је све више угрожавајућих појава иза којих стоје МИ6 и ЦИА те да се припремају у једној а реализују у другој држави. Носиоци угрожавања су лица из више земаља, или су из једне али делују на тлу више држава, што потврђују учестала хапшења специјалаца и оперативаца, посебно у Србији.

Свакако је уочљива брза просторна покретљивост идентификованих носилаца угрожавања, оперативаца МИ6 и ЦИА-е, којима су доступна савремена саобраћајна и телекомуникациона средства уз велику профитабилност специјалних операција и остваривање “моћи”, “јавног утицаја” те енормних прихода. Тако се организовани криминал прислонио уз ове тајне службе и укључио у њихове операције, стварајући од њих тајни центар политичког утицаја и финансијске моћи уз кориштење уцена и ширење страха.

Забрињавајући је и пораст деструктивности, односно све веће штетне последице по јавни поредак, безбедност државе, друштва и међународну безбедност те висок степен агресивности и све бруталнија реализација угрожавања тј. пораст примене насилних средстава у реализацији планираних циљева, као у случају убиства Оливера Ивановића.

Додајте овоме „пету колону“ ангажованих службеника и безбедњака, типа Драгана Мектића, Мирка Шаровића или Младена Босића, те организација по Бањалуци и Београду чије чланство може стати у омањи шпајиз, попут ЦАЕС-а и Јелене Милић, уз већ прослављене антисрпске бојовнике попут Наташе Кандић и Соње Бисерко или Ненада Чанка и Чеде Јовановића, и открива се јасније и тек тада постаје видљив степен угрожености нашег животног простора и наших међуетничких односа.

Хладни рат је нешто на што су се Срби и Бошњаци навикли, али стварни рат и сукоб били би нова трагична степеница са које заједно падају пред историјом и пред будућношћу.

Савез Русија и Турска, као и напори које званични Београд чини да помири Сарајево и Бањалуку – Србе и Бошњаке, уз турске уступке и покровитељства над конкретним пројектима, представљају какву-такву стратегијску одредницу за наше народе а избегавање сукоба и рата, једини политички пут без алтернативе. ЕУ и НАТО то нису.

На крају крајева, Немачка која нема никакав интерес да на Балкану буде сукоба, ипак ће, као и увек, следити америчку политику – неће подржати Русију у трагању за разумевањем и миром између Срба и Бошњака. Жели ли и Ердоган мир, или је његов наступ и „Данајски дарови“ које обећава, тек само цена коју плаћа да остане у игри, присутан на Балкану, како би заштитио интересе турске државе а не спречавао сукобе, и мирио народе – време ће показати. А до тада, хладне главе, мудро и опрезно.

Извор: Аналитички форум