Пре него што се авион са Алексејем Наваљним спустио на писту главног московског аеродрома Шереметјево, у касним вечерњим сатима 17. јануара, међународна организација Амнести интернешенел прогласила га је политичким затвореником, а дипломатски представници балтичких држава затражили су његово ослобађање. У датом тренутку, његов авион лоукостера „Победа“, који редовно слеће на московски аеродром Внуково за јефтиније летове, био је преусмерен на Шереметјево. Званично објашњење за руске медије били су технички разлози због којих је лет преусмерен, док је по изјавама очевидаца из авиона којим је путовао Наваљни пилот саопштио путницима да је на Внукову „авион склизнуо са писте“.

Новинари опозиционих медија касније ће тврдити да су и компанија „Победа“, која је у већинском власништву авиопревозника „Аерофлот“, као и пилоти, били обавештени да ће слетети у Шереметјево, уместо у Внуково, али да је то држано у тајности како би били избегнути инциденти са присталицама Наваљног који су се окупљали пред терминалом Внукова.

Тежња за мучеништвом

Како би били јасни сви детаљи операције руских безбедносних служби, у Внукову су се пре поборника опозиционара окупили наводни обожаватељи популарне руске певачице Олге Бузове, која је истог дана требало да слети на поменути аеродром, тако да су опозиционари остали ван терминала. Бузова је потом изјавила да су за њен долазак у Москву знала само три лица, те да је неко искористио њено име како би направио догађај у Внукову. Руска НВО која се бави пребројавањем демонстраната на митинзима, и која често даје увећање процене у односу на МУП, али уравнотежене у односу на изјаве опозиционих организатора, објавила је да се у Внукову окупило око две хиљаде присталица Наваљног, док је око 60 њих приведено у полицију због инцидената на скупу.

Наваљни је успео да у авиону пружи окупљеним новинарима из опозиционих медија одговоре на њихова питања, који су се сводили на то да је он спреман на било коју жртву како би у Русији победила демократија. Важно је напоменути да је Наваљни разумео да ће бити ухапшен чим слети у Русију, као и да ће му бити суђено за кршење условне слободе, за шта је и осуђен на затворску казну од две године и осам месеци, али и да је против њега 29. децембра 2020. године покренута нова оптужница за проневеру средстава у његовом Фонду за борбу против корупције, који се налази у регистру иностраних агената Руске Федерације.

Свакако да је за повратак у земљу где вас очекује затвор потребна храброст, али и карактерне особине које красе мученике. Примера ради, званична предводница белоруске опозиције Светлана Тихановска не намерава да се врати у Белорусију док њена безбедност не буде загарантована; она учествује на различитим пријемима са високим европским и америчким функционерима, даје запаљиве интервјуе којима позива час на бунт против Лукашенка, час на санкције против сопствене државе, али не жели да заврши у затвору.

Откуда тежња за мучеништвом код Наваљног који не демонстрира особиту религиозност, а ни борба против корупције не захтева баш крвне жртве, то је више политичко-правна арена? Питање није реторичко јер је врло могуће да самог Наваљног уцењују или су га поткупили западни центри моћи, а највероватније се ради о комбинацији та два подстицаја јер, уз сво дужно поштовање Наваљном, он не одаје утисак Јованке Орлеанке, спремне да свој живот преда узвишеном циљу.

Не заборавимо да руски опозиционар није само у затвору, већ отворено тврди да председник Русије Владимир Путин настоји да га убије, па ако Путин већ није презао од тога да по ко зна који пут нареди његово убиство неефикасним „новичоком“, за кога зна читав западни свет, шта ће га спречити да елиминише Наваљног док се овај налази иза решетака? Заиста, Наваљни, који је или лудачки одважан или не вуче сам своје потезе, јесте претворен у пиона на шаховској табли „Велике игре“.

Руски опозициони лидер Алексеј Наваљни окружен новинарима у авиону на аеродрому у Берлину непосредно пре лета за Москву, 17. јануар 2021. – Фото: AP Photo/Mstyslav Chernov

Од попустљивости до робије

Алексеј Наваљни ни по ком критеријуму не може се сматрати новим лицем на руској политичкој сцени. Он је политички активан од 2000. године, постао је познат ширим круговима руске јавности 2011. године, а свој зенит достигао је на изборима за градоначелника Москве 2013. године, када га је победио актуелни градоначелник Сергеј Собјанин. Тада је Наваљни освојио око 27 одсто гласова Московљана, а у апсолутним бројкама око 630 хиљада грађана Москве пружило му је своје поверење. Наваљни је 2009. године постао саветник губернатора Кировске области Никите Белиха, кога је на водеће место у датој области назначио тадашњи председник Русије Дмитриј Медведев.

Белих је, веома слично Наваљаном, једно време учествовао у раду руских либералних партија да би се на крају приклонио властима. Белихов крај је, међутим, још сличнији судбини Наваљног – против њега ће 2016. године бити покренут поступак за примање мита у износу од 100 хиљада евра у малим новчаницама, а касније ће против њега бити покренути и други поступци.

Иако је био члан либералне партије „Јаблоко“ од 2000. године, Наваљни је до 2013. године иступао са изразито националистичким ставовима. У Русији се национализам разликује од идеологије под истим називом у Србији или на Балкану, јер руски национализам представља директан увоз фашистичких идеја са Запада, повезаних са расизмом и националном супериорношћу, а није ни на какав начин повезан са православљем или народном традицијом. Алексеј Наваљни је, дакле, по српским критеријумима гајио фашистичка уверења, а по руским националистичка.

Он је сам признао да је од 2007. до 2013. године учествовао на сваком „Руском маршу“ у престоници Русије, што је догађај који окупља неофашисте из читаве Русије. Руске власти су толерисале „Руски марш“ све до догађаја у Украјини 2014. године, када је препознат револуционарни потенцијал и код руских фашиста. Од тог тренутка, Кремљ се активно укључио у сузбијање ултра десничарских групација широм Русије – од навијача до политичких организација – и „Руски марш“ је изгубио на значају. Наваљни је такође у периоду од четири године био лидер „Националног руског ослободилачког покрета – Народ“ који је имао искључиво расистичку и супрематистичку оријентацију, која је била усмерена примарно против грађана Русије са северног Кавказа и миграната из централне Азије.

Један од водећих слогана организације Наваљног био је: „Све што нам смета треба прецизно, али сурово да се удаљи путем депортације“. Примећује се потпуна дехуманизација људи који су намерно означени речју „све“, која се употребљава за неживе предмете, уместо „сви“, како бисмо рекли за људе.

Данашњи омиљени руски опозиционар на Западу је 2007. године отворено заступао укидање 282. тачке кривичног кодекса Руске Федерације, која кажњава ширење националне, расне и верске мржње. Исте године је учествовао у крвавој тучи у којој је из велике близине упуцао Кавкасца из пнеуматског пиштоља, притом га вређајући на националној основи. Тада је за длаку избегао затвор, да би после сведочио у процесу против својих националистичких сабораца, који су услед његовог исказа баш по 282. тачки осуђени на робију.

Након што је сведочио против својих другова, он кроз две године постаје и део владајуће структуре у Кировској области у договору са Кремљом. Пошто је сам Наваљни из официрске породице, можемо претпоставити да су му руски истражни органи предложили погодбу у замену за сарадњу, а вероватно је тада привукао и пажњу безбедносних органа.

Случајно или не, од 2009. године Наваљни покреће серију антикорупционих истраживања и објављује их на Јутјубу. Дотад су његове објаве биле чисто националистичког карактера, а познат је његов видео из 2008. године у коме пореди Кавкасце са бубашвабама и саветује грађанима Русије да се наоружају пиштољима како их „дотични инсекти не би изненадили у њиховом дому“. После сусрета са руским државним системом, а можда и врбовања од стране безбедносних органа, Наваљни постаје омиљени опозиционар. Он предводи митинге, он снима разобличавајуће снимке, апсолутно развлашћује све дотадашње лидере опозиције и засењује их. Млад, довољно харизматичан за широки аудиторијум, типичног руског изгледа, он умногоме надмашује опозиционе фигуре као што су Јављински, Њемцов, Ројзман.

Једном речју, након што је кренуо да сведочи против руских националиста и да их раскринкава изнутра, Наваљни прво постаје директни политички сарадник власти, јер улази у администрацију Кировске области, а затим постаје љути опозиционар. Њему се двапут суди за превару и проневеру – 2013. године за незаконито стицање новца око приватизације шумарског предузећа „Кировлес“, а 2014. године за незаконито склапање уговора са компанијом за производњу козметике „Ив роше“. За случај „Кировлес“ Наваљни је осуђен на пет година условне слободе, а за „Ив роше“ три и по године условне слободе.

У међувремену, он предводи митинге, кандидује се за градоначелника Москве, прекида све односе са осталим либералним партијама и постаје лидер Фонда за борбу против корупције. Наваљни, фактички, постаје опозициона звезда, којој је дозвољено да делује одрешених руку. Није ни чудо да ће га, након што је 2. фебруара ове године коначно осуђен на робију јер је учествовао у западној операцији око „тровања“, стари опозиционар Јављински назвати „популистом и националистом“.

Руски опозиционар Алексеј Наваљни током пасошке контроле на аеродрому Шереметјево, Москва, 17. јануар 2021. – Фото: Kirill Kudryavtsev/AFP via Getty Images

Хронологија протестних таласа

Протести из периода јануар-фебруар 2021. године нису ни најмасовнији, ни најопаснији протести с којима се суочио режим Путина у последњих 20 година суверене и непрекинуте власти у Русији. Демонстрације око наводне крађе избора 2011. године, познате као „Болотнаја револуција“, јер је њен епицентар био на Болотном тргу у центру Москве, биле су опасније. Тада се 10. децембра у Москви сакупило више од 50 хиљада људи, а либерални медији изашли су са различитим проценама које су се кретале од 85 до 150 хиљада учесника. На Болотном тргу нису се окупиле само присталице Наваљног, већ и цела либерална структура у Русији, а такође и ултрадесничари и радикални левичарски анархисти. Може се рећи да је читава опозициона Русија била на ногама.

Шта се затим догодило? Протести су били све мањи и мањи, власт је била стабилна, безбедносне структуре лојалне и организоване, притом број учесника и није био претерано озбиљан, узимајући у обзир да у Москви по званичним бројкама живи око 12 милиона људи. Каснији скупови у јануару 2012. године нису успели да пребаце цифре из децембра 2011. године. Власт је најпре допуштала митинге, чекајући да се њихова снага исцрпи, да би у мају 2012. године применила силу и растерала демонстранте. После тога, на протесте су излазили само најрадикалнији демонстранти, који су били и привођени.

Касније је опозиција на лето и јесен 2012. године покушала да ревитализује протестни покрет, али се сакупило упола мање људи него на зениту протеста, а полиција се није мешала. Као што можемо видети, „Болотнају револуцију“ власти су сузбиле кроз дозирану примену силе и временско развлачење демонстрација. Иако је био један од водећих фигура протеста, Наваљни није осуђен на казну затвора.

Следећи озбиљан талас протеста избио је 2017. године, искључиво захваљујући антикорупцијској делатности Наваљног. Тада је он снимио клип против Дмитрија Медведева, оптужујући га за крађу, који је достигао 42 милиона прегледа на Јутјубу. За разлику од „Болотнаје револуције“ која је била повезана са оптужбама око изборне крађе, што представља објективне политичке захтеве, иако они нису били социо-економске природе што би свакако привукло више грађана, протести 26. марта 2017. године имали су вештачки карактер, будући да је корупција саставни проблем свих политичких система. Револуције се не дижу због корупције, али такви митинзи могу послужити да се вентилира незадовољство грађана на начин који не угрожава власт.

Поменутог мартовског дана 2017. године у Москви се окупило до 30 хиљада људи по либералним изворима, и осам хиљада демонстраната по тврдњама власти. Симбол протеста постаће жута паткица, много пута виђена на демонстрацијама у другим државама, готово намерно провокационо, као да су сами организатори желели да буду оптужени да раде за Запад. Отпорашка песница у Југославији и Грузији почетком 2000-их прошла је делимично незапажено јер свет није био умрежен онолико колико је то данас случај.

Копирајући симболику туђих протеста у ери интернета, организатори без сумње постижу негативан ефекат. Руска полиција је у Москви применила силу средњег интензитета, те је по проценама НВО за заштиту права приведених лица на митингу задржано око 850 демонстраната. Сам Наваљни био је приведен и убрзо пуштен на слободу, иако је имао већ две пресуде и налазио се на условној слободи.

Трећи велики талас демонстрација у Русији десио се 2019. године, када једном делу либералних политичких активиста није било дозвољено да се кандидују на московским локалним изборима услед техникалија. Под ударом су углавном били сарадници Наваљног који су једно време водили преговоре са властима да им допусте кандидатуру, али када им то није било дозвољено они су позвали на протесте. Руске власти су опет изабрале мешовит приступ – део протеста су дозволиле, а остатак су растеривале. Први митинг, 20. јула 2019. године, био је одржан у складу са захтевима власти и био је легалан. По оценама организатора, тада се окупило око 40 хиљада људи, док је руска НВО за пребројавање демонстраната „Бели бројач“ изнела процену да је демонстраната било око 22 хиљаде.

Следећи митинг власти нису дозволиле, јер не дозвољавају ниједан опозициони митинг у центру града после „Болотнаје револуције“. Максималне процене броја учесника у демонстрацијама 27. јула 2019. године крећу се око 10 хиљада учесника. На овим демонстрацијама Русија први пут креће активно да се служи Росгвардијом, фактички милитаризованом полицијском организацијом, која се потчињава председнику РФ и влади и не улази у састав нити армије, нити Министарства унутрашњих послова. Тог 27. јула 2019. године Росгвардија и руски пандан Жандармерије – ОМОН, употребиће сурову силу и разбити демонстрације. Приведена су 1.373 демонстранта, што је дотад био рекорд.

Трећег и 10. августа, руске власти мењају тактику, те уместо силе организују низ концерата популарне музике у Москви не би ли одвукле пажњу младих од протеста. Протестни талас достиже свој врхунац 10. августа. По проценама „Белог бројача“ окупило се 50 хиљада људи, али пошто је полиција престала да примењује голу силу, а претходно послала јасно упозорење, протестни талас је пресушио.

Хапшење Алексеја Наваљног на московском аеродрому “Шереметјево”, Москва 17 јануар 2021 – Фото: EPA-EFE/Sergei Ilnitsky

Ове три протестне етапе служе да објасне контекст протеста јануар-фебруар 2021. године и реакција руских власти на њих. У претходна три протестна таласа, Наваљни је остајао омиљени опозиционар и није осуђиван на затвор. С друге стране, против демонстраната није искључиво примењивана сила, већ модификована стратегија добар-лош полицајац. Након што је Наваљни отворено прешао на страну западних служби кроз аферу са „новичоком“, стратегија руских влати према њему, али и према либералним демонстрантима се у корену променила.

Демонстрацијама је претходио видео-снимак који је објављен на Јутјуб каналу Наваљног 17. јанаура, док је овај био у притвору и очекивао изрицање пресуде. У снимку Наваљни оптужује Путина да је власник луксузног дворца на обали Црног мора, а видео има 110 милиона прегледа и представља најгледанији снимак Наваљног икада. Не само што је Наваљни оптужио Путина за тровање, позвао на увођење санкција против врха руске власти и капиталиста повезаних са њима, већ је избацио и видео у коме директно напада председника Русије, што до операције са „новичоком“ није био његов стил (углавном је критиковао поједине сараднике Путина).

У оквиру ове кампање и оптужби, Наваљни позива на митинге широм Русије 23. јануара текуће године. У Москви ће се по проценама западних медија окупити 40 хиљада демонстраната, док ће објективни руски медији пренети цифру од најмање 10 хиљада учесника. Овог пута ОМОН и Росгвардија били су немилосрдни – била је примењена највећа сила на демонстрацијама у историји савремене Русије, али то је урађено са високим нивоом професионализма, о чему сведочи чињеница да том приликом нико од демонстраната није изгубио живот. У Москви је задржано чак 1.400 демонстраната, чиме је оборен рекорд из 2019. године.

Да ће Наваљни бити осуђен на робију и да је завршена игра власти са њим било је јасно већ 31. јанаура када је либерална опозиција покушала да организује нови митинг. Том приликом руске власти су у потпуности блокирале центар Москве и задржавале сваког ко се тамо нашао. На улицама руске престонице никада није било толико припадника ОМОН-а и Росгвардије, а либерални извори тврде да је у граду успело да се окупи 15 хиљада људи, што је неколико пута преувеличана цифра, јер је крајем дана задржан 1.871 демонстрант, а полиција је приводила сваког кога је могла.

Трећи протест, и за сада последњи, одржан је у ноћи 2. фебруара, када је изрицана пресуда Наваљном. Радило се о ненајављеном, ад хок протесту најрадикалнијих пратилаца Наваљног. Пошто је био уторак увече, не зна се тачно ни колико се демонстраната окупило, али је читав центар без икаквог упозорења поново био блокиран, а полиција је још једном задржавала све који су имали несрећу да се случајно нађу у центру града. Задржано је више од хиљаду људи, међу којима су били и инострани држављани који нису говорили руским језиком.

Након што су опозициони активисти објавили фотографије из центра за притвор миграната у Москви, где су били затворени опозициони активисти и обични пролазници, портпарол председника РФ, Дмитриј Песков, изјавио је да власти чине све да правилно распореде све притворене у три протестне акције, али да је њихов број толики да није могуће процесуирати их све у кратком року, те да су обични притворни капацитети препуњени, па се стога безбедносни органи служе и мигрантским притворним центром за задржавање грађана Русије.

Генерацијски јаз

Наваљни, његове лојалности и прекинуте везе са руским властима само су један део анализе и то површни, краткорочни. Руски безбедносни органи у потпуности су способни да пресеку било какав покушај револуције у Русији, била она обојена или не. Сарадници Наваљног, који су имали среће да остану на слободи, сами сведоче да је читава њихова организација разбијена, да се њихови главни активисти, власници медија и портала, као и финансијери из Русије налазе у притвору, те да нико није ни остао да организује следеће рунде митинга.

Недеља, 7. фебруар, протекла је у потпуном миру, с изузетком С. Петербурга, где је делимично био блокиран центар просто зато што је насумични опозициони портал позвао људе да изађу на митинг, на који се, узгред буди речено, нико није одазвао. Револуције су могуће искључиво онда када је центар власти пољуљан, а безбедносни апарат нелојалан и поткупљен. Уколико власт може да се ослони на полицију и војску, револуција је искључена, без обзира на број демонстраната, што је доказао председник Белорусије. Притом, демонстрације у Русији 2021. године нису биле ни близу „Болотној револуцији“ по броју учесника. Дана 23. јануара радило се о митингу средњег интензитета.

Зашто су онда руске власти примениле прекомерну силу? Логичан одговор је да пошаљу поруку Наваљном да је изабрао погрешну страну, да га казне за његову издају режима и за кршење дотад устаљених правила игре. Поштени либерали, као и обични грађани, били су колатерална штета у оквиру те јасне поруке. Док год је у Русији на власти Владимир Путин, политичка каријера Алексеја Наваљног је готова, а иста судбина чека све његове блиске сараднике. Цела мрежа Фонда за борбу против корупције биће подерана у милион парчића, тако да од те конкретне агентуре неће остати ни трага. Па ипак, либерализам неће ишчезнути из руске средње класе, из омладине, градског становништва.

Припадници руске полиције блокирају зграду суда у Москви током саслушања опозиционог лидера Алексеја Наваљног, 02. фебруар 2021. – Фото: Mikhail Svetlov/Getty Images

Наваљни је успешно обезвређивао либерална стремљења грађанског слоја тиме што је усмеривао њихову активност на ефемерне теме корупције. Главни циљ либералне грађанске класе јесте потпуна демократизација Русије и увођење принципа смењивости власти. Аналитичарима који су навикли да компарирају разне политичке системе, да прочешљавају политичку праксу, јасно је да би демократизација у овом тренутку довела до распада Русије и повратка у паклене деведесете, када је Руска Федерација била распета између мафије и помахниталих скоројевића.

Просечан припадник руске грађанске класе, образован и финансијски обезбеђен, не посматра политичку реалност са становишта аналитичара – он је пре свега усмерен на питање правичности, морала и слободе. Он жели да се ситуација ни на који начин не дестабилизује, али да се у Русији власт смењује сваких пет година на изборима. Он сматра да би чиновнички апарат дозволио реформу администрације која би му онемогућила да убира личну корист, а присилила га да буде оријентисан на пружање услуга грађанима. Он верује да је власт насилна, па самим тим и зла, те да није важно шта ће после ње бити, али је јасно да она мора да оде.

Прекомерна сила примењена у оквиру борбе са Наваљним схвата се сасвим другачије у кулоарима грађанске класе. За њих су поступци полиције и Росгвардије шокантни, а слике из мигрантског центра где у соби са осам лежајева борави 25 грађана Руске Федерације су непојмљиве. Њихов дискурс ионако је био усмерен на вечито поређење позног ауторитарног Совјетског Савеза из доба Брежњева са тренутним идејно-економским застојем посткримске Путинове епохе, а сада као да су добили крунски доказ за поткрепљење своје приче.

По истраживањима либералних социолога на лицу места, већину учесника московских демонстрација 23. јануара чинили су људи старости 25-34 године (37 одсто), иако је пропаганда власти покушала да представи митинг као скуп непослушне дечурлије, које не контролишу родитељи. Признали су у анкети да малолетници чине четири одсто учесника демонстрација, док је било 25 одсто учесника старости 18-24 године. Стављање нагласка на малолетнике као носиоце протеста само је продубило генерацијски јаз који постоји у великим градовима Русије.

Случај ученице средње школе из Јарославља која је демонстративно скинула портрет Владимира Путина са зида учионице, а потом добила два милиона прегледа на Тик-току само је илустрација побуњеничког тренда међу руском омладином, која не памти деведесете и заслуге Путина за стабилизацију девастиране Русије. Младић који је рођен када је Путин 2000. године дошао на власт данас има 20 година и не памти, нити зна другог владара осим њега. За тог младића, Путин није спасилац – Путин је Брежњев који је засео на престо и не жели нипошто да остави узде власти. Он не памти економски опоравак 2000-2008, али је стасао за време економске стагнације која је уследила после почетка санкционог рата 2014. године.

Том младићу се као једина идеја представљају Други светски рат и патриотизам као израз недвосмислене лојалности актуелној власти, што су анахрони концепти, незанимљиви младом човеку стасалом у граду, материјално обезбеђеном и либералних погледа. За њега је важнија демократска атмосфера, него „Велика игра“ против Запада, он жели да се осећа слободним, да може да изађе и прошета се са пиштаљком у устима улицама свог родног града, а да га нико због тога не стрпа у марицу, он је удаљен од геополитике и не прати политичке форуме. Оно што највише забрињава јесте то што он неће престати да буде либерал пуким одрастањем – он може оставити за собом младалачки радикализам деловања, али не и базичну тежњу за слободом својствену сваком образованом Европљанину средње класе.

Недекоративне демократске реформе биће неопходне како би се успоставио хармонични дијалог са либералним делом руског друштва, који нема ничег заједничког са западном либералном агентуром у виду Наваљног и организацијама повезаним са њим. У супротном, најактивнији и најнапреднији део руског друштва постаће непријатељ руске државе, што није битка у коју се треба упуштати, а ни прижељкивати.

Тренутно, све упућује да је пред Русијом тренд даљег сужавања политичких слобода, а са бунтом омладине држава намерава да се бори централизовано кроз увођење специјалних саветника директора школа по питању васпитања. Ови саветници ступаће у контакт како са наставним кадром, тако и са ученицима и разјашњаваће им актуелна политичка питања и укључивати их у друштвени дијалог. Конкурс за политичке комесаре у школама објављен је за 2022. годину, под називом „Навигатори детињства“.

Наваљни је већ побеђен, али либерални сегмент руског друштва више не може бити игнорисан.


Извор: Печат/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Наваљни је политички потрошен али Запад неће стати

* Обавезна поља