Небеска Србија у балканском глибу

„Душа није од земље већ од Неба“

Архимандрит Рафаил (1)

Није ово одговор Владиславу Ђорђевићу [2], али његов текст јесте „иницијална каписла“, за оно што се, пре или касније мора рећи.

Са првом реченицом у тексту ћемо се лако сложити. Но, већ у првом изнетом ставу, Ђорђевић показује да не разуме суштину.

„1. Вера

У српској самоперцепцији ми смо врло побожан и правдољубив народ. Стога се обично каже да смо ми „небески народ”, а наша држава „Небеска Србија”.

Ту самоперцепцију подржава и догматска чињеница да већина Срба припада једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Са онтолошког становишта, та самоперцепција је тачна.“

Ова полазна премиса је погрешна, и догматски и онтолошки. Етички, по готово.

Споменик Незнаном јунаку на Авали је у част једног младог Србина мухамеданског закона из околине Новог Пазара. Слава му!

Ми нисмо „небески народ“ зато што смо театрални припити верници Православља, ни зато што је оно што је остало од Срба лепо, здравих зуба и богобојажљиво, већ зато што смо животе својих најбољих и најчеститијих положили на олтар СЛОБОДЕ ЗЛАТНЕ. И ово што написах, слабо је и недостојно. Оно, за шта су се Срби жртвовали је толико величанствено и чисто, да је некоме као ја, неизрециво; нешто што само душом могу да појмим.

Пре стопедесет година, Срба је било колико и Енглеза. Данас Енглеза има педесет милиона, Срба мало мање него ономад. Да ли неко онда може да разуме бол српске достојанствене трагике? Ако хоћете, пре свега Српских мајки, јер њих смрт детета највише заболи; толико да црнину више не скидају. А синови, у самртном ропцу, увек мајку помену. Написах ли нешто што свима није познато? Та велика и достојанствена трагика, то смо ми. Српски биолошки колапс у име људског достојанства.

Да постоји такмичење у смрти, Срби, не Јевреји или било ко други, били би неприкосновени светски рекордери ХХ века.

Како могу да волим свој народ, а да не волим све оне боље од мене, на небу?

Зато смо „небески народ“.

Да ли је, последично, уопште тражење разумевања од Западних бездушника, што се у ново време чини, заправо дубоко понижење величанствене жртве скромног сељака Србина? Ја мислим да јесте.

Разлог је био као што рекосмо СЛОБОДА ЗЛАТНА. Шта је то, више нико не разуме. То је зато што смо као народ у терминалној фази, у стању нечега што мудри зову морална ентропија.

Без прихватања тог самртног моралног распада, расплињавања душе у беспуће, не може се разумети садо-мазохистичка философска поставка „Бравар је био бољи!“ (?!) Само тако се може разумети и „Војвођански парадокс“? Највећма воле Војвођанци оне који су их убијали и мучили, а највише мрзе оне који им никакво зло нису нанели.

Кад се из тих висина спустимо у каљугу у којој се батргамо, све изгледа друкчије.

Кажу гледаоци ријалити шоу-а „Парови“,  да је Змај од Шипова, ходајућа дијагноза,  прави „човијек из народа“. Ја имам слику или стереотип о мом народу, али у тој слици нема људи у поштованим годинама који скидају гаће пред кћеркама.

Прича само показује како пропадамо у самртном ропцу. Будала и курва постадоше „културни образац“. Душа нам постаде земљана. Димитрије Љотић неприкосновени философ, као уточиште за варошане који не желе да се утапају у задату културну каљугу, а за боље немају снаге.

Србија је стара православна држава, те би било разумљиво да свако поштује једну такву цивилизацију. Зато је било тако важно да се престоница понизи нечим што се зове „Парада поноса“. Није ни мало чудно што је све што је излегло испод Титиног шињела стало на страну педера [3]. Међутим, нису били још довољно јаки. Тек 2010 године, парада је одржана, по велику цену. Тврди се да је Престони град од педера и жандара бранило 6.500 тинејџера. Ипак ће бити да је те деце било више, иначе се не би могли борити са жандармеријом читав дан. Но, поента је да је већина те деце која су бранила Београд било невино. Невина деца су бранила Београд. Онда су их у полицијским подрумима тукли до епилептичних напада. Одбијање бубрега је слаба реч. Никада нико није питао Ивана Тасовца, Биљану Србљановић, Драгана Бјелогрлића, Светлану Лукић.. да ли их је срамота што је милиција тако тукла српску децу, да би они, који се јебу у сваку рупу коју имају, могли лагодно да живе?

Пси су успели.[4]

Да ли после тога живимо боље? Да ли имамо више слободе, или мање?

Оно у чему су заправо успели је исти успех са Голог Отока 1948. Да Срби туку Србе. То је тај њихов епохални успех.

…

Увек ме после онога што пишем, сабеседници питају, добро то је у реду, али шта је решење, где је излаз?

Решење и излаз су у центру, не бежањем у крај. Нисам ја написао да „Србију могу спасити трећепозивци“, но ја не спадам ни у ту групу, већ у четвртопозивце илити „последњу одбрану“.

Шта треба да урадимо, јасно је. Следећи пут, треба да позовемо децу да бране Српски Престони град.

Али, да станемо испред њих. 300-400-1000, колико смо кадри да се скупимо. Са оним што имамо. Калашњикови, пиштољи, бомбе, секире, мотке. И јасно кажемо продатим Србима у плавим униформама са супротне стране, да знамо да ћемо изгинути, али и да они морају знати да ће им црева носити кући.

Клинци би рекли, то је та тачка пуцања.

_____________________________________

Одреднице:

[1]Архимандрит Рафаил (Карелин): ТАЈНА СПАСЕЊА

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/TajnaSpasenja/tajna_spasenja15.htm

[2]Владислав Ђорђевић: ВЕЛИКА ПРАЗНОСЛОВЉА или О српском лицемерју

http://www.srpskikulturniklub.com/vladislav-djordjevic-velika-praznoslovlja-ili-o-srpskom-licemerju#more-6703

[3] Друга по реду заказана парада поноса требало је да се одржи 20. септембра 2009. године. Након велике медијске пажње коју је ЛГБТ популација добила приликом скидања Закона о забрани дискриминације са скупштинске процедуре на захтев СПЦ-а и других верских заједница у Србији, а затим и његовог коначног изгласавања, пажња је била усмерена на најаву одржавања поворке поноса у Београду. Одржавање параде поноса подржале су амбасаде Холандије, Шведске, Велике Британије, Норвешке и Немачке, затим Мисије УН-а и ОЕБС-а, представници министарстава и других државних установа, као и већи број јавних личности. Од јавних личности које су међу првима подржале параду поноса били су Ана Родић, Ана Софреновић, Беби Дол, Биљана Цинцаревић, Биљана Ристић, Биљана Србљановић, Борис Дежуловић, Дејан Анастасијевић, Драгана Ћосић, Драган Бјелогрлић, Душан Макавејев, Горчин Стојановић, Христина Поповић Мијин, Иван Б. Лалић, Иван Тасовац, Катарина Ребрача, Кебра, Лена Богдановић, Луна Лу, Маја Узелац, Милутин Петровић, Милица Томић, Јелена Карлеуша, Мирјана Карановић, Ненад Марјановић, Никола Ђуричко, Сани Армани, Сека Сабљић, Индира Радић, Светлана Бојковић, Бранкица Станковић, Славимир Стојановић, Соња Вукићевић, Срђан Драгојевић, Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Светозар Цветковић, Теофил Панчић, Владимир Арсенијевић, Жарко Требјешанин, Желимир Жилник.^[5] Такође, снимљено је неколико промотивних спотова под слоганом „Љубав није да се крије, него да се поноси“ у којима су учествовали Драган Бјелогрлић,^[6] Горчин Стојановић, ^[7] Христина Поповић, ^[8] Никола Ђуричко, ^[9] Мирјана Карановић, ^[10] Беби Дол, ^[11] Милутин Петровић.^[12]

[4] БЕОГРАД – Парада поноса завршена је шетњом припадника ЛГБТ популације и грађана који их подржавају и обраћањем организатора и учесника, а представници страних амбасада поручили су да је ово историјски дан и да Србија шаље снажну, позитивну поруку да се у земљи поштују људска права и да нема места за говор мржње.

http://www.srbijadanas.com/clanak/zavrsena-parada-ponosa-pozitivna-poruka-srbije-28-09-2014

Извор: Српски културни клуб