Ни Трамп нема што Вучић имаде

„Смучило ми се да ме влада моје земље третира као потпуну будалу“… 

Жељко Цвијановић

Реч је о Овену Шројеру, једном од најближих сарадника чувеног тексашког галамџије Алекса Џонса, кога су многи прогласили једним од ослонаца изненађујуће победе Доналда Трампа на прошлогодишњим председничким изборима у САД. Све време кампање, наиме, Џонс је у свом програму „Инфо ратови“ (назив намерно подсећа на наслов филмског серијала „Звездани ратови“), који преко стотина радио и телевизијских станица и интернет портала свакодневно допире до десетина милиона пратилаца широм света, подржавао Трампа на најотворенији могући начин, непрестано позивајући људе да гласају за њега. А Шројер је, као најмлађи у Џонсовом водитељском тиму, у хвалисању Трампа био чак и острашћенији него Џонс.

Величање новоизабраног председника Америке „Инфо ратници“ наставили су и по Трамповом ступању на дужност. И када им се одређени потези нове администрације нису претерано допадали, као што је на пример било одстрањивање Мајкла Флина из саветничког тима, Џонс и његови уздржавали су се од критике самог Трампа, за кога су редовно налазили какво-такво оправдање: те необавештен је, те манипулишу њиме, те морао је из тактичких разлога, те „дубока држава“ пружа отпор и тако даље.

Стање се, међутим, из корена променило оног часа када је Трамп наредио напад на Сирију 7. априла.

Ни Џонс више није имао куд, него је, рекло би се не баш претерано радо, морао да призна да Трамп ипак посрће пред захтевима ратоборних либерала и неоконзервативаца у Вашингтону. Мада је опет избегао да јасну кривицу за ударе по Сирији свали на оног ко је заиста и одговоран, а то је несумњиво Трамп, Џонс је свеједно морао да се сложи са многобројним осудама Трампове одлуке о гађању сиријског аеродрома „томахавцима“. Док су пак његови сарадници, а Шројер пре свих, по председнику своје државе осули, далеко недвосмисленије него Џонс, дрвље и камење.

У једном од сијасет налета срџбе тих дана, Шројер је и изрекао реченицу наведену на почетку овог чланка. Без икаквог увијања и устезања, назвао је Трампа лажовом и превртљивцем, и оптужио га да је изневерио једно од својих најважнијих предизборних обећања – да ће у блискоисточној кланици оружје користити против Исламске државе, а не против суверених држава као што је Сирија.

И нису само „Инфо ратници“ престали да повлађују Трампу после злочиначког напада на сиријску војску. Ништа мање гласни у осуди тог председниковог потеза били су Ен Коултер, Роџер Стоун, Мајк Цернович, Рол и Ренд Пол, донекле и Раш Лимбоу – све сами утицајни аналитичари који су до тада у америчкој јавности горљиво бранили Трампа од збиља сомнабулних напада либерала.

А све то због потеза који саму Америку неће (нажалост) превише скупо стајати, и који ипак нема никакве везе са било којим од виталних америчких интереса.

Насупрот томе, погледајмо шта се у српској јавности догађа већ четири године, колико је протекло од потписивања противуставног Бриселског споразума. Упоредимо реакцију Трампових поклоника на бомбардовање Сирије, са реакцијом Вучићу наклоњених аналитичара, коментатора и јавних делатника на одлуку којом је српска државна целовитост злокобно нарушена.

Или немојмо. Да се не срамотимо.

Поређење би, заиста, морало да изазове осећај стида код сваког ко узима учешће у српском јавном простору. Једна Америка, иначе огрезла у империјалистичкој незајажљивости и политичком неморалу сваке врсте, могла би мирне душе да одржи предавање о части и поштењу данашњој Србији. Од тог црног 19. априла 2013, када су Вучић и Ивица Дачић у Бриселу склапали поражавајући договор са шиптарским крвником Хашимом Тачијем, па све до овог часа и трена, није се у српској јавности јавио тај јунак који би Вучићу отказао слепу послушност због такве издаје ем предизборних обећања, ем најосновнијих државних и националних интереса.

Док из јужне покрајине сада већ свакодневно стижу вести о ударима шиптарских насилника на грађане северне Косовске Митровице – што је све непосредна последица Бриселског споразума и проистичућег повлачења српских државних установа и служби са Космета – Србијом влада мук, нека прећутна сагласност да се о страдању оних којих смо се одрекли не расправља гласно, како се не бисмо подсећали на грех велеиздаје што га као друштво починисмо.

На данашњу српску власт скоро нико и не врши притисак да се окане доказано погубне политике. Вучићеви осведочени противници, попут Демократске странке или Доста је било, већином и немају примедби на његово деловање, него само на чињеницу што је на положају он, а не они. Ни за јоту другачију политику не би мајстори водили да су којим чудом они били наместо Вучића у Бриселу оног кобног априла 2013, или по било ком другом питању од општег значаја. Може се чак закључити да би неки међу њима били спремни да закују и можда једини преостали клин у погребни сандук српске државности који Вучић (за сада) није набио, а то би биле санкције Русији. Са друге стране, тугаљиви климоглавци, невешто прерушени у наводно независне мислиоце, строго пазе да им преко уста не пређе нити једна реч какве осуде неразумних мера које власт преузима првенствено у стварима од највишег националног интереса, као што су Косово и Метохија, подршка Републици Српској, помоћ Србима у Црној Гори…

Од проевропске (читај: противсрпске) опозиције ваљда се није ни могло шта друго очекивати, али зато вучићољубље вајних „патриота“ (такви иначе себе никада не називају родољубима, што говори да не поштују ни српски језик) јесте та горка пилула која већ четири године држи Србију у грогираном стању. Ти људи су потпуно запоставили опомињућу, па и корективну сврху, коју критика власти може и мора да има.

Хајде да се још једном послужимо Америком као супротним примером: тамо се навелико верује да је снажно противљење Трампових присталица бомбардовању Сирије у ствари и приморало Белу кућу да се муњевито окане даљег заоштравања сукоба са Асадом и преусмери ка Северној Кореји. Наравно да нема чврстих доказа о тој узрочно-последичној вези, али, познајући Трампову склоност ка непосредном учешћу у интернет расправама, вероватно је он и лично испратио гнев његових гласача изазван нападом на Сирију, па онда и није тешко замислити да му је то сазнање утицало на даљи след потеза. Битно је притом нагласити да се нико од њих који су Трампу „окренули леђа“ није покајао због тога што је на последњим изборима подржао садашњег председника: таман посла, сви они и даље истичу да је глас против Хилари Клинтон био једини морално прихватљив чин протеклог новембра. Али су исто тако свесни да је неморално подржавати Трампове поступке који су ем нечасни, ем у супротности са обећањима која је он сам јавно давао.

У Србији се, нажалост, о некаквом сличном развоју догађаја не може ни нагађати, иако је наша неодумица појавно веома слична америчкој. Наравно да је маја 2012. године било нечасно и неразумно гласати за Бориса Тадића и политичку скупину коју је он предводио – али је једнако нечасно и неморално данас опраштати Александру Вучићу када ради исто оно што би на његовом месту у протеклих пет година наставио да чини и Тадић. Авај, та веома једноставна једначина измиче овдашњим вучићевцима, који, панично бранећи њега, погазише сва начела због којих су наводно желели да уклоне „жуте“.

И зато Вучић, када се загледа у овдашње јавне расправе, може само да примети наказну сагласност домаћих галамџија око његових најштетнијих поступака. Може удобно да преброји да је више суза пролила Америка над 15 сиријских војника страдалих у Трамповом нападу „томахавцима“, него Србија над сопственим жртвама Бриселског споразума, или над гладнима и ојађенима којих је све више услед суманутог неолибералног усмерења српске економије, или над Србима свакодневно угњетаваним у неоусташкој Хрватској (док хрватском разбојнику Ивици Тодорићу наједном сви, па изгледа и Србија, нуде ничим изазвану помоћ).

Истини за вољу, не би требало глорификовати ни америчку јавну позорницу, где се последњих дана може приметити очекивано омекшавање критичке оштрице „трамписта“ према председнику. Још је Америка далеко од друштава у којима је посвећеност правди и моралу, макар условљена и жртвовањем, напросто ствар васпитања: ено је Русија наново, као и толико пута у последњих 200 година, решена да стане на пут глобалном злу, не питајући какве последице то може да има по њу саму. У одвраћању Трампа од даљег иживљавања над Сиријом, руска спремност да убудуће брани ову блискоисточну земљу свакако није одиграла мању улогу него гнев Трампових присталица.

Али је, да се понови, чак и таква Америка морално исправнија средина него данашња Србија, осакаћена фантазијама о ЕУ „рају“ као нечему што ће нам решити све недаће. Ако ничим другим, а оно смо барем духовном декаденцијом достигли ту давно посрнулу и безнадежну Европу.

Нек` нам је са срећом.

Извор: Фонд Стратешке Културе