О чему је ћутао генерал Федорчук?

Он је руководио  КГБ-ом  (Комитетом државне безбедности – прим.прев.) Совјетске Украјине. Он – то је Виталиј Васиљевич  Федорчук.  Од 1986.године није давао интервјуе. Изузетак је направио 2007.године, а 2008. је умро, а да није доживео ужасе и срамоту грађанског рата.

Његова глава је  складиште тајни, поверљивих и строго поверљивих информација. Сада му је осамдесет седам година. За време Великог отаџбинског рата борио се за Отаџбину.  Затим се, пошто је завршио специјалне школе,  бавио обавештајним радом  у Немачкој. Када се вратио у Совјетски Савез судбина је одредила да баш он више од десет година руководи КГБ-ом Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Затим је био председник КГБ-а, па министар унутрашњих послова СССР-а. Преживео је све буре, драме, закулисне сударе и борбе за власт, ма и за судбину земље у том необичном и невероватном периоду који су после неки „шефови перестројке“ из сопствене малоумности назвали „застој“. Био је велики пријатељ са Леонидом Брежњевом и Владимиром Шчербицким.

А већ у наше време,  када су неке његове бивше колеге, генерали КГБ-а, Крјучков, Леонов, Дроздов, Грушко, па чак и Бобков, написали подебеле књиге мемоара, генерал Федорчук је већ неколико деценија (од 1986.године) ћутао. Тек је уочи  2007.године на упорну молбу свог колеге, кога заиста поштује, бившег официра обавештајца Николаја И. он прихватио да га интервјуишу за „2000“.

Виталије Васиљјевичу, пред наш сусрет поново сам прочитао одељак  из књиге Леонида Млечина  „Председници органа државне безбедности“ који је посвећен Вама. Судећи по ономе што је написано, може се закључити да сте ви из Дњепропетровска.

Jа сам са Житомиршчине. Из обичне сељачке породице са много деце. Никаква „чупава рука“ ме није додирнула, никада у вези са мном није било прљавштине. Све што сам добио у животу, све што се дешавало – то је било само захваљујући мом сопственом раду, мојој енергији и снази.

Говорећи грубо, о вама је написано много гадости, а ви ништа не одговарате, само ћутите?

Знам ја Млечина. Либерал до дна душе. Шта бих ја имао да са њим дискутујем? Либерали су као црви, они изнутра буше своје државе. И није ни мало тешко  приметити у чију корист то раде. У корист САД-а. Добар део њих живи од америчког новца –  они добијају различите грантове, разне врсте  новчане помоћи. Баш је све то гадно.

Мислим да у животу баш све није било онако једноставно, како је то приказао Леонид Млечин, као два и два су четири. Ви сте били на различитим највишим државним дужностима (председник КГБ-а Украјине, председник КГБ-а СССР-а, министар МУП-а СССР-а) у време које се лакомислено назива „застој“, мада је у ствари то најинтересантнији део историје који још увек чека  да буде поштено, објективно истражен.

Да, то је било зачуђујуће време. Споља је све изгледало мирно, а иза завеса се водила најжешћа борба.

Кога против кога?

Говорећи савременим језиком – борба између патриота и либерала-уништилаца. У наведеном случају ја не мислим на супротстављање по линији дисиденти – партијски апарат. Прича о затворима и насилном исељавању у иностранство неких радника културе, а говорећи још отвореније – прича о вештачком стварању дисидентског покрета – то је посебна тема.

Када говорим о борби либерала и патриота, ја мислим на врло сакривену, вешто маскирану супротстављеност у самом партијском апарату, међу највишим руководством СССР-а.

У том контексту било би врло интересантно сазнати ваше мишљење о Јурију Андропову, вишегодишњем председнику КГБ СССР-а који је имао имиџ интелектуалца – либерала, који је познавао стране језике,   бавио се и уметношћу, па чак  је, како се шапуће, био покровитељ` неких писаца и глумаца.

Моје мишљење о њему је потпуно негативно.

Зашто?

Без обзира на позитивно мишљење које је о њему имала интелигенција он је, свесно или несвесно,  учинио врло много на рушењу Совјетског Савеза.

Потпуно  сам шокиран.

Зашто? Да нисте од мене очекивали славопојку?

Не, не. Сумњао сам да ће ваше мишљење о њему бити сложено. Али никако нисам очекивао да ће бити тако оштро.

Па, ето, ви сте допутовали из Украјине и сигурно желите да ме питате за дисиденте – како, зашто и ко их је хапсио? Андропов је захтевао да хапсимо.

Да, то питање заиста многе интересује. А мене занима још нешто: како је могло да се догоди да су те репресије само убрзале разбијање Совјетског Савеза?

Када  сам био председник КГБ-а Украјине, председник КГБ-а СССР Андропов је захтевао да ми годишње у Украјини хапсимо по 10 – 15 људи. И мене је коштало невероватних напора  – све до званичног обраћања Брежњеву – да се број украјинских дисидената годишње ограничи на 2 – 3 човека. Осим тога, Андропов је лично пратио ток ислеђивања неких украјинских дисидената. Понекад је усмеравао истрагу. Да ли можете да схватите? А затим је, уз помоћ неких писаца, за све бачена кривица на КГБ Украјине, на Федорчука, који су, по њима, хтели да се додворе Москви.

Када мислим на дисиденте одмах се присећам познате мисли Алена Далеса, вишегодишњег шефа ЦИА, из његове књиге „ЦИА против КГБ“, када он каже да је за нас, Американце, баш згодно што у СССР-у има политичких затвореника, и ми треба да их подржавамо у свему како би они, када их ослободе, имали јасно опредељену антисовјетску позицију. Још је важно, пише Далес, да се ослобођење тих дисидената поклопи са временом када ми, уз помоћ наших пријатеља из СССР-а, на власт доведемо либералног вођу и тај започне промене. Не може, а да не зачуди да су се догађаји у СССР-у у време перестројке развијали  тачно по Далесовом плану.

Па о томе  се и ради.

И у вези с тим питање: А интелектуалац Андропов? Шта му то није било јасно?

Њему је све било јасно. Шта више – он је припомогао да се ти планови остваре. Ви сте, вероватно, приметили да су у затворе слати углавном писци које је подржавала држава, а у иностранство су избацивани либерали – Аксјонов, Бродски, Буковски. Неки радници у култури су били као полу-забрањени. А у ствари – Андропов  их је тајно подржавао, чувао и о њима у друштву стварао позитивно мишљење.

Да ли бисте могли да кажете које су то особе?

Наравно. Висоцки, Љубимов и још неки. А колико тек вреди његово необично пријатељство са Јевгенијем Јевтушенком? Дешавало се да је пијани Јевтушенко у кругу својих пријатеља демонстративно телефонирао Андропову на његов лични телефон.

А непријатна прича са Солжењицином? Замислите само: сеоски учитељ који је преседео у затвору добијао је дозволу да се послужи тајним архивима НКВД-а? При чему су у његовим књигама многи документи банално фалсификовани, величина репресија је јако преувеличана. То, како је лично Андропов руководио операцијом слања Солжењицина у САД – то је посебна прича. Питање је – зашто? Да би овај тамо, у САД, без икаквих тешкоћа наставио својим књигама да руши Совјетски Савез?

Па онда ко је, ако већ није Андропов, допринео уништењу Совјетског Савеза?

Брежњев је за свог наследника хтео да види Шчербицког.

У пролеће  1982.године, пола године пре смрти Брежњева, Андропов је постао секретар ЦК КПСС, а на место председника КГБ СССР које је било ослобођено, именовани сте ви. Да ли је до тог именовања дошло  на иницијативу Андропова?

Не! Он је мене мрзео исто онолико, колико сам ја њега.

Па како се онда догодило да сте баш ви постали председник КГБ-а СССР-а?

На  инсистирање  Леонида Иљича Брежњева.  Као што знате, до тада сам ја преко десет година био на челу КГБ Украјине.

Сећам се – телефонира ми Владимир Васиљјевич Шчербицкиј. Каже: „Чекај поред телефона, зваће те Брежњев“. После минут – два звони Леонид Иљич: „Треба, – каже он, – да предаш послове у Кијеву и да дођеш у Москву на дужност председника КГБ СССР-а“. Ето тако је било.

Понекад се чуло да је Брежњев хтео да види Шчербицког, а не Андропова, као свог наследника.

Да, истина је. Још 1972.године,  када су се код њега појавили први озбиљни проблеми са здрављем он је пожелео да оде, и за свог наследника је препоручио Шчербицког.

А шта је засметало испуњењу његове жеље?

Не шта, него ко… Па – Андропов. Он је преко свог човека од поверења, академика Чазова, наговорио Шчербицког да сам одбије понуду Брежњева.

Уосталом, и 1982.године, осећајући да умире, Леонид Иљич је хтео да уместо њега лидер СССР-а буде Шчербицки. Али – Андропов је опет одиграо своју игру. Учинио је да Шчербицки отпутује пословно у Америку, а за то време он, Андропов, постао је секретар ЦК. И у таквим околностима Андропов је једноставно био принуђен да прихвати захтев Брежњева – да ја будем постављен за председника КГБ СССР-а.

Када је после пола године, у јесен Брежњев умро, за генералног секретара ЦК КПСС постављен је Андропов, а он је вас поставио за министра МУП-а СССР-а. Са чиме је то имало везе?

Дотле је преко 20 година министар Министарства за унутрашње послове био генерал Шчелоков. Андропов га је невероватно мрзео. Пошто је постао први човек СССР-а Андропов је Шчелокова одмах пензионисао. А мене је, пошто је и мене мрзео и желео да ме некако понизи, ослободио дужности председника КГБ СССР-а и поставио за главног милиционера у земљи. Па шта? Преживео сам. Био сам министар МУП-а до 1985.године. Радио сам поштено, са пуно добре воље. Као и на свим претходним високим положајима и у КГБ Украјине, и у КГБ СССР-а, за све године мог службовања нисам узео ни пару мита. Живео сам од плате и само од ње.

Дужности министра унутрашњих послова СССР-а ме ослободио тек Михаил Горбачов – још један  плаћеник и ђак Андропова, који је на крају крајева и завршио посао који је започео његов учитељ – растурио је Совјетски Савез и оставио да се странци ругају  нашој Отаџбини која је некада била Велика.

Било би интересантно и да чујемо какво је ваше мишљење о Владимиру Шчербицком.

Ја сам увек имао јако добре односе са Владимиром Владимировичем, и кад сам радио у Кијеву, и када сам прешао у Москву.

Он је био велики човек. Много је учинио за Украјину. Сећам се како је пред Брежњевом он од Андропова бранио украјинске писце. Са некима од њих он је био близак пријатељ, позивао их је кући. Понекад су он и његова жена Рада Нову годину дочекивали заједно са писцем Павлом Загребељним и његовом женом Елом.

Био сам шокиран када сам чуо да се Шчербицки убио. Мада се није требало чудити: уништено је све оно за шта је живео, а осим тога – он се јако нервирао због Чернобиља.

А да ли ви имате сада пријатеље? Не осећате се нимало усамљени?

На жалост, неки моји пријатељи су већ умрли, а има их који су почели да служе Америци. И пријатељство је ишчезло. Тужно. Шта ви мислите зашто је у Украјини толика мржња према Русији? Американци деле милионе, само како би мржња према Русима била све већа. А ослањају се не само на људе, осетљиве на долар, већ и на недовољно образоване младе људе, али, на моје велико огорчење – и на неке моје бивше колеге.

Да, углавном на неке потпуно неморалне типове који су у своје време служили у Петој управи КГБ-а, који су смештали у затворе дисиденте и за то били награђивани, а сада се боре за рехабилитацију украјинских фашиста из ОУН-УПА и дивизије СС „Галичина“.

Па у томе је ствар. Ја све разумем, али схватите и ви мене: мени као бившем руководиоцу државне безбедности једноставно није згодно да говорим о томе.

Виталије Васиљјевичу – а како је са данашњим руководством Русије, да ли комуницирате са Путином? Да ли се ваше искуство данас користи?

Путин је долазио код мене. Ту је седео, у тој фотељи у којој сте данас ви. На жалост, Путин и његов тим мене сматрају за превише старог за повратак у службу. А лични односи су нам јако добри. Ми комуницирамо.

Органи државне безбедности Русије вас, наравно, не само да чувају, већ вас и контролишу.

Послужите се, послужите… Попите и гутљај водке…

Извор: Фонд Стратешке Културе