О цензусу и политичкој корупцији

Недавно је првак Соцјалдемократске партије Србије и потпредседник владе, Расим Љајић, предложио комплексне измене Закона о избору народних посланика, које предвиђају увођење степенастог цензуса за улазак у Парламент и персонализовани пропорционални систем. Ти предлози су у јавности опажени као политичка занимљивост, али нису изазвали потребну пажњу и стручну расправу. Штета је што је тако.  Ваљало би да буду озбиљно размотрени јер су важни, и сами по себи, а и указују на много опсежнију потребу за дорадом нашег политичког система.

СТЕПЕНОВАЊЕ ЦЕНЗУСА

Сада је за све изборне актере – са изузетком мањинских које имају тзв. природан цензус – баријера за улазак у Скупштину 5 процената изашлих бирача. Нема везе да ли странке на изборе излазе самостално или у оквиру „стоглаве“ коалиције. Услед тога у Парламенту имамо представнике преко 50 партија иако смо на прошлогодишњим изборима гласали за 18 листа. Штавише, када се грађани за неку од њих определе, не могу директно да утичу на то ко ће са ње бити изабран. Када би био усвојен предлог странке Р. Љајића, то би се такође променило.

Бирачи би добили могућност да се определе за конкретног представника странке коју су одабрали. Што се степенастог цензуса тиче – који има за циљ нестанак из Парламента па и са политичке сцене странака које имају минорно упориште у бирачком телу – предвиђено је да баријера за партију која самостално излази на изборе буде 5 одсто, за коалицију две странке 7 процената, а предизборни „савез“ 3 или више странака 9 одсто. Са изузетком СНС-а и ДСС-а, странака које су недвосмислено подржале такву корекцију нашег изборног систем, остале партије су се о њој или стидљиво позитивно (и то селективно) изјасниле, или су је пак и игнорисале. Међутим, корист за државу и друштво била би вишеструка када би поменути предлози били усвојени.

НАЦИОНАЛНЕ (ДЕЗ)ИНТЕГРАЦИЈЕ

Још током прве половине прошлог века, наш велики правник и историограф Слободан Јовановић, истицао је значај великих партија – које уистину а не тек реда ради делују на читавом подручју државе – за стабилност политичког система и национално јединство. Свеобухватне страначке структуре – које се по регионалним, етничким, религијским или неким другим критеријумима – макар и неформално не фокусирају само на неки део државне територије, бивају њен интегративни фактор (као што у супротном прете да постану, ако то и од старта нису, дезинтегративни чиниоци). Стога, много је боље  да се ради прелажења цензуса уобличавају политичке формације као дугорочне и чврсто срасле структуре, него да се пред саме изборе, без озбиљних унутрашњих веза и намере да се остане заједно, образују коалиције које би око неке веће странке окупиле разне партијице са регионалним и мањинским упориштима.

Тиме се постиже контра ефекат за национално јединство. Уместо да се мноштво малих интереса уклапа у један велики, односно подређује потребама државне целине, мноштво малих уцењивача на њен уштрб а у корист својих „база“, извлачи разне уступке. У условима када треба прикупити који глас више од кључних опонената и тако повећати своју шансу за формирање владе, то је цена коалиционих обједињавања релативно великих странака националног формата, са партијама које имају парцијално утемељење. Док мали настоје да се избаве од цензусне „гиљотине“, велики желе да ради престижа и практичног ефекта који из њега произлази, коалиционим „анаболицима“ вештачки напумпају своје мишиће.

НЕГАТИВНА  СЕЛЕКЦИЈА
Све речено није могуће отклонити али је реално ублажити. Зато је Љајићев и неке друге сличне предлоге, потребно уважити као основ за измену Закона о избору народних посланика. Но, они би, бар по мом мишљењу, свакако морали да укључе и додатно степеновање. На пример, за коалицију од 4 странке цензус од 12-14 посто, од 5 партија 18-20 процената, итд (уз његово повећање на начин који би дестимулисао превелике коалиције). Јер, највећи број патуљастих партија у Парламент је ушао заједно са великим актерима какви су СНС и ДС. Ако би цензус са коалиције од 3 или више чланица био 9 посто, ништа се суштински не би променило. Додуше, цена у уступцима које на свој и рачун државне целине, плаћају велике партије, донекле би опала пошто би простор за ценкање малих био сужен. Ипак, из већ наведених мотива, велике партије би и даље имале интерес да око себе окупљају булументу патуљака. Не би их плашио повећани цензус. Стога, треба инсистирати на томе да он расте пропорционално увећању коалиционих партнера. Тек онда би се хаос на парламентарној сцени рашчистио, а да би партије и изнутра постале квалитетније, важан је и предлог да буде уведен персонализовани пропорционални систем.

Јавна је тајна да у странкама, и то свим, влада негативна селекција. Сувише често се у први план долази на основу додворавања страначком вођству, непотизма, клановских критеријума, а не личних квалитета и објективних потреба друштва. То би се бар унеколико променило набоље ако би грађани сами могли да бирају кандидате из редова странака. Тако би биле ублажене и регионалне диспропорције, па се вероватно не би десило да непропорционално велики број посланика буде из Београда, док многи делови Србије немају своје представнике у Скупштини.

Коначно, не само што би се више водило рачуна о томе да у врх странака долазе људи који имају квалитете на основу којих могу да привуку бираче (а тада би и они много више водили рачуна о личној понуди њених кандидата а не би партије поистовећивали искључиво са њеним лидером и пар првака) – већ би била подигнута на виши степен и унутарпартијска демократија. За очекивати је да људи који имају неке квалитете и на њима заснован престиж у јавности, поседују и лични интегритет, те да неће пристајати да само климају главама пред партијским старешинама, односно слепо извршавају њихову вољу (или се праве да је извршавају), уместо да се боре за решења у која верују. Срби се углавном не везују за апстрактно схваћене партије, већ за људе, а када је већ тако, боље је да у некој мери имају у виду више њих, а не само једног или двојцу лидера, са којима поистовећују странке. За изградњу стабилних институција, на којим почива сваки здрав систем, то је много погодније него да политика има уско персонални карактер.

СИНГАПУРСКО ИСКУСТВО

Штошта још може да се каже о наведеним конкретним предлозима, но и оволико је засада доста. Јер, прилика је да у контексту теме проговоримо о још нечему, а то је питање о корупције, о коме се код нас доста говори али се прича не пројектује на странке. А она је и те како повезана са партијским животом, и било каква реформа политичког система то би требало да има у виду. О томе нам на сликовити начин говори пример Сингапура, државе која се, око тога нема ни трунке сумње, најефикасније у свету бори против системске корупције.

Том темом се у свом сјајном политичко-мемоарском делу посвећеном модерној историји Сингапура („Сингапурская история. 1965-2000 гг. Из третьего мира – в первый“, Москва, 2010.), детаљно бавио кључни творац стубова успеха малог „азијског тигра“ – Ли Куан Ју (1923). Дугогодишњи премијер Сингапура, на основу огромног практичног политичког искуства и грандиозних постигнућа у борби са корупцијом и другим системским девијацијама, тврди да без смањивања потенцијала за испољавање свега тога на страначком терену, све друго је врло ограниченог рока трајања.

Ствар је у томе, како Ли Куан Ју истиче, да модерна изборна утакмица сама по себи генерише корупцију у друштву. Избори много коштају и у условима када се скоро све – од наклоности медија до немалог броја гласача – буквално купује, партије морају да прикупљају велика средства за њих. Разуме се, велики део њих је ван легалних токова. А они који дају новац странкама, по правилу, од њих нешто очекују. Тако систем запада у врзино коло корупције. Пошто странке освоје власт, враћају дугове својим „инвеститорима“ на легалне и нелегалне начине. То је само по себи лоше а и доприноси додатном кварењу људи. Када се такве ствари чине за рачун партије, тешко је остати имун и у вези са личним интересом. Напросто, рупе у систему које се праве због враћања партијских „дугова“, дају лош пример и пружају могућност и неким функционерима који раде за странку, да се и сами окористе. И тако до следећих избора па онда „Јово наново“ а „дубиоза (државног) колектива“ је све већа.

ПАРТИЈСКА КОРУПЦИЈА

Уистину свеобухватна борба против корупције, како је правилно констатовао Ли Куан Ју, мора да буде утемељена на умањивању потенцијала за партијско учешће у тој игри. Ту се ради о радикалном редефинисању правила игре која је призивају, а не пуком накнадном сузбијању корупције. Сингапур је у том погледу усвојио читав низ закона са циљем да се изборно надметање учини знатно јефтинијим, и тиме отклони потреба партија да новац за кампању накнадно враћају на рачун друштва.

Нема тих механизама контроле који стварно могу да проникну у дубине црних партијских токова новца, али могуће је смањити потребу за њима, путем драстичног ограничавања простора за предизборно рекламирање и „организовање“ јавности намењених испитивања рејтинга странака, те строге контроле информационе сфере од стране одговарајућих институција (и пробуђење јавности) у циљу умањивања прикривеног ПР-а. Резултат се постиже и финансирањем медија из буџета током кампања, како би се парламентарним и, у складу са одређеним моделима утврђивања њихове тежине, ванпарламентарним партијама, систематски обезбедио одговарајући простор (а он чини доминантан део медијске пажње која им се посвећује током кампање).

Не тако драстичне али делотворне мере, срачунате на то да се избори учине јефтинијим и тиме партије мање оптерећене потребом да нађу новац за њих – усвојене су и у многим другим пристојним земљама, од Швајцарске до Скандинавије. А ми некако, када говоримо о Западу, баш у свему морамо да се „американизујемо“. То генерално није добро, а поготово је лоше у домену свега онога што представља фактор политичког генерисања корупције. О томе треба да размислимо када разматрамо реформисање политичког система. Евентуална промена  Закона о избору народних посланика, само је сегмент тог процеса.

ПОЛИТИЧКО (НЕ)ЗНАЊЕ

У наше доба, теоретичари су то приметили још 80-их година прошлог века, партије су постале нека врста пуких удружења за долазак на власт и заштиту интереса појединих интересних група. Све мање је искрених идеолошких подела. Оне су постале нека врста „амбалаже“ како би „производ“ додатно (не само персонално) био препознатљив. Тако је у целом свету, и ми мало тога ту можемо да променимо. Демократија каква данас постоји, умногоме је превазиђена. Но, реформске потезе на том пољу морају да повуку они који су у глобалним размерама битнији од нас. Док се то, евентуално, не догоди, на нама је да на реалним основама култивишем оно што сада имамо. Како је цинично приметио Џ. Б. Шо – они који не знају ништа а мисле да знају све, теже политичким каријерама. Ако тамо где треба још умеју да буду и полтрони или су повезани са моћним центрима моћи у чијем интересу раде – смеши им се политички успех. Тако је пречесто и код нас а не само да је било у Британији доба поменутог писца. Сви то знамо али добро би било да нас предлози Р. Љајића подстакну и да озбиљније радимо у прилог тога да то бар у некој мери ублажимо!

Извор: Печат