Отаџбина је у опасности

Отаџбина је у опасности! Полицијски кланови заверлили су се да оборе Александра Вучића, председника српске владе, познатог реформатора, најпопуларнијег политичара у Србији и региону, главног јунака државних вести (које ће ускоро постати монодрама), Србина који је после Стефана Немање остварио најбоље и најближе односе са Немачком…

Из нирване медијског једногласја, које су реметили само повремени, посредни, критички текстићи у листу Блиц и другим огранцима Рингијерове мреже,  као и мноштво блогова претерано слободног интернета, пре неког времена, одједном је преко верних напредњачких узданица почела баражна паљба по деловима МУП-а Србије. Чинио се да се генерали „туку“ међусобно. Све је почело неукусним и заиста, времену око убиства Зорана Ђинђића, подобним пашквилама немуштог језика које су могли да разумеју само саучесници у делу. Генерали МУП-а су одједном постали криви за разна непочинства и неподопштине које деценијама нико није смео јавно ни да спомене. Разна сумњива лица, пробисвети којима суде или заштићени сведоци (у српској верзији антимафијашких закона они не дрхте на некој планинчини са првом женом – оном што личи на њих, која им је чувала стражу када су обијали продавнице на пријемном за поправну установу за молетнике – и бројном децом, са државном помоћи од 200 евра месечно и сталним страхом да ће их бивше колеге и партнери наћи  и уморити грозном смрћу, те признате убице које не подлежу конфискацији имовине, забрани јавног деловања, већ се њихов живот од раније разликује само по томе што сада имају званично полицијско обезбеђење) почели су да се препуцавају и доказују ко је од њих приврженији идеалу прочишћења српске полиције.

Онда су из Курира, новина иначе јако наклоњених Вучићевој влади, оптужили гувернадура Црне Г0ре Мила Ђукановића да жели да преузме контролу над српским медијима. Зачудо, свакодневне Курирове пашквиле, које по правилу не наиђу на непосредну и директну реакцију, изазвале су Ђукановића  да сместа одговори. Упозорио је премијера Вучића да све што се догађа јако подсећа на атмосферу у којој је убијен Зоран Ђинђић. Вучић се захвалио и закључио да је Србија јача од њених непријатеља. Јавио се и извесни Владимир Поповић Беба – некадашњи сарадник Зорана Ђинђића, који је данас близак са Ђукановићем. Он је додатно разложио Ђукановићеву мисао, која онако маоцедунговски језгровита, не може бити јасна свакоме од нас наивних, будаластих и у односу на ВПБ недовољно изображених. Потврђује све што је Ђукановић рекао, рекло би се прецизира да је у питању један савез криминала, националиста, опозиције, медија… Спомиње Верана Матића и Б92… Занимљиво, испада да је неспремност  Зорана Ђинђића да подстакне одузимање дозвола ТВ Пинк и  ТВ БК допринело његовој трагичној судбини.

ТВ Пинк као „бастион демократије“… Бррррррррррр…

Заиста, какву српску државу желе они који данас овде у Београду подржавају до немуштости језгровите поруке црногорског аутократе? Ми Срби по њиховом мишљењу изгледа немамо право на своју државу и национали понос…  За нас су Брозове удворице, Немачке пришипетље (из свих епоха осим, можда, Хитлерове), за Србију су Пинк и БК ако су послушни, а не Б92 ако то није… Сваког Србина траба добро морално и медијски стерилисати. Зоран Ђинђић  је данас својина и одраз размишљања његових у САД или ЕУ лиценцираних тумача. То није исти онај који је 1994. ишао на Пале да пркоси ваздушним нападима НАТО, није ни онај који је у ТВ емисији Славку Перовићу рекао да би Црна Гора требало да има статус Шкотске у оквиру уједњине српске државе (Шкотска тада није имала ни данашња аутономна права)… Да ли је то онај Ђинђић који је увео веронауку у школе? Или онај који је рекао да нигде неће да клекне (па вероватно ни у Сребреници) и да улогу Вилија Бранта прихвата само ако сличне представе буду уприличене у Хрватској, Бошњаклуку и на Косову… Не, то је био неки други Зоран Ђинђић.

Коначно је пре пар дана државни врх преломио. Смењена су сва петорица начелника управа у МУП-у. Председник републике се обратио преко јавног сервиса, премијер одржао конференцију за новинаре. Спомињана је борба против трговине дрогом.  Занимљиво, премијер се том приликом једнако одредио према обема странама – не слуша ни оптуженог за најтежи криминал, ни заштићеног сведока… Чини се као да је начелнике управа сменио зато што их је неспремне бацио у ватру велике одговорности у којој су изгорели.  Чак је и генералу Родољубу Миловићу о коме је писано све најгоре и који је прошао полиграф, Вучић исказао поверење… И сменио га. Остали смо ускраћени за сазнање ко је радио држави о глави и премијеру о функцији (што је исто) и какве све то везе има са дрогом… Такође, ако је тржиште дроге у процвату зашто су нас лагали о успеху операције „Гром“? Да ли би, да није било ових политичких проблема и претњи икада признали да им та акција није успела? Али, најзанимљивији је Вучић приватно. Рако је сину да ако направи неку глупост неће пропустити да поденсе оставку, јер нити је син Марко, нити је он Слободан Милошевић… А онда – пошто је упутио ову поруку новим и добрим пријатељима из „Друге Србије“, Прве Немачке и нулте Америке – обратио се и старим радикалима који су под утцајем сапуна постали напредњаци. Рекао је како он није Слободан Милошевић, пошто је овај можда и бољи од њега…

Извор: Напредни клуб