Перестројка под страним надзором

“Никад нисам ништа украо и зато могу да вас све погледам у очи. Нећу да вас лажем. Ја говорим истину. Ја сам поштен. Не дрогирам се. Не пијем кафу. Не пушим…!”

Све су то речи Александра Вучића, које он непрестано понавља још од оног доба када се преобучен појавио у руху нове странке. И заиста, ако је веровати у медијима оформљене слике, онда у Србији постоји само један поштен политичар – а то је Александар Вучић. Како се догодило (и зашто се догодило), да усред непрелазне српске политичке каљуге, једино Аца Вучић остане неупрљан? Како тај човек успева да у “белим” ципелама хода политичким блатом, а да му ципеле и даље остану снежно беле?

Александар Вучић нам свакодневно улази у домове, хвалећи се својом чашћу, искреношћу и својим поштењем. Док он (Вучић) “оштри” своје “поштење”, премијер Србије Ивица Дачић злокобно призива некакву српску “перестројку”, која би, ваљда, требало да “престроји” земљу овакву какву је данас знамо. Познато је да је Горбачовљево “престројавање” изазвало пропаст совјетске империје. Заправо, “престројавање” је довело до “прекројавања” СССР-а, који се убрзо распао на Русију и бројне друге “ре(с)публичке државе”. Ипак, тадашњи Совјетски Савез имао је на шта да се распадне, али, у случају Дачићеве “перестројке”, тешко је (пред)видети на шта то треба да се распадне тренутна српска држава.

Судећи по ономе што причају (и раде) Ивица Дачић и Александар Вучић, Србији се не пише ништа добро. Косово и Метохија је противуставно избачено из државноправног устројства земље. Такав недржавнички чин се покрива магловитом причом о наводној бризи српског државног врха за судбину Срба у тој, данас већ, слободно можемо казати, бившој српској покрајини. Ствар је ту отишла толико далеко, да чак премијер српске владе понизно моли шиптарске власти да му допусте да гласа на шиптарским локалним изборима. Да се Власи не би досетили и схватили где лежи “јадац”, Ивица Дачић ту нову натовско-шиптарску парадржаву косово, назива и даље “Косово и Метохија”.

Добија се утисак да цео свет види ту огољену и прозирну шарену лажу, коју упорно протура српска тријумвиратна власт, а само српски народ није у стању да је разазна. Премијер Србије, будући да је дубоко свестан чињенице да Србија вероватно никада неће бити примљена у чланство ЕУ (јер је искључена из “европског развоја” још почетком трећег миленијума), можда почиње да припрема “успаване” Србе и на такву реалност и каже:

“Овакви какви смо сигурно нећемо ући у Европу.”

Да ли то значи, да када све пропадне на оном путу, који је још током претходне Тадићеве владавине прозван “безалтернативним”, тада за такву пропаст неће бити криви они који су такав пут заговарали, већ ће сва кривица пасти на народ, који, ето, није био спреман да се мења. У простом “преводу” то би отприлике гласило:

“Народе, ми смо вас довели до самог прага, али, ви не умедосте ни ногу да подигнете, па да преко тог прага закорачите у “светлу европску будућност”.

У ствари, не зна се ко народу више баца прашину у очи. Да ли Александар Вучић или Ивица Дачић? За разлику од ове двојице, Томислав Николић се, изгледа, повукао у мирну “председничко-пензионерску” луку. Отишао је у заветрину из које може мирно да посматра пропаст државе на чијем се челу формално налази. И то без икаквог осећања кривице. Њему, евентуално, остаје још да клекне у Поточарима и извини се тамошњим муслиманима за све зло у прошлости, па и оно које су Орићеви бандити нанели српском народу. Извиниће им се у име свих одсечених српских глава на Озрену, у Сарајеву, и око Сребренице. А за све зло које ће даље настати, “одговараће” његови “политички наследници”, они које је он подржао, али за чија дела он није одговоран: Александар Вучић и Ивица Дачић.

Дачићева “перестројка” морала би да забрине сваког грађанина Србије који својој земљи жели добро. У такво “престројавање” српске владе вероватно улази и необичан план да се одређени владини ресори повере странцима. Вучићева потврда да је разговарао са Домиником Штрос-Каном (бившим шефом Међународног монетарног фонда) о његовом ангажовању на “стручном препакивању” српских финансија, показује да западне земље нису задовољне брзином српског “престројавања”, ма шта год они под таквим “престројавањем” подразумевали.

Иако са Штрос-Каном, чини се, можда и неће бити договора (јер је он, по сопственој тврдњи, “прескуп” за Србију), Вучић као да од таквог наума не намерава да одустане. Није до краја јасно да ли је то само Вучићева опсесија странцима, који су, ето, “стручни” и “способни”, за разлику од српских “приучених партијских кадрова”, или је то задатак који му је директно испоставила нека од страних земаља? Ако је тачно, како се прича, да је америчка амбасада (буквално у задњем часу) забранила Вучићу и СНС-у да у овом часу распишу превремене изборе, тада није искључено да су ти исти страни дипломати “обавестили” Вучића да мора да ангажује стране “стручњаке” у новој, “реконструисаној” влади.

Осим са Штрос-Каном, подсетимо се, Александар Вучић и СНС својевремено су “преговарали” и са Вилијамом Монтгомеријем и Рудолфом Ђулијанијем. Такви “дилови” (ако их је било са Монтгомеријем и Ђулијанијем) остали су увелико у магли и са таквим ангажовањем “стране памети” српска јавност никада није била до краја упозната. Ако знамо да је Србија већ ангажовала хрватске и словеначке “експерте” да би се “убрзали” процеси “евроатлантских интеграција”, онда није изненађујуће ако српска власт намерава и да управљање земљом сасвим препусти странцима.

Две најновије изјаве Александра Вучића – једна да он “не разуме језик” којим се тврди да је он “од Србије направио колонију”, а друга је “да ће он да гура (своју ствар) и баш га брига коме то смета” – морале би озбиљно да забрину грађане Србије. То је најава неке врсте “модернизоване” вазалне диктатуре, коју и премијер Дачић недељама најављује и објашњава тако што тврди да народ “не разуме шта он и Вучић покушавају да постигну”. А Вучић се труди да све то што “народ не разуме” додатно зачини једном аутистичном “ноншаланцијом”, непрестано тврдећи, ма о чему да се поведе разговор, да он “с тим нема проблема”.

И заиста, када српску политику у потпуности преузму странци, тада српска владајућа тројка “ни са ким неће имати проблема”, осим са својим народом у случају да тај народ успе некако да “разуме” шта Дачић и Вучић уистину “покушавају да постигну”.

Али ко ће да разуме шта значи Вучићева изјава на Б92 да се не ради само о његовом разговору са паметним саветницима, који имају знање које немају наши у Србији, већ да ће и у влади Републике Србије на место неких министара, можда, да буду постављени странци… И баш брига Вучића што је народ Србије по том питању подељен.

Једни плачу, други се смеју, а трећи не знају да ли да се смеју или да плачу… Срби могу да буду и сложни, као што су у убеђењу да ће на “позоришној сцени” Србије ускоро бити изведена нова представа, премијера најновије српске трагикомедије!

Извор: Корени