VUCIC-DACICИ ништа не би било чудно да они који су били најгласнији о Европској унији данас нису најбогатији људи у Србији, док је народ истовремено бивао све сиромашнији. Чак шта више, успели су да убеде народ да нам је лоше јер нисмо члан ове економско-политичке организације и да ће онa решити све наше проблеме. Какво пребацивање одговорности за сопствену будућност са себе на нешто што никада неће и не може бити одговорно за нашу (не)срећу. Створена је илузија о утопији оличеној у Европској унији.  Ако се сагледа историја преговора Србије и Европске уније може се закључити следеће. Србија је до сада са Европском унијом преговарала само о српским главама и српским територијама. И сваки услов је био последњи услов у целој тој игри уцењивања – извршавања…

Србија је најпре испоручила Хагу цео војни и државни врх у нади да ће тај суд донети правду, истину и помирење уз сво уверавање међународне заједнице да се суди појединцима а не целокупном српском народу. Србија је заправо добила пресуде тешке преко хиљаду година за најтеже ратне злочине. Ове пресуде ће послужити као необорив доказ када се буде писала историја о времену у коме живимо, како би се иста кривотворила и правоснажним пресудама била подупрена.

Затим су на ред дошле српске територије које више није имао ко да брани. Тако се и Косово и Метохија нашлa на европском путу као један од услова. Шеф Делегације Европске уније у Србији Венсан Дежер је изјавио да је „Косово каменчић у ципели који смета Србији на њеном путу ка ЕУ!“ Помислих: „Боже, оно што је нама све за њих је каменчић…“ Најпре су издајници преговарали у Бриселу, а „патриоте“ наставиле њихов посао и добили смо једну територију која има своју границу, државну власт (која се до шиптарских избора спроводила на једном делу територије, а након избора се спроводи на целој територији Косова јер су Срби са КиМ прихватили њихову власт гласајући на изборима), затим има свој Устав, парламент, доноси законе, има заставу, грб, Приштина ће према Бриселском споразуму и финансирати Заједницу српских општина…

Стари Римљани су имали пословицу која гласи: „Ако је црвено, има бодље и мирише на ружу – онда је ружа!“ Али челни људи наше земље тврде да нису признали независност Косова иако су им на преговорима дали све конструктивне елементе једне државе. То је ситуација у којој људи који воде нашу државу вређају и подцењују интелект људи у Србији. Иста мета, иста удаљеност – још баналније изјаве стижу из иностранства које вређају не само интелигенцију појединаца у Србији, већ и Србију као државу. Наиме, кажу да сада треба пронаћи решење да Косово буде чланица Уједињених нација а да је Србија не призна. Кога је брига да ли ће Србија признати Косово ако их призна тело које представља цео свет. Али како ЕУ нема алтернативу сигурно ће „фабриковани“ политичари успети да нађу решење и за то, не сумњам.

Цео европски пут Србије можемо резимирати у следећем: елиминисање свих људи са кључних функција који су се показали као непослушни према новом демократском (прозападном) режиму, продаја највећих јавних предузећа по симболичним ценама (прихватљивим тајкунима и странцима), уништавање тих предузећа, отпуштање радника, затварање фабрика, касе свих фондова су данас празне, спољни дуг расте, цене европске, плате српске, приватни рачуни европејаца пуни, народу хлеба и ријалити програма…

eu-pljacka

Али еврофанатизам у Срба не губи снагу. Зашто је народ на све ово пристао? Народ се наводи да прихвати одређена решења на два начина. Или обећањима, али како су ови на власти схватили да у обећања више нико не верује него само у конкретно („плати ти мени па ћу ја да гласам за тебе, бар нешто да имам од вас“), што се, чини ми се, највише и допало властодршцима јер неће морати да брину да ли ће успети да слажу народ, већ колико покраду и испумпају из јавних предузећа толико ће имати гласова. Дакле, проценат освојених гласова је сразмеран количини украденог новца. Тако да се данас период између два избора своди на просту пљачку да би се владало даље. Други начин да се народ наведе на прихватање одређеног решења јесте страх. Страх покреће људе. Уколико им кажеш да ће живети лоше, да ће им вратити визе, да ће бити рата, изолације уколико на нешто не пристану типа да се „мора признати независно Косово јер нам је оно препрека да живимо боље“, народ свакако да у оваквом злом времену бира оно за шта верује да ће им бити боље. Али за издају нема награде. То је свакако постало јасно. Чињеница је да док Европска унија не консолидује своје редове неће улазити у нове авантуре и примати нове чланице, како су и сами најавили – читаву наредну деценију.

Оно што се такође може приметити јесте да исти људи могу небројано пута да слажу исти народ на исту причу. Па тако, Србија се данас поноси што је интересантна инвеститорима. Наиме, постали смо интересантни страним инвеститорима јер су Срби данас најјефтинија радна снага у Европи. Али очигледно је да то није довољно. Инвеститори желе да њихов уложени капитал буде и безбедан у Србији. На овом другом услову смо пали. Нико не жели да уложи у земљу у којој је појединац јачи од државних институција, јер уколико се промени власт инвеститор врло лако може изгубити свој новац, нови режим га може уцењивати, рекетирати или било шта слично. Имамо Уставни суд који ћути док се потписују и спроводе противуставни споразуми са шиптарима, али се зато оглашава преко реда када су повређена права тајкуна Мишковића. Полиција и суд су лева и десна рука владајућег режима у обрачунавању са неистомишљеницима, а један човек (нећу да именујем који али – Вучић) селективно издаје налоге за хапшења. Имамо премијера државе који је уједно и министар унутрашњих послова а снимљен је на 100 ДВД ЦД-а са једним од највећих криминалаца! Јавни тужиоци су на платном списку тајкуна и у служби странака на власти…

Ипак, неразумевање политичких прилика на глобалном нивоу јесте најскупље коштало Србију. Док се Европа уједињавала и док се у Европској унији живело лепо, Срби су ратовали. Данас када је Европска унија у хаосу и дуговима Срби су највећи еврофанатици и желе да буду део ње. Сада када Евро-азијска унија постаје водећа економско-политичка организација, Срби се стиде свог русофилства (словенства) и цео европски пут добија крилатицу “Европа или смрт!” Када за 15-20 година и Евро-азијска унија буде пролазила кроз кризу можемо сумирати следеће: Србија је имала две шансе и обе је пропустила. Људи који су заговарали причу око ЕУ су најбогатији људи у Србији а њихова деца су успешни бизнисмени и шефови нашој деци јер смо били довољно глупи да поверујемо у глупости њихових очева. Србија за светом касни равно један век. Наша деца ће враћати новац који је опљачкала српска евроолигархија којим ће касније владати Србијом (субвенционишемо сопствено робовање). За сав тај неуспех око ЕУ (како би наставили да владају) биће покушано да буду представљени као криви они који су “кочили Србију на европском путу”, а не њихова неспособност да обезглаве Србију из првог покушаја. И сада смо криви што волимо нашу Србију, једну једину, више од било какве Европске уније, бићемо и тада.

Онда када се све туђе волело више од својег, када је туђа земља била лепша и дража, када су радије писали неким другим но својим писмом – ћирилицом, којом је Иво Андрић написао „На Дрини ћуприја“, Петар Петровић Његош свој „Горски вијенац“, којом су писали и Јован Јовановић Змај, Десанка Максимовић, Јован Дучић и исписали најлепше српске песме, приче, романе… Када су сви ЕУфорично узвикивали окупатору, нисам ни корака одступао од идеје својих предака о јакој, независној, слободној држави и увек сам поносно клицо: „Живела Србија!“


Извор: Српски Културни Клуб

Оставите коментар

Оставите коментар на Пљачка нема алтернативу

* Обавезна поља