Побједа, одбор и Црква

Благо оном ко чита Побиједу. Не само да дозна како је Црногорска православна црква једна од најдревнијих цркава, која је (то није нашло место у чланку, али сигурно је) уствари проширила хришћанство у овим нашим крајевима. Побиједа нас учи како да будемо пристојни и фини.  Посланици у некаквом скупштинском одбору дрзнули се да испитују једног тужиоца. Неваспитани… Нашао се још ту неки адвокат једне невладине организације, па тек што је он безобразан. Побиједин дописник и уредник на све то могу само да кажу једно: „Ју, ју, ју…!“ Али какав би то био чланак онда, па стога умећу мало филозофије. Кажу „сувишна ријеч“ на одбору. Не знам како су реаговали када је функционер ДПС-а хтео пред камерама да премлати потпредседника Нове српске демократије… Функционер владајућег режима је одустао, вероватно зато што није понео униформу и пендрек, а познато је да крв (па макар била и туђа) може трајно да упропасти беле летње одевне комбинације. Како ли је о томе јавила ова професионална новина. Ако је и било неких пропуста могли би касније да забележе народну песму о том догађају која се свакако пева у неком од ДПС-ових изборних упоришта или макар у некој канцеларији МУП-а.

Црногорска власт се досетила да у овој држави постоји канонски призната православна црква. Много је то повредило коалиционе партнере режима и многобројне мини странке које су настале у скалду са начелом да свако ко је био за независну Црну Гору пре петнаест година, а има факултетску диплому, може и мора да оснује странку са собом на челу. Јер шта је то него лицемерје? Шта је равноправност грађана у земљи у којој се зна да су равноправни само они који не само да подржавају већ и припадају режиму? Спомиње један од вођа Дукљана како је Црногорска православна црква „Христ“, а Ђукановић „Пилат“. Нешто ми не личи на Христову цркву организација коју ни режим Мила Ђукановића није три пута хтео да региструје. Коју не признаје нити једна канонска православна црква. Црква која има мало свештенства, а њено монаштво је непознато, вероватно ће их напослетку и пронаћи црногорски МУП. Али кад смо већ код Пилата. Па управо тај што мудро збори, и пише у тридесет и два знака, даје Ђукановићевом режиму демократску маску. Шта би било од Хришћанства да су апостоли седели Пилату уз скут? Али какво „Хришћанство“, такви и „апостоли“.

Министарка одбране Црне Горе препуна је оптимизма. Каже Црна Гора је први следећи кандидат за указак у НАТО. Морам да питам, мада могуће је да ја нисам толико стручан за Атлантик као госпођа Милица Пејановић Ђуришић – ко све учествује у тој важној трци? На Балкану су изван НАТО остали Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија.  САД и НАТО су на Косову, у Македнији и у БиХ толико ангажовани да је питање њиховог приступања ствар форме. Извесно је да Србија, која је прогласила војну неутралност и у којој огромна већина грађана има најгоре мишљење о НАТО-у, није намерна да скоро у тај савез уђе. Слично је и са Босном и Херцеговином у којој су Срби у стању да зауставе процесе укључивања и то не само због сећања на подлу и крваву улогу НАТО у хрватском походу на Републику Српску Крајину, вишедневно бомбардовање Републике Српске и напад НАТО на Србију и Црну Гору, већ и зато што им за узврат нуде смањивање права и самосталности њиховог ентитета. Пошто НАТО нема консензус ни око имена Македоније, тешко је замислити да ова држава буде скоро примљена. Остаје дакле Косово. Али, дозволите да приметим, све чланице НАТО нису признале Косово као независну државу. Дакле, Црна Гора се такмичи сама са собом. Биће то тешка борба.

Пре неколико месеци објављени су извештаји о неуспеху кампање популаризације НАТО у Црној Гори. Невладине организације плаћене за то нису имале полицијску подршку Ђукановићевог режима. Зато су трибине завршиле малобројном посетом и уз обавезне провокације. Можда  би било добро да овога пута из партијских, државних и европских фондова буде направљена лутрија. Присутнима на трибинима биће подељени лозови игре на срећу која додељује: две хиљаде плаћених места у државној управи и локалној самоуправи на премијерски потпис, петстотина станова евроатлантске солидарности по принципу „кључ у руке – база у Боку“ и наравно, посета албанским манастирима у Републици Косова, са посебним разгледањем музеја неваспитања где ће бити представљено како су Срби од кнеза Војислава, Св. Саве, Гарашанина до Бориса Тадића убијали и прогонили мирне народе Илире, Дукљане, Трибале, Македонце, Келте…

Први тест ове нове политике биће парада хомосексуалаца. Мало сам забринут. Да ли се неко у власти Црне Горе пита одакле толики притисак да парада буде одржана? Како то да невладин сектор не захтева одржавање сличног скупа у Сарајеву, Приштини или Скопљу? Уреду је Будва, али зашто не и Нови Пазар и Тетово? Зашто не Тузла? Зар велики човекољупци не користе права мањина, па и сексуалних, само када треба оправдати неку неправду према већини?  Осим ако циљ није забрана православне цркве у Црној Гори, а мислим да то много не занима наше евро-америчке пријатеље, онда је та непријатност уствари учињена Ђукановићу. Пошто смо видели како реагују председник и премијер Србије на притиске, мислим да би био ред да у духу такмичења на паради 20. октобра у првом реду буде и Мило Ђукановић. Филип Вујановић би, после нерегуарности на председничким изборима када је наводно избран, само компромитовао читаву идеју „прајда“.

Извор: Напредни Клуб