Потрошен капитал поверења

Зашто Бошњаци, када се већ толико залажу за БиХ као грађанску државу, то своје декларативно опредељење не потврде у пракси? Ако за тај модерни западни концепт већ не могу да придобију владајуће „етнонационалисте“ у Српској и „Херцег-Босни“, зашто у кантонима у којима чине убедљиву већину не покажу како су им индивидуална права и слободе, те уставни патриотизам пречи него колективна национална и верска опредељења? Другим речима, зашто нам сами уживо не покажу да је то не само лепо, него и оствариво и функционално и њима срцу драго, па би онда, можда, и Срби и Хрвати изашли из својих „националних торова“?

Ни после две деценије нисмо добили одговор, али јесмо недавно у Дневном авазу барем потврду да и неко са бошњачке стране примећује ову недоследност у њиховој националној политици. У интервјуу од 16. 10. декан Факултета политичких наука у Сарајеву Шаћир Филандра вели: „Бошњаци би требало да направе деетнизацију политике. На простору БиХ, који они ефективно контролишу и одређују, успоставили би владавину апсолутне грађанске равноправности и владавину свих оних норми које захтева и на којима почива модерно европско друштво. На тај начин би од властитог понашања направили политички модел и узоритост која би онда привукла и све снаге које се с тим слажу унутар српског и хрватског националног корпуса.“ Уз све комплименте за ову изјаву, стоје и примедбе.

Професор Филандра се, рецимо, не бави питањем зашто Бошњаци током две деценије нису остварили деетнизацију своје политике у кантонима где су злочести српски и хрватски националисти тако малобројни да их нису могли ни ометати, а камоли спречити. Одговор је једноставан: зато што је и бошњачка политика једнако националистичка колико и српска и хрватска, само није сепаратистичког него унитаристичког подтипа, па се у литератури прецизније обележава као „национализам већинског народа“. Филандра се, такође, не пита зашто већ 20 година ниједном бошњачком интелектуалцу, укључивши њега самог, није пало на памет да би њихова национална политика требало да пређе са речи на дела. Ни на ово питање није тешко одговорити: зато што су и они део исте приче и чак по својој друштвеној улози предњаче у јавном објашњавању бесмислица, као, на пример, да су СДС и ХДЗ имале националистичке програме, а СДА – интернационалистички, или да је Сарајево космополитски, а не муслимански град, упркос чињеници да се из њега за десетак година иселило 90 одсто предратне хришћанске популације и да су у њему остали безмало сами муслимани.

Филандра је, дакле, међу бошњачким политичким интелектуалцима само изузетак који потврђује правило да бошњачка политика није ни објективно способна ни субјективно спремна да изађе из оквира етнонационалне шеме. Односно, да им програђанске декларације на домаћем терену служе да би се протурили принцип један човек – један глас и обезбедили доминацију свог већинског народа, а у иностранству – да би се симулирале западне вредности и задобила наклоност најмоћнијих међународних фактора.

Да је управо тако, показало се већ на старту вишестраначја, почетком деведесетих, када су се Муслимани листом оријентисали на СДА, баш као и Срби на СДС и Хрвати на ХДЗ. Политика свезаних барјака полумесеца и шаховнице против четири оцила била је следећи показатељ колико је муслиманска политика била далеко и од начела националне равноправности. Референдум је био права демонстрација фингирања грађанског принципа у функцији националне мајоризације. Врхунац лицемерја бошњачке политике била је идилична слика одбране грађанског Сарајева у коме су, током рата, лојални Срби бацани у Казане и затрпавани у градске депоније, а „грађани“ преко Радио Хајата позивали на покољ Срба у најближем комшилуку. При крају рата, тест је био Дејтонски споразум, који је у изворној верзији предвиђао да главни град буде дистрикт, али су га „типични грађански политичари“ Изетбеговић и Силајџић хтели искључиво за Бошњаке. После тога, уследило је доследно и агресивно одбијање бошњачке политике да прихвати равноправност Срба у БиХ и Хрвата у Федерацији, као „шовиниста“ и „фашиста“.

Имајући у виду све то, тешко да би сада нека изненадна деетнизација бошњачке политике деловала уверљиво и привлачно за било које „снаге унутар српског и хрватског корпуса“ на које Филандра рачуна. Напросто, кроз све минуле предратне, ратне и поратне године, уништен је капитал поверења, који је на почетку посткомунистичке демократизације постојао између три националне стране, све до оног кобног прегласавања у Парламенту БиХ, када је дефинитивно нарушен.

Зато много убедљивије делују неки други фрагменти из Филандриног интервјуа. „Од априлског пакета до данас у бошњачкој политици се сваки покушај да се ствари мењају, да се постигну договори са хрватском и српском политичком елитом, квалификује као издаја. Говори се да је то одступање од националних интереса и опет да је то издаја свега и свачега … Не сматрам истинитим став да сви српски званичници нису за БиХ, као ни хрватски. Мислим да то није тачно и да и ситуација и време налажу да се у БиХ данас ствари преформулишу.“

Српски и хрватски званичници су и пре рата, у Лисабону, написмено показали да јесу за „Босну целу, али из три дела“ и опредељење за такву заједницу са Муслиманима-Бошњацима потврђивали су у свим мировним преговорима током рата. Трећа страна је то, међутим, у континуитету од две деценије, што отворено, што „испод жита“, систематски опструисала, рачунајући да ће неко споља наметнути „Босну целу из једног дела“. Зато су, мало по мало, мање или више сви српски и хрватски званичници, али и народи које представљају, престали да верују да је БиХ могућа као заједничка држава. Дакле, тачно је да „ситуација и време налажу да се ствари преформулишу“, али шта то вреди уколико је међунационално поверење неповратно изгубљено?

Извор: Пресс РС