Пролеће, 1941. године.. Краљевина Југославија је одживела своју последњу годину крхког мира и већ се налази, а да тога није ни свесна, на самом рубу провалије у коју ју је стровалила британска подвала од 27. марта.

Један расклимани аутобус вози групу путника кроз српска села према престоном Београду. Међу њима један господин који скупља народне умотворине, један болесник који путује у Београд с надом да ће се излечити, један певач шлагера који се нада да ће у Београду наћи ангажман и изградити музичку каријеру… Један млади, тек венчани брачни пар који после прве брачне ноћи бјжи из села, да би први и вероватно последњи пут видели море… Један свештеник, један стари ратник из Великог рата који иде да посети своју узданицу – сина који му је у војсци у Београду… И наравно – отац и син – Крстићи, који су власници и запосленици у тој малој породичној фирми… Један од њих, отац, поставља чувено питање – „КО ТО ТАМО ПЕВА?“

Сви знамо ову поставку ликова и све што им се током филма дешава… Сваки заплет и како верујем – сваку реченицу и реплику.

Прича даље тече кроз духовите заплете кроз које се заправо грохотом смејемо свим људским слабостима и манама, заоденутим у наш, српски колорит и згураних ту на гомилу, а отелотворених кроз живописне ликове..

Тај филм, који многи стручњаци са јаким разлозима сматрају можда и најбољим икада снимљеним српским филмом, никако није усамљен по ономе што приказује. Он је можда само најбоље остварење од великог броја филмова, све омиљенијег од омиљенијег, попут „Маратонаца“, „Сабирног центра“ и многих других. Они су снимани у време некадашње Југославије, имајући задатак да кроз своје ликове исмејавају мане традиционалног друштва и лицемерни однос према врлинама. Поред тих фантастично популарних филмова, биле су ту и серије од којих се неких још увек добро сећамо.

Сва ова кинематографска остварења имају међутим и своју тамну страну. У њима у ствари – НЕМА ПОЗИТИВНИХ ЛИКОВА. Нема позитивних хероја. Има ликова којима ћемо се до изнемоглости смејати и чије ћемо реченице памтити и понављати, има на неки начин антихероја који ће исмејати Зло, али нема оних који ће сведочити Добро, Истину и Лепоту. И што је најважније – сами ти филмови, својим током и крајем који је по правилу мрачан, (сетимо се последње, злослутне реченице из „Маратонаца“ – „ПРОСУЋУ ИМ ЦРЕВА..“) шаљу снажну песимистичну поруку гледаоцу. Не, ти филмови нису ни замишљени да се баве Добром, Истином и Лепотом, већ да се баве Злом, тако што ће га исмејавати, уз то да ће крај бити мрачан, шаљући поруку да нема другог решења за Зло, осим да му се насмејемо..

Каква порука се на тај начин шаље гледаоцу? Какав је васпитни утицај овог уметничког стила на генерације које уз њега одрастају?

Није компликовано закључити. Шаље се порука да је систем изнутра труо и непоправљив (што је веома опасан дефетизам) а да смо ми који се тој трулежи смејемо заправо бољи од тог система. да смо – исмејавајући тај систем тобоже „изван њега“. Међутим, да ли смо бољи од система који је зао ако не пружамо неки ОДГОВОР Злу, било кроз конкретно деловање да нешто поправимо и побољшамо, било кроз веру да Зло није ни вечно ни свемоћно? Ако тога немамо, онда смо само као статисти у једном таквом филму..

Једина супротност оваквим, привидно реалистичним филмовима, била је југословенска верзија вестерна, такозвани „партизански филмови“. У складу са идеологијом бивше нам државе – и нимало случајно – кинематографска уметничка дела која су једина смела да афирмишу врлине и позитивне вредности, морала су бити заоденута у идеолошке обланде комунизма и братства и јединства. Порука која је тиме (а у комбинацији са оним претходно поменутим, „хумористичко-критичким“ филмовима) била слата масама гледалаца била је – да систем има своје мане, али да на њих треба реаговати исмејавањем, а да те мане представљају отклон или отпадништво од измаштаног света идеала и моралних суперхероја Народно-ослободилачке борбе и социјалистичке револуције. Тако да би једини „лек“ за то „отпадништво“ заправо био у – повратку изворном комунизму и једнакости каква је приказана у партизанским бајкама.

Сцена из филма ко то тамо пева – Фото: Снимак екрана/YouTube

На тај начин је комунистичка и антисрпска власт заправо одгајала генерације расрбљеника, кроз свепрожимајуће пипке популарне културе.

Готово нигде и никада нисте могли наћи филм или серију која би афирмисала модел вредног, поштеног, радног и побожног српског домаћина, храброг и пожртвованог српског војника, богољубивог и трпељивог српског свештеника или монаха, храброст и пожртвованост српске жене која одгаја велику породицу. У тој, од државе форсираној популарној култури није се смело подстицати поштовање нити похвала према оваквим херојима, а такви ликови би у филмовима редовно пролазили лоше. Ако је прича о Цркви – морало би се говорити о подмитљивим и превртљивим, прождрљивим и неверним свештеницима; ако се говорило о жени, форсирао се модел супротан мајци породице; ако се говорило о српском домаћину – он је приказиван као крезуба незналица, итд.. И тако су, кроз форсирање оваквих модела у популарној култури, створени модели, општа уображења која у српском друштву постоје и данас – што је тада посејано, то данас жањемо – отуда и невероватна запаљивост данашњих српских маса на сваку лошу причу која се поведе о Цркви, због тога сматрамо да је стање у политици и друштву лоше и да се не може ни променити (што је страшан израз дефетизма). Отуда и провлачење кроз блато сваког идеала, и исмејавање – које нам је постало скоро аутоматска реакција – према сваком „занесењаку“ који покушава да ОТЕЛОТВОРИ неки узвишени идеал, кроз нешто што ће учинити у свом свакодневном животу или са својим животом.

Другим речима, уместо да нове генерације неких будући српских хероја васпитава као некада – првенствено ДУХОВНА а са њом и интелектуална култура, генерације расрбљеника су заправо гајене ПОПУЛАРНОМ КУЛТУРОМ која је сама, претходно морала бити расрбљена – тиме што је у њој на већ наведени начин била оборена у блато духовна културна компонента, и делимично интелектуална.

Дајући тако важно место ПОПУЛАРНОЈ култури над интелектуалном и поготово над духовном, као народ смо покидали скоро све везе са духовним и културним стубом за који смо се вековима држали, а постепено смо тонули у идолатрију популарне културе и њених „хероја“. Отуда није био далек пут да у друштву расрбљеника заживе први ријалитији. Данас је стање готово потпуне конфузије, где се елементима из ријалитија служе све политичке опције да би манипулисале масама, а један од председничких кандидата за кога ће људи давати РЕАЛНЕ гласове, заправо НЕ ПОСТОЈИ КАО РЕАЛНА ЛИЧНОСТ, већ је само лик кога глуми један млади момак из Младеновца, а коме сценарио и све остало што се масама приказује – уређују тимови које плаћа и контролише ко зна ко.

Он је попут филма о чувеном аутобусу фирме „Крстић и син“, у коме су на једно мјесто згуране и исмејане све негативне особине једног друштва и једног народа, без ичега позитивног. Све што је у једном друштву и посебно његовој политици – ЦРНО, он исмејава и прави пародију, и за разлику од других кандидата – он и не крије да је измишљен.

И скупљајући у лику којега глуми, све што је црно, он тај лик назива „Бели“.. Занимљиво..

Међутим, да ли реално, постоји иједан народ који има само негативне особине? Да ли постоји човек, реалан човек, који има само мане?

Не постоји. Постоје само ИЗМИШЉЕНИ ликови који су такви.

Међутим, због чега се један реалан народ приказује кроз такве ликове? Зато што је такав?

Наравно – то не морају бити лажи, све да то и није нетачно, ТО НИЈЕ ИСТИНА, јер није приказано све!

Свеукупна реалност НИЈЕ таква. И нису сви аутобуси – „Крстић и син“, нити су сви путници и возачи који се њима возе, као у филму о чувеном аутобусу.. Јер, ево приче о још једном аутобусу који је некада давно пројездио на путу „за Београд“…

Сцена из филма „Маратонци трче почасни круг“ – Фото: Снимак екрана/YouTube

Јесен 1996. године..

Република Српска живи своју прву годину у миру. Ја, у аутобусу, путујем својим родним, западним крилом Српства, негде кроз српску Посавину, између Брчког и Бијељине. На три екрана у аутобусу приказује се баш поменути филм о Крстићима и њиховим путницима..

Нема много путника и свако седи сам. Ја грлим мој ранац који се разбашкарио на седишту поред мога, и придржавам флашу воде. Касније ћу и појести нешто, само да прође кондуктер који ће ми поништити карту „за Београд“, као у песми из филма

Поглед ми скреће на леву страну – преко пута мене седи, исто тако сам на два седишта, војник Војске Републике Српске. Млад, сигурно је на одслужењу војног рока. Пошто ми је близу, видим његове испуцале шаке. Мршав је, као да је гладан. А онда ми поглед паде на његове исцепане патике. И прође ми неки бол кроз груди.

Кроз аутобус иде кондуктер, наплаћује и поништава карте. Мој „комшија“ – војник гледа око себе, сличним погледом који сам научио да препознам када сам дошао у Београд – тако гледају путници без карте који се шверцују у превозу. Путници гледају незаинтересовано, али тишина је и све се чује.

Кондуктер му прилази.. Муњевито га осматра једним погледом, а затим… Из џепа на кошуљи, тобоже, испада му (а да он то као не види) аутобуска карта на под тачно испред војниковог седишта.. Кондуктер проговара – „Момчино, види је ли ово твоја карта? Сигурно ти је испала! Узми је, немој да ти стоји у прашини!“, сагиње се, узима карту и даје је војнику..

Војник у чуду, црвен у лицу, узима карту.. Кондуктер са осмехом оде..

Поштовање војника, саосећање са сиромашним човеком, искрена и делом потврђена воља да се помогне, а све то – на начин који није повредио самопоштовање војника, брижљиво пазећи да га не изложи срамоти – у друштву у којем се сиромаштво посматра као нешто срамотно.

Величанствене особине једног обичног српског човека, исказане у реалном времену и месту, кроз лик једног другачијег кондуктера и другачијег аутобуса… Једног дискретног хероја каквих има много и поред многих деценија кампање расрбљавања.

И када ће нам бити боље?

Онда када наша популарна култура буде правила филмове о ТАКВИМ догађајима и личностима, и на такав начин гајила нове хероје.

А до тада, остаје нам да ми причамо причу о њима, и да кроз своја дела – гајимо прво СЕБЕ као такве хероје.


Извор: Фејсбук аутора/ЦЕОПОМ Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Прича о два аутобуса

* Обавезна поља