Притвор као мера изнуде

Притвор је постао најефикасније политичко оружје владајућих странака и најбољи бизнис за државу и политичаре. Ово најбоље показују игре око јемства које су учестале у последњих годину дана. На крају, ако и не буде суђења, нико од иницијатора неће одговарати-ни политичари, ни тужиоци, а ни слепи послушници из МУП-а. Одговараће једино порески обвезници.

Да и овој и оваквој власти није стварно стало до искрене борбе против криминала већ само до голог опстанка на власти и новца који је неопходан и држави и појединцима, најбоље илуструју чињенице да је све конципирано та ко да је много важније да се „дотични“, уколико не пристане на „компромисе“ ухапси, држи у притвору „колико је потребно“, да прихвати „веома добре услове за слободу“ или да као човек, политичар и привредник пропадне.

Притвор служи као нека врста изнуде политичких противника и неистомишљеника а не као мера обезбеђења присуства окривљеног у поступку. Притвор је постао најгора могућа казна, иако је по закону то мера обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку и то само изузетно. Он не може да се примењује увек као правило.

Проширењем круга кривичних дела, најновијим изменама ЗКП-а за притвор отворене су могућности разним злоупотребама какве су већ у скоријој прошлости виђене а и данас виђамо. Европска повеља о људским правима и универзална декларација забрањују доношење нових закона или делова закона којима се умањује већ постигнути степен људских права.

Ако се има у виду казнена политика и пракса досадашњих судова испада да ће за потенцијал не извршиоце ова мера уствари бити казна гора од стварне казне. До сада су за оваква кривична дела, за која је запрећена казна затвора до пет година, изрицане углавном условне казне, а не затворске казне. Сада ће провести у притвору до 30 дана, без пресуде? Овако испада да је казна блажа од притвора! Због тога они који имају пара и нуде замену притвора за јемство.

Притвор је једна од више мера обезбеђења присуства окривљеног за несметано вођење кривичног поступка. Ту пре свега спадају позив, затим довођење, уколико се окривљени не одазове позиву, забрана напуштања стана или места боравишта, јемство, и тек на крају, као крајња мера, притвор.

У члану 141 ЗКП-а, прописано је да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом Законику, ако је притварање неопходно ради вође ња кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером. Дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору.

Чланови Закона о организованом криминалу који се односе на притвор где је одређивање ове мере на период „колико треба“, највише се злоупотребљава у пракси, иако се Уставни суд огласио са ставом да те одредбе нису у сагласности са Уставом тј. да су неуставне и оне се најчешће злоупотребљавају. Све оне афере(безбројне мафије) јасно говоре о томе. У члану 31 Устава пише да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а Виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу чим престану разлози због којих је притвор био одређен.

Једно од мера присуства је и јемство. Сходно члановима 188, 200-207 Кривичног законика Србије, јемство је дефинисано као једна од мера „које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка“. Новац остаје док не буде донета судска пресуда. Када суђење буде завршено, без обзира на то да ли ће га ослободити или осудити, оптуженом ће бити враћен новац.

Према одредбама Кривичног законика, јемство увек „гласи на новчани износ који суд одређује с обзиром на степен опасности од бекства, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање лица које даје јемство“. Као гаранција се у овом случају могу користити готов новац, хартије од вредности, драгоцености или друге покретне ствари веће вредности, које се лако могу уновчити и чувати или у стављању хипотеке за износ јемства на непокретна добра лица које даје јемство.

Међутим, нејасно је на основу којих критеријума се изричу износи јемстава као и то што је вредност јемства постављена у еврима, а званична валута у држави је динар.

Да ли то значи да ће, кад дође време за враћање новца, све опет бити рачунато у еврима? Као пример одузимања вредности које је дато као јемство у корист Републике Србије, може се навести кривични поступак који се водио против окривљеног Јездимира Васиљевића, када је прекршио дато обећање и напустио боравиште без одобрења.

Пре Мирослава Мишковића рекорд у висини јемства држао је бивши председник Фудбалског савеза Србије Звездан Терзић, пошто му је Виши суд у Београду одредио суму од милион евра. Миланко Шаранчић, бивши директор Железница Србије, после 13 месеци проведених у Централном затвору пуштен, пошто је његова породица као гаранцију положила хипотеку на имовину вредну 710.000 евра.

Антон Станај, који је убијен у Судану, а који је осуђен на шест и по година због шверца цигарета, платио је 400.000 евра, како би био пуштен из Централног затвора до правоснажности пресуде. Сретен Јоцић, звани Јоца Амстердам је у марту 2006. изручен Србији из Холандије, због оптужби да је 13 година раније подстрекавао на убиство Горана Марјановића. Слобода га је коштала 300.000 евра, а он је пуштен два месеца након изручења. Бивши члан Управног одбора Електропривреде Србије Радосав Саватијевић- Кене пуштен је из притвора да се брани са слободе прошлог августа, пошто је као јемство заложио своју кућу процењену на 250.000 евра уписом хипотеке.

Међу новијим и већим јемствима је и оно одређено за власника консултантске куће „Цес Мекон“ Звонимира Никезића, ухапшеног због сумње да је умешан у малверзације у афери „Азотара“ у висини од милион евра. Уставни суд је утврдио да је продужавање притвора Звонимиру Никезићу неуставно и обзиром да свака одлука суда мора искључиво бити не само законита већ заснована на уставу и међународним правним документима. Тако је свако даље задржавање Никезића у притвору неуставно, посебно ако се има у виду да су разлози због којих је он у притвору засновани на правно непостојећим категоријама и на чињеничним нетачностима.

На седници Великог већа 18. јула утврђено је да је решењима Апелационог суда у Београду од 21. марта 2013. године, од 4. априла 2013. подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31 став 1 Устава Републике Србије, наводи се у информацији Уставног суда. Никезић је у притвору од 24. новембра прошле године, а ово је први пут да Уставни суд, док је окривљени у притвору, сагледа неуставност продужавања притвора.

Специјални суд у Београду донео је прошле седмице, по налогу Апелационог суда, нову одлуку, према којој он може да буде пуштен из притвора уколико положи јемство од једног уместо 2,2 милиона евра, колико је претходно утврдио. Коме су отишле разлике између првобитно понуђених износа и оних износа које је суд прихватио?

Притвореници су сигурно дали паре за слободу у пуном износу! Уставни суд својом одлуком о притвору мало је пореметио рачуне некима или је само повећао цену слободе!

Али, шта ће они који немају ниједног динара ни евра у џепу?

Извор: Васељенска ТВ