Пробуђена Грчка и почетак краја ЕУ

Резултати ванредних парламентарних избора у Грчкој су, то је изван сваке сумње, наговештај историје једне другачије Европе и почетак краја Европске уније у њеној досадашњој форми. После деценија тираније европске елите и бриселских бирократа, један народ је, притиснут муком и понижењем, смогао снаге и гласао за оне који не слушају Брисел, него следе интерес сопствене земље. Још увек је, наравно, неизвесно куда ће и грчка и европска политичка историја кренути, али већ сада је јасно да није уништена нада да постоји и другачије сутра и поново је нада променила и ствара историју.

За бриселску олигархију и европску елиту, које већ деценијама живе од неговања мита о Европској унији, резултати избора у Грчкој су заиста права катастрофа. Поражени су од једног малог народа, за који су веровали да могу да му раде шта год и докле год желе а у уверењу да се новцем може купити све, па и држава и људско достојанство. Десило се оно чега се европска елита највише плаши и чега се гади – десила се воља обичног човека. Та воља је највећи непријатељ пројекта европске елите. Иако се овакав исход избора у Грчкој очекивао и све се знало, реакције у Бриселу и кључним европским престоницама сугеришу да елита није ништа научила и да наставља по старом; другачије изгледа и не зна. Оркестрираном медијском кампањом се резултати избора настоје прикрити економијом, дуговима и претњама да Грчка мора да врати своје дугове. Дугови и диктат европске елите јесу упалили ватру у Грчкој, али суштина онога што се десило није у економији и финансијама; суштина је у праву народа на сопствену државу, на сопствену вољу и на минулим парламентарним изборима Грци су то већ заборављено право поново освојили. То је за европску елиту најболнији резултат избора и то је оно чега се та елита највише плаши.

ПОЧИЊУ ПРЕГОВОРИ И УЦЕНЕ

Сада је најважније питање шта ће се даље дешавати и, наравно, какав ће бити крајњи исход. Прво ће, по старом систему бирократије, кренути преговори праћени уценама. Упркос јавним саопштењима о одлучности кључних земаља Европске уније да Грчка мора поштовати досадашњи програм финансијске подршке и дугова, у европским центрима се дозвољава и могућност да се део дугова, посебно камата на кредите, отпише и тако смање обавезе. Тренутно је, ако је веровати статистици јер правих података уствари нема, јавни дуг Грчке је 175 процената њеног бруто друштвеног производа (БДП). Отписом дела дугова и камата проценат дуга би требало да буде нешто испод 110 одсто БДП, што је договорени стандард за еврозону.

Овај план, међутим, има и веома строге услове за Грчку, који се бирократски дефинишу као „реформе“, и политичке и економске. У преводу, то значи да се Грчка одрекне свега што је њено и понајвише да се одрекне саме себе. Грци су на изборима јасно рекли да такав амбијент не подржавају, па је зато тај план који је у оптицају у европским престоницама мало вероватан. И то не само због Грка, који су „преломили“ на изборима, него и због већ доказане технологије ЕУ, а која значи само нову катастрофу, а не решење. Када је пре пет година ЕУ кренула „у помоћ“, јавни дуг Грчке је био 125 одсто БДП. За тих пет година БДП је званично опао за 23 одсто а, према проценама лондонског Фајненшел тајмса, стварни пад је најмање 40 процената и сада је јавни дуг Грчке 175 одсто БДП. Незапосленост је званично 26 процената а међу младим људима преко 50 одсто.

Највећи проблем је што ЕУ својим диктатима урушила грчку државу и уништила социјално ткиво те земље. Европска унија и Међународни монетарни фонд су на име Грчке издвојили 226,7 милијарди евра, од чега је само 11 одсто завршило у Грчкој, све друго је отишло директно кредиторима, приватним и државним. Уз све то, ако постоје услови, онда мора да буде неко ко ће то да контролише; другим речима, поново европска или белосветска Тројка „људи без лица“, а Грци су управо томе рекли не. Овакав план је мало вероватан и због других земаља еврозоне које су у проблему и очекују помоћ. Јер, ако се помогне Грчкој, онда то исто траже и други, па где је онда крај. Изузев Немачке, готово све земље еврозоне имају озбиљне проблеме, што значи да би на крају све спало на Немачку. Такав развој је екстремно мало вероватан.

Сигурно је да ће нова грчка влада кренути у разговору о тражењу решења, али њен маневарски простор је доста скучен. Неки нови-стари план ЕУ је готово неприхватљив јер победници на изборима су добили веома јасан мандат за нешто друго од досадашњег понижења; добили су мандат за Грчку, а не Немачку или бриселску бирократију. Победници избора то веома добро знају и свесни су да је народ Грчке осетио сопоствену моћ, повратио је поверење у себе, и свака издаја победе ће бити врло брзо наплаћена. Што би рекли Американци, јавност Грчке је ухватила моментум сопствене моћи и ту нема много простора за манипулације. У том светлу, мало је вероватно да ће нова грчка влада прихватити неку нову Тројку или нове-старе услове.

У таквом амбијенту народне побуне, што су избори у основи и били, и неспособности европске елите највероватнији развој ће бити избацивање Грчке из евро-система, из еврозоне. То је, из угла европске елите, најгори могући сценарио, у који јавно нико не жели да верује, али, на њихову жалост, веома вероватан. Грчка ће се вратити својој драхми. Иако нико не жели да поверује у то, припреме су иза сцене у току за тај догађај.

НАЈВЕЋИ ПОРАЗ ЕВРО-ЕЛИТЕ

Немачка влада је још 2009. године сачинила план изласка Грчке из евро система. Тај план је онда одложен, али само у неку ладицу, није одбачен. Пре два месеца, када је постало јасно да ће Сириза победити на грчким изборима, недељник Шпигл је „сазнао“ да је тај план оживљен и да немачка влада оцењује да би се излазак Грчке из евра могао контролисати. Другим речима, на томе се ради. Потом је Централна банка Швајцарске укинула вештачку везаност њеног франка за евро, што је био сигнал искусних банкара да не желе да плате цену надолазеће судбине европске валуте. Онда је Европска централна банка (ЕЦБ) донела противзакониту одлуку о новом штампању преко хиљаду милијарди евра, којима ће се покрити ненаплативе државне обвезнице у еврозони и откупити дугови великих компанија. Према статуту ЕЦБ, то је забрањено, али је одлука донесена.

То значи да више не функционише систем еврозоне и самим тим Европске уније. Тој одлуци, која је већ дуго на столу, одлучно се противила Немачка, али сада је пристала, додуше уз један услов – да се новац који добију државе за обвезнице књижи као њихов дуг, а не дуг ЕЦБ. Све личи на потез очајника и сугерише да се ЕУ ипак припрема за неки другачији евро, за распад досадашњег система, а воља народа у Грчкој могла би да буде згодан изговор.

За Грчку би, међутим, излазак из еврозоне у почетку био болан и компликован, али и једини излаз из кризе и једини начин отварања могућности економског опоравка. Према законима еврозоне, није дозвољено иступање из евро-система нити избацивање неке земље чланице. Али закон је већ срушен и више не важе правила.

Могућност избацивања Грчке из евро-система је утолико већа због поруке коју Брисел жели да пошаље другим земљама у којима је нарастајуће народно незадовољство и које се све гласније позивају на свој суверенитет. Једном таквом драстичном мером та порука би, верује се, била довољно јака. Ту се пре свега мисли на Италију и Шпанију а све чешће у потаји и на Француску. Могло би се, међутим, десити да такав пројекат буде погрешна процена. Расположење јавности је сувише далеко отишло и све су маске пале. Не помажу претње, не помаже ни политичко етикетирање по систему ултралевице или ултрадеснице. Европска елита једноставно не разуме, или неће да да разуме шта се дешава.

То што се десило у Грчкој а прети да се догоди и у неким другим земљама није економија, није банкарство, то је политика, а политичка воља је већ у рукама народа. У Грчкој се десила политика и политика је победила економију. И промене су се десиле. Али ЕУ се није променила. Како се и оцењује у Атини, није проблем што се Грчка променила, него то што је ЕУ остала иста, а то значи да нема разговора, да нема разумевања, него само претње и услови. О томе најбизарније сведочи и то што је из Немачке, као земље лидера ЕУ, прва реакција на изборе у Грчкој дошла из Дојче банке, а не владе. Какве везе има Дојче банка са демократијом и демократским процесима?

Избори у Грчкој су пробудили наду не само Грцима него и многима у Европи да је могуће повратити сопствену земљу, да је судбина земље ипак у рукама њених грађана. Грци су гласали за суверенитет. То руши елитистички пројекат ЕУ и могло би заиста да значи почетак краја Европске уније каква нам је до сада наметана и какву је отуђена европска елита замислила.

Извор: Нови Стандард