Проф.др Винко Перић интервју – О политици и политичарима

Један од водећих независних интелектуалаца Републике Српске, академик, проф. др Винко Перић, у својој пребогатој личној и професионалној каријери добио је много титула и признања, објавио брдо научних радова из разних области, створио моћну светску медијску РТВ мрежу, покренуо многе патриотске и друштвено корисне иницијативе, био на неки начин учесник готово свих догађаја који су били од виталног значаја за судбину српског народа у Републици Српској и, без превеликог публицитета, давао немерљив допринос борби за остваривање српских националних интереса и очување целине српског националног бића на Западном Балкану, а да је при томе, што је готово невероватно за балканске прилике, одолео искушењу професионалног бављења политиком, иако је имао и прилика и позива, па и примамљивих понуда.

Његов мегапројекат Српски пијемонт – Западни Балкан има све услове да се лако трансформише у политичку организацију, али он то упорно одбија, са јасним ставом да политика троши велике идеје и да их често своди на мале пројекте, и да времена у којима живимо неминовно намећу да политика буде кратког трајања или чак једнократна, односно да се све своди  на уске интересе, при чему само ретки разумеју шта се дешава „иза сцене“, у  „Мондололошкој бари“ пуној крокодила.

Зато данас са проф. др Винком Перићем разговарамо о политици и његовом односу према њој, као и о политичким перспективама региона у времену које долази.

Поштовани професоре Перићу, захваљујем што сте се одазвали, а посебно што у Србији нама дајете ексклузивитет. Почео бих констатацијом да никада нисам срео човека који у свом раду има толико додирних тачака са политиком, а да према њој има такву дистанцу, да не подлеже зову њених чари. Један познати српски политичар ми је рекао да је политика као жена, кад јој се једном препустите више не можете без ње, чак и кад због тога страдате. Али за Вас то као да не важи? Какав је Ваш однос према политици?

Па, прво што ћу вам рећи то је да политика мени није као жена, али и да јесте лако бих јој одолевао, само на свој посебан начин.  У оба случаја, и код жена и политике, већина људи улази са интересом или са заљубљеношћу до заслепљености, због чега се, несвесно, искључује рацио, просуђивање, предвиђање. Не размишља се о будућности, квалитету, ширини, дубини потеза па ако хоћете и морала. То обично не заврши добро.

У сваком случају, постоји много разлога због чега ми политика никада није била занимљива као професионална опција, а сви они везани су за нека моја лична поимања живота, слободе и слободоумности, места појединца у друштву коме природно припада, као и односа политике и људске природе. Сваки човек је прича за себе. Ја, конкретно, човек сам слободног духа и идеја, волим да истражујем, експериментишем, али пре свега да будем самосталан и „на земљи“ у свему што радим. Што би се рекло, волим да будем свој, посебно када изражавам мисао и предвиђам будућност, а у политици је то готово немогуће, јер између осталог све битне параметре повлачи и усмерава нека за јавност „невидљива сила“.

Добро је познато да политичари никада не могу да говоре оно што мисле, нити да раде све што говоре. Иако, наизглед контролишу полуге друштвене моћи, у стварности се често морају одрећи сопствене воље, спутани ланцима политичких идеја које заступају. При томе, они данас и нису аутохтони носиоци тих идеја, као што је било пре пар деценија, већ су практично само заступници наднационалних, наддржавних, надполитичких и других центара моћи који из сенке креирају сва политичка и друштвена кретања и у крајњој линији управљају нашим животима. Власт и моћ коју поједини политичари привремено уживају није привилегија, већ плата која им припада док учествују у “представи”, односно док су у употреби. Да и не помињем да је политика свет у коме не важе морални кодекси, а ја никада у животу нисам прекршио дату реч, нити кога преварио.  Да је у политици нормална ствар корупција, које се гнушам, итд.

Све у свему, није то за мене. Мени та “представа” није примамљива без обзира на гламур који је прати. Као слободном интелектуалцу много ми је лакше да креирам и у јавности пласирам оргиналне, мултидисциплинарне идеје, које пажњу привлаче својом снагом, јасном поруком и дуготрајношћу, а не наметањем кроз контролисане медије и полуге друштвене моћи. Много од тога што сам радио, некада говорио и за шта сам се залагао, када, професионални политичари то нису смели, знали или хтели, данас су елементи званичне политике Републике Српске. И мени је то сатисфакција пред својим народом и његовом будућношћу. Да сам баш ја, такав какав сам, бацао камичке који су постали лавина, покретао идеје које су данас постале дела. И није ми важно, што многи себи приписују заслуге које немају, јер све то ће једном доћи на своје место. Историја, пре или касније, потврди праве вредности и дође на стихове великог Његоша из Горског Вијенца: “Благо оном ко довијека живи имао се рашта и родити“.

И ту долазимо до још једне ствари која ме дистанцира од политике. Ја сам остварен и материјално ситуиран човек. Не треба ми ни лак, ни брз новац, власт ме не занима. А то су уобичајени мотиви политичких амбиција. Многи људи улазе у политику да би трговали политичким утицајем, односно идејама које, наводно, представљају. Како иначе објаснити оне српске несретнике који у органима БиХ гласају против интереса Српске?! Мени то није потребно. Ја сам, радећи напорно деценијама, стекао довољно да не морам продавати себе, ни свој образ. Нити се морам додворавати власти, нити гурати под скуте „опозицији“ и њиховим западним фондовима.

И зато ме, ево, слободног да са пријатељима и браћом у башти попијем кафу, да возим ауто коме је луксуз у мотору, а не у оклопу, да Вама отворено и с осмехом одговарам на свако питање, да истражујем области које ме занимају примењујући сопствену мултидисциплинарну методологију, да критикујем или хвалим било ког политичара у складу са својим убеђењима. Који политичар то може себи да приушти?

Ипак, Ваша богата биографија даје детаље повремених улазака у политичке воде и излазака из њих. Током распада СФРЈ заступали сте југословенску опцију, тј. били сте у Савету Странке Југословена. У рату сте 1993. са Шешељем, Вучићем и Поплашеном учествовали у покретању СРС РС и били у Извршном одбору. Са Проф. др Петром Кунићем сте покренули Нову Снагу Српске и обезбедили политичко кумство са Карићима из Србије. На изборима 2008. наступали сте у својству Председник прве Српске напредне странке РС основане 1997. у Бијељини, и тада сте били део изборног инцидента, након кога је практично заустављен тзв. „пренос овлашћења РС на БиХ“ који је угрожавао темеље Републике Српске. На следећим изборима били сте потпредседник у странци ПЕСП – Проф. др Емила Влајкија итд. Значи, ипак, немате аверзију према политици?

Нисам ни рекао да имам аверзију. Једноставно, сматрам да живим и стварам на вишем нивоу од политичког. У сваком случају значајнијем, мада нећу сада говорити о томе. Али, када то захтева ситуација, развој одређених идеја, околности, виши интереси РС, или одбрана неких вредности, не бежим од тога да се повремено појавим као политички актер. Али са јасним ставом да се ту нећу задржати дуже од оног што је неопходно да се планирано оствари, или да постане јасно да се неће остварити како је неко замислио. Дакле, када год сам улазио у политичку арену није ме занимала каријера, већ реализација конкретних идеја и пројеката. Углавном патриотских, а никада личних! Најчешће конспиративних а не транспарентних. Са таквим приступом ви не морате правити труле компромисе и водити лажне, унапред излобиране и одлучене, битке. И не можете изгубити, јер за Вама остају идеје које живе и многе од њих временом постају део политичке стварности у профаном свету. Зато и кажем како сматрам да живим, радим и стварам на вишем нивоу од политичког.

Занимљиво гледиште. Дакле, како Вас разумем, Ваши повремени уласци у политику нису имали за циљ освајање власти?

Никада. Циљ је била промоција одређених патриотских идеја и ставова, обично оних које „изабрани“ професионални политичари нису смели или хтели да изнесу и ураде, понекад можда и зато што нису довољно стручни или способни да то спроведу, или бојећи се последица по своје каријере итд…

Мој први излет у политику, ако искључимо омладински период и рад у СКЈ, био је оснивање странке Југословена, где сам са већом групом истомишљеника, покушао да промовишем предности очувања Југославије, у тренутку када је на делу био пројекат страних, али и неких домаћих центара моћи да се она разбије. Знали смо добро да се то не може десити без крви, и да ће то неминовно довести до раздвајања српског националног корпуса. Наравно, нисмо успели, али имамо сатисфакцију да смо покушали и бар мало тиме помогли  да неке „животиње покажу боље свој траг“. Ја сам тада мислио, а ево и данас мислим, да је Југославија, уз све недостатке које је имала, била најбољи начин решавања српског националног питања. Али и питања других јужно-словенских народа. И ту, у потпуности подржавам, политику председника Вучића, који очигледно улаже велике напоре у смислу стварања једне нове балканске заједнице, која би за почетак, макар и врло лабавим везама, повезала све српске земље. Сматрам то национално паметном и одговорном политиком, мада на први поглед можда не изгледа тако.

Морам да признам, како спадам у оне који гледају „првим погледом“. Но, наставите.

Време ће Вам показати да грешите. Можда не једини, али најцелисходнији начин да се без рата повежу развејане српске земље, је ово што он покушава. Кажем то и као научник, и као стручњак за безбедност и као патриотски српски интелектуалац. Па и као повремени политички актер, ако хоћете. Његове иницијативе о Западном Балкану су оно што је мање више основна идеја пројекта Српски пијемонт – Западни Балкан, чији председник иницијативног одбора имам част да будем. Само, ми, будући да делујемо на неформалном, невладином, нивоу имамо шире поље деловања а далеко мању одговорност.

Оно што јесте објективни проблем како за председника Вучића, тако и за све нас, јесте време које је неопходно за остварење одређених политичких пројеката са једне, и нестрпљења и транзиционог неразумевања, које је присутно у српском националном корпусу, са друге стране. Српски народ разбијен у ратовима који су му неправедно наметнути и у којима је био жртва са ореолом злочинца, изгубио је поверење у своје политичке вође и жели некакву брзу сатисфакцију, не уважавајући при томе ни фактор времена, ни друштвене законитости. Сваком лидеру је у таквој атмосфери јако тешко носити се с тим, баш колико и са спољним факторима који су нас до овде довели и настављају даље са притисцима. То вам је демократски запад кога су многи желели? И сада га имају – „Тражили сте гледајте“.

Мислио сам да о текућој политици причамо касније, али кад смо већ ту, констатовао бих да причате о Вучићу, а не помињете Додика, српског лидера кога, чини ми се, српски патриотски дискурс много боље разуме и прихвата. Како бисте их поредили?

Сама чињеница да су њих двојица већ годинама не само у непрекидној комуникацији, већ и у живом контакту, показује да су они, на неки начин, лице и наличје савремене српске приче. Све оне заједничке годишњице, обележавања значајних датума српске историје, међусобне консултације о свим битним питањима за српски народ и др. показују да разлике у посвећености српским интересима међу њима нема. Разлике у њиховим наступима на основу којих  просечни људи цене њихову посвећеност патриотским идејама, проистичу како из различитих црта личности, тако и због различитог положаја у коме се налазе, па и улогама које су им намењене. У сваком успешном филму имате „доброг“ и „лошег“ момка, зар не? Но, свакако да то не могу сви разумети. Што се мене тиче, ја изузетно ценим рад и допринос српској идеји обојице, без обзира на контраверзе које их прате. А знате ли зашто?

Зато што савремени српски компјутерски Пијемонт мора користити „амерички хардвер“, „енглески софтер“, уз неизбежни, за нас увек позитивни, Путинов вирус. Једино тако можемо конципирати савремен компјутерски систем и прикључити се на светску мрежу. Мислим да су њих двојица јако добро свесни тога.

Сјајно поређење, али зар не мислите да све стране у том копјутерисању појачавају притисак на тај наш систем?

Појачавају, али то је најмање што можемо очекивати с обзиром на околности. При томе, увек ваља имати на уму да уз оно што видимо и региструјемо, увек постоје и процеси који већини нису видљиви, који су конспиративни, али често имају јачи утицај на политичку и националну стварност од оних јавних. Мислим да њих двојица, и Вучић и Додик, ту добро балансирају, и појединачно, а посебно заједнички. Наслућујем систем у томе и то ме радује.

Не заборавите да смо ми, много пута у историји, па и данас, заправо колатерална штета у функцији виших мондолошких интереса, да нас је нажалост, на милионе страдало због тога. Ми се данас, можда, налазимо у средишту, или чак финалу, Трећег светског рата, чији је циљ демократизација Ислама и уништење отровног корова под називом „ИСИЛ“, а први пут у историји у таквим догађањима нисмо на првој линији фронта, немамо борбена дејства у српским земљама. Онај ко мисли да је то мало, не разуме ништа и са таквима немам намеру ни да полемишем.

Богами, на моменте звучите као Вучићев фан…

Нисам ничији фан, само сам боље информисан и упућен у процесе и стратегије, како политичке, тако и оне који их одређују, мондолошке. Српски народ је одувек олако пресуђивао својим лидерима, на овај или онај начин, и много пута историјски патио због тога. Велики Милош и Слободан Милошевић само су два примера, да не помињемо остале од којих су неки и физички страдали. Већина народа данас жали што је Милошевић, овако или онако, убијен у Хагу и што не ужива почасти које му припадају. Али, када га је „фукара“ отела и одвела у Шевенинген, како би наплатила уцену за његову главу, већина народа је и то подржавала. Рекли су им да ће после тога бити боље. Тако Вам је то са светином. Не мислим да тако нешто треба да се понавља, и зато не кријем како истински верујем да Вучић извлачи максимум из сложене ситуације у којој се налази читав регион, посебно српски национални дискурс, а да му Додик у томе одлично асистира. Па, како звучим, звучим. Мислим да ће и за ове ставове, време и историја показати, као најмање лоше.

При томе, гледано људски, Додик ми је свакако ближи, јер се дорбо познајемо и одавно. Чак ми је, када је добио свој први премијерски мандат, понудио да се прикључим његовом тиму у влади или јавној управи, али ја сам то одбио, из принципијелних разлога, о којима овде данас говорим. Једноставно, нисам хтео у политику, нити под њу. Но, то не значи да ни тада, ни данас, нисам имао поверење у Додика и његов рад и да не подупирем све његове патриотске идеје и иницијативе, које су уосталом често на линији онога што и сам заступам, с тим што се ја обично огласим раније. Али, то је вероватно и нормално, будући да као слободни интелектуалац ја говорим о идејама, а он као политичар води рачуна о политичком деловању.

 Када смо код Вучића шта кажете на његову скупу инаугурацију. Не чини ли Вам се да почиње да изиграва новог Тита?

Ако и почиње, не видим у томе ништа лоше, само по себи. Ако се већ бавите политиком на Балкану, чини ми се природним да имате амбицију бити Тито. А, искрено, можда је и време за појаву неког новог Тита, новог јаког човека на балканском тлу?! Мислим да је највећа сметња Вучићу да то постане чињеница што је Србин, али никада се не зна коме ће намигнути они који политичарима дају моћ. Ваља читати узмеђу редова, а то није баш једноставно. Чињеница је да је од Меркеловке добио пуно, но Вучић вероватно зна да се у Европи ствари убрзано мењају. Свакако да се Енглеска није тек тако извукла из Европе, као и да ће Немачка у наредном периоду изгубити део садашње снаге и моћи у корист Русије и Француске, без обзира на позитивну  иницијативу о Западном Балкану, која сматрам добром за српски национални корпус. Једној таквој иницијативи неки нови Тито, овог пута Српски, свакако би добро дошао.

Јер, ако је нешто о Титу сигурно, то је да он није био појединац, већ пројекат. А што се тиче самог Вучићевог скупа, мислим да је он, у политичком смислу, био једна снажна порука свим људима и силама од значаја за регион. Е, сад, питање је да ли је цео тај скуп требало да остане у дипломатском маниру, да ли је уопште требало позивати као госте локалне певаче, глумце итд., али чини ми се како је председник Вучић желео да пошаље симболичну поруку не само политичарима, већ и народима у региону и да се зато одлучио на тај корак. Колико је то срећно испало, најбоље ће опет показати време.

Не мислите да је то било превелико бацање пара за једног човека који непрестано говори о штедњи?

Мислим да само тотално неупућени могу размишљати на тај начин. Политичке користи од таквих пријема, прослава, инаугурација и сл. увек многоструко надмашују било какво материјално улагање у њих. Упркос свему што је прошла, упркос свим страдањима, Србија је остала лидер Балкана и треба то да покаже свуда и у свакој прилици, па и када нешто обележава или слави. Не ради се ту о Вучићу, већ о председнику Србије.

Хајдете да се вратимо на Ваша политичка ангажовања. Питао сам Вас о Вучићу поред осталог и зато што сте управо ви човек који је у српским земљама основао прву Српску напредну странку. Била је то СНС Републике Српске. Да ли она има икакве везе са СНС која је касније основана у Србији?

Па, и има и нема. Зависно да ли говорите о форми или идеји. СНС Републике Српске основана је 1997. године са намером да политичким средствима крене у борбу за осамостаљивање и оживљавање идеје о Српском Пијемонту. Такође, идеја је била да сачува и оживи богато историјско и идејно наслеђе Српске напредне странке Краљевине Србије, основане јануара 1881. године на идејама старих српских конзервативаца попут Илије Гарашанина, Јована Мариновића, Ђорђа Ценића и других. Први председник те странке био је Милан Пироћанац, а други Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, творца Начертанија, кога сматрам једним од најзначајнијих докумената за решавање српског националног питања. Будући да је странка подржавала династију Обреновића, њен значај је повратком Карађорђевића на власт временом опадао, али та странка је оставила у наслеђе много идеја које се могу везати за данашњи положај Срба, а неке од тих идеја, наравно модификоване, постале су део политичког програма на коме смо, група истомишљеника и ја, формирали Српску напредну странку Републике Српске у Бијељини 1997. године.

Српски СНС основан је 11. година касније са битно другачијим програмским опредељењима и политичким начелима. Они су масовна, популистичка, странка формирана да освоји и врши власт, док смо ми били мања политичка групација која снагу црпи из традиције и идеја српског конзервативизма. Али, мислим да идејна веза свакако постоји.

Сублимат за обе напредњачке идеје у једној реченици би сврстао политички за сада, десна и лева опција, два крила јединственог српског белог двоглавог орла, а у скорој будућности ће се појавити светло у  Јединственој напредној странци на Балкану, која би требала да политички инплементира идеју Српског Пијемонта, као гаранцију опстанка и напретка Српског националног корпуса „на брдовитом Балкану“. У том контексту желим да кажем да Република Српска поред легалног и легитимног председника, Милорада Додика, има привилегију да уважава и поштује и моралног председника РС Проф. др Николу Поплашена, будући да српски патриоти и народ никада нису признали и прихватили његову насилну смену од стране Високог представника, Карлоса Вестендропа, непосредно пред НАТО агресију на Србију!

 Како сте Ви од брањења југословенске идеје дошли до српског конзервативизма?

Лако и логично. Када су друга два народа у Босни (опрости им Боже нису знали шта раде) одбацила југословенску идеју, било је нормално да се и ми Срби окренемо себи и својим традиционалним политичким коренима. А када су они насилно и оружано хтели да Србе у целој БиХ исламизују ми смо морали да се бранимо и успели смо у првом полувремену, добили смо рат. Друго, демократско, полувреме тек предстоји док се коцкице посложе у финалу 3 светског рата.

Ако желите да ме критикујете што се нисам одмах одрекао југословенске идеје, понављам да су Срби у БиХ бранили идеју заједничке државе док год је то било могуће, без обзира којој су политичкој опцији припадали. А већ сам Вам рекао да код мене није увек јавна политика на првом месту. Подсетићу Вас само да сам од 1991. године био Виши самостални инспектор МУП-а.

Не, нећу да Вас критикујем. Била су то заиста тешка и смутна времена. Како је дошло до тога да са СНС Републике Српске изађете на изборе 2008. и постанете део тог инцидента за који се сматра, посебно у иностранству, да је пресудно утицао на прекид тзв. преноса овлашћења који је претио да унитаризује и обесмисли Републику Српску?

Не само да је обесмисли, већ и да је практично угаси.  До тренутка када су расписани избори у РС и БиХ те 2008., процес тзв “преноса овлашћења” је све више узимао маха, у чему је ОХР активно учествовао. Све “велике” странке у Српској прихватиле су да о томе не говоре, па и да у томе учествују, зарад уласка у власт. Политичке амбиције лидера дубоко су потиснуле националне интересе. Како би се томе супроставили, део интелектуалне и политичке елите Републике Српске, патриотски оријентисан, и део моје „Српско-Француске Браће“, сачинио је важан конспиративни политички документ „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“. Свесна свих опасности, СНС Републике Српске користила је идеје овог документа као своју јавну изборну платформу, како би их убацила у политичку орбиту, а конспиративни део под шифром „Тројански коњ“ дао je одличне финалне резултате. Ја сам као председник СНС РС, преузео сву одговорност за такав приступ. Дакле, наш циљ на тим изборима није била власт, већ скретање пажње јавности на кључни проблем Српске у том тренутку. Сећам се да смо направили и пар специјалних српских народних песама и на мојим медијима их форсирали. Сећам се и текста у коме смо парафразирали Цара Лазара „…Ко преноси са РС овлаштење на БиХ, дабогда му ништа не родило. . .“ итд…

У конспиративном делу стратегије (ка остварењу циља), морам поштено признати да смо користили и моја знања из области медијског манипулисања. Направили смо ТВ спот са оргиналним гласом Радована Караџића 1994 и глумцем у оргиналном лику доктора Дабића (конспиративно име др Радована Караџића), што је изазвало жестоке рекције тадашњих Бошњачко-муслиманских директора ЦИК-а, РАК-а и СУД-а БиХ (Суад, Кемал и Неџад). Над нама је извршено правно насиље, ја сам финансијски кажњен и скинут са изборне листе, а странка је по хитној али незаконитој процедури укинута.  Мој медиј Виком ТВ, која је емитовала тај спот, централне, унитарне, БиХ власти су драстично финансијски казниле и буквално извршиле ЕТНОЦИД и КУЛТУРОЦИД над музичком, филмском, ТВ, уметничком продукцијом, али и српском културом, српском странком и српским народом, али ми смо наставили борбу другим легалним и легитимним средствима. Још није време за све детаље, али ће оном ко разуме поенту, бити јасно да се то уклапало у светске процесе око демократизације Ислама, и да је неко после вештачења мога спота „Радоване српски сине“ од стране енглеске Владе, и њиховог уверења да тај спот није говор мржње већ дозвољена уметничка ТВ продукција, неко веома утицајан из света заставио тај фронтални удар на Српску.

Углавном, све што се дешавало покренуло је и многа крупнија питања, створила се напета атмосфера на високом нивоу и у тој ситуацији је као некакав вид компромиса прекинут тај фамозни “пренос овлашћења”, што је за мене био основни и први конспиративни циљ учествовања на тим изборима 2008. године. Он је недавно покушан поново, па чак и подела РС, али је овога пута наишао на реакцију релевантних политичких субјеката, предвођених председником Додиком и није прошао. Али у то време, једино је СНС Републике Српске, као мала странка, неоптерећена изборним резултатом, била спремна да покрене ово питање. Нисмо ушли у власт, чак смо забрањени и политички сатанизовани, али смо одбранили нашу отаџбину. Учинили смо то демократским средствима и западним методама и стратегијама, и многи страни актери су ми то касније признали, финансирали научне конференције на тему „Говор мржње“ итд. . . То, уједно, сматрам и својим највећим политичким успехом, ако се уопште може говорити о мом бављењу политиком.

Дакле, Ваш повремени улазак у политику везан је за конкретне патриотске идеје и пројекте, али већином конспиративно, бар у старту. Али, да Вам поставим хипотетичко питање, да ли бисте вршили власт, када бисте били изабрани у неком изборном процесу?

Већ сам рекао да ме политичка власт лично не занима, као ни новац. Када дође време да политика буде у функцији економије, а наука, струка и квалитет у функцји друштвене моћи моје Републике Српске, размислио бих о евентуалним мојим активностима око економије и напретка моје самоодрживе државе или цијелог српског корпуса. Можда једино за добробит мог народа и отаџбине. За сада њима најбоље служим пратећи и по могућности коригујући дубље процесе, који управљају политиком и политичарима.

Захваљујем, професоре Перићу. Био је ово занимљив и верујем поучан разговор. Живели.

Хвала Вама. До следеће прилике.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина