Путин на трону фараона и вратима Суецког канала

У октобру 1956. године почеле су се догађати ствари које су значајно утицале на даљи ток историје ХХ века. Не мислим на реакционарну побуну у Будимпешти, која је, уз одређене тешкоће, ликвидирана помоћу једног дела Совјетске армије. Догађаји су се тада проширили на југоисточни Медитеран и у историји добили назив Суецка криза или Други арапско-израелски рат. У суштини, тај сукоб је имао сасвим другачији карактер, који се може назвати „империјалистичким“, ако се послужимо старорежимском терминологијом.

Велика Британија је ступила у конфликт због једног од последњих „драгуља у круни умирућег царства“ – Суецког канала – иако улога ове саобраћајне артерије више није била од виталног значаја за Лондон (као што је била за време њихове владавине у Индији), али Суец је био симбол престижа и требало га је задржати по сваку цену. Штавише, тадашњи британски премијер Ентони Идн спроводио је стратегију британске превласти на Блиском Истоку, коју је подржао Багдадски пакт (који су 1955. године потписаали Турска, Ирак, Велика Британија, Пакистан и Иран), и тада је најављена „одбрана региона од било какаве совјетске претње“.

Ипак, авет такве претње назирао се иза леђа човека који се звао Гамал Абдел Насер, човека који је био један од организатора Јулске револуције 1952 године, кад је свргнута монархија у Египту. Циљ те револуције било је потпуно ослобођење Египта од колонијалног наслеђа. Један од симбола тог наслеђа био је Суецки канал, који је под Британском управом био до 26. јула 1956. године, кад је председник Насер издао указ о национализацији Суеца и његов прелазак под египатски суверенитет.

Војни сукоб био је неизбежан, поготово што је на блискоисточној шаховској табли све активнију улогу имала веома јака фигура – Совјетски Савез.

Хајде да покушамо да схватимо како је средином 50-тих година прошлог века СССР одиграо на карту Гамала Абдела Насера и зашто је шездесет година касније – 2015. године – један од главних праваца руске спољне политике у области Медитерана остао управо Египат, а не нека друга земља тог региона.

* * *

За почетак треба да разумемо какав је био послератни Египат. Формално, земља је стекла независност 1922. године (Египат је био део Османске империје, а после тога, до независности, био је под протекторатом Британске царевине), са монархистичким обликом владавине. Први султан Хусеин Камил постављен је на трон уз помоћ британске војске. Њега је наследио султан Фуад I, који је добио титулу краља, а последњи монарх је био Фарук, који је заузео престо 1935. године.

Краљевски Египат, упркос декларисаном суверенитету, био је Британска полуколонија са значајним бројем окупационих снага на својој територији. Ствар се компликовала због сталних сукоба око Судана јер су га Египћани сматрали својом територијом, а Британци краљевском колонијом. На крају, Енглези су директно именовали египатску владу, не осврћући се на жеље краља Фарука. Пример тога је инциндент који се догодио у фебруару 1942. године, кад су британски тенкови опколили краљевски дворац а Фаруку поставили ултиматум: или именовање премијера Мустафе Нахас-паше, лојалног Енглезима, или одрицање од престола. Краљ се помирио са понижењем и испунио захтеве.

Монархистичку владавину у Египту карактерисали су висок ниво корупције, лоповлук оријенталних размера, нечувена некомпетентност како централне тако и регионалних власти и, као природна последица свега тога, невероватно сиромаштво великог дела становништва. Коначно, битну психолошку улогу у незадовољству режимом одиграо је катастрофални пораз у рату са Израелом 1948. године.

Овде треба напоменути да је египатски официрски корпус, који је формиран 30-40 година, био један од најобразованијих слојева друштва – многи војници су добили одлично образовање у Европи и врло добро су схватали да се земља налази у пат позицији. Излаз из такве ситуације могао се постићи само укидањем старог полуколонијалног система, брзим реформама и ослобађањем од стране зависности.

Незадовољство младих официра прераста у Јулску револуцију 1952. године. Можда је реч револуција у овом случају превише јака, уствари, био је то класичан војни пуч, који је организовао Покрет слободних официра под вођством пуковника Насера. Краљ Фарук је ухапшен, приморан да потпише абдикацију и да пристане на вечно изгнанство, после чега је кренуо пут Италије јахтом до врха натовареном златом и драгоценостима. Египат је проглашен републиком, први председник је постао Мохамад Нагиб а на његово место ће 1954. године доћи Гамал Абдел Насер. Заузевши председнички положај, Насер је издејствовао за британце крајње неповољан договор о повлачењу колонијалних трупа из Египта до 1956. године – војне базе су могле остати само за покривање Суецког канала.

Египат оштро мења свој курс у међународним односима, што изазива озбиљну забринутост у Великој Британији, Француској и САД. Насер почиње да се приближава Совјетском Савезу и земљама источног блока – први кораци су били споразум о куповини јефтиног и сигурног наоружања у Совјетском Савезу и Чехословачкој, у замену за памук.

Сви ранији страхови Велике Британије пред појавом „руског медведа“, који су додатно оптерећени комунизмом, вратили су се и почели мучити поданике њеног величанства. Историчар Пирс Брендон наводи речи једног високог званичника лондонског министарства иностраних послова: „Ми пре свега морамо покушати да заплашимо Насера, а онда му дамо мито. Ако ни једно ни друго не упали, мораћемо га се ослободити“.

Британци чине највећу политичку и економску грешку: као „мито“ Насеру, понуђен је пројекат Асуанске бране, који је иницијално разрадила (1952) фирма Александар и Џиб, а Британија и САД су се сагласиле да дају кредит за изградњу у висини од 200 милиона долара. Американци су председника Насера назвали „црвеним фараоном“ зато што је сам председник Асуанску брану назвао „својом пирамидом“.

Међутим, 19. јула 1956. године Међународна банка поништава решење о кредитирању, а разлог је био што Египат наставља да подржава везе са комунистима: у мају месецу те године Египат је признао црвену Кину, а пре тога је потписао трговински споразум са СССР. Председник Насер је био бесан јер му је на веома увредљив начин саопштено да од кредита нема ништа и он је схватио да је тај понижавајући ударац био унапред испланиран и да ће се одразити на привреду земље. Можда би, да су Британија и САД показале своју надмоћ са мало мање ароганције и мање жеље за јавним касапљењем горопадног пуковника, Египат кренуо сасвим другим путем развоја.

Финале је било логично: 26.јула 1956. године Насер је објавио национализацију Суецког канала, а годишњи приход од његове експлоатације у висини од 100 милиона долара биће усмерен на изградњу Асуанске бране. Такво узвратно понижење Британија није могла да прогута и решила је да одговори у свом уобичајеном маниру – војном интервенцијом. Премијер Ентони Идн је изјавио: „Апетити Насера ће се повећавати за време јела, он ће почети да извршава и друге видове агресије, можда ће пробати да заустави проток нафте из Персијског залива“. На крају, Идн пореди Насера са Хитлером а експропријацију Суеца са инвазијом Хитлера на Рајнску област.

Постало је јасно да се са таквом реториком рат не може избећи. Али до октобра 1956. године у правцу Египта пловили су бродови под црвеном заставом Совјетског Савеза носећи оружје – Насер је имао чим да узврати. У то исто време египатски трговински представници су у Москви разрађивали питање предстојеће изградње Асуанске хидроцентрале – пркосећи Англосаксонцима који су сами себе лишили можда најуноснијег уговора столећа због сенки духова колонијалне епохе.

* * *

 Руска демократска интелигенција много воли – некад у правом, некад у погрешном тренутку – да се присети „тајних преговора“ у такозваном „Пакту Рибентроп–Молотов“. Хтео бих напоменути да сличне грешке нису правили само поменути министри. Веома сличан тајни протокол био је сачињен 22-23. октобра 1956. године у француском граду Севр, на састанку представника Израела, Велике Британије и Француске. Насера је требало казнити, али у то време још се на неки начин размишљало како да се агресији да привид пристојности. Договорили су се оследећем:

– Између Израела и Египта постоје старе несугласице, па ће Израел упасти на територију Египта објашњавајући почетак рата „неопходношћу да се зауставе испади федаина из Газе“;

– Англо-француска војска брзо ће окупирати зону Суецког канала, а владе у Лондону и Паризу громогласно ће објавити „заштиту бродова у Суецу и неопходност раздвајања зараћених страна“;

– Провоцирајући рат због повратка Суецког канала бившим власницима, Израел је шпекулисао – анексија или целог Синајског полуострва или његове источне трећине до Шарм-ел-Шеика. На том састанку Бен Гурион је предлагао највеће прекрајање граница на Блиском Истоку са изласком Израела на западну обалу Јордана и јужни део Либана све до реке Литани. Савезници су решили да би то било превише и посаветовали су Бен Гуриону да се фокусира на потпуно уништење насеровског Египта.

(Желим да цитирам генерала Мошу Дајана, који је учествовао на састанку у Севру, а цитат се односи на британског министра иностраних послова Селвина Лојда: „Он је одавао утисак човека који тргује са нама као са црноберзијанцима и демонстрирао је своју одбојност према месту, друштву и теми“. (M. Dayan, Story Of My Life, 1976, 231)

Како је то био добар план – Енглеској и Француској треба по сваку цену вратити изгубљену својину, Израел започиње рат, а европљани спроводе „мировну операцију“ и „штите право на слободу пловидбе“. Цинизам и вероломство, кажете? Не, политика.

* * *

Последице Суецке кризе добро су познате. Док су Израелци (треба признати, веома храбро и успешно) нападали Синај, код Енглеза и Француза владао је потпуни неред – што иначе није случај. Прво, Абдел Насер је моментално блокирао Суец, потопивши у каналу неколико бродова. Друго, ултиматум који је поставњен Египту задржао је британске снаге на Кипру – до истека ултиматума било је немогуће наносити ударе на египатске трупе из ваздуха, па су Израелци остали без подршке савезника – фраза Бен Гуриона која се односи на Велику Британију („Стара курва!“) ушла је у историју. Треће, у Савету безбедности УН избио је скандал – Британија користи право вета против резолуције о прекиду ватре, чиме је је јасно показала да је једини циљ те авантуре заузимање Суецког канала.

И на крају, као четврто, потез СССР. Никита Хрупчов шокира Запад својим изјавама, почев од претње нуклеарним нападом на Израел, Британију и Француску до понуде САД да се, заједно са Совјетским Савезом, уз коришћење целокупне војне моћи, супротставе тројном савезу, који је напао Египат. Изгубивши дар говора од такве дрскости, председник Ајзенхауер је тек кроз неколико дана послао негативан одговор.

Британце је притиснула заједничка позиција противника рата од стране бивших колонија (Канада, Индија, Аустралија, Пакистан), Сједињених Држава и оштре изјаве СССР – већу конфузију оружана сила Албиона није доживела још од времена Данкерка: прекид ватре је објављен тачно на дан када је почео напад са мора. Савезничке снаге успеле су да заузму само северни део канала, када је стигло наређење о прекиду – британске елитне јединице су почеле повлачење у исто време кад је почео десант позадинских снага. Генерал Стоквел је са дозом злог сарказма послао поруку војном министарству: „Постигли смо немогуће. Идемо у оба смера истовремено“.

Подвлачење црте: Суецки канал је стављен под контролу мировних снага УН, Англо-Французи су доживели понижавајући пораз не на бојном пољу, него у политичкој арени, Израел је заузео Синај, али годину дана касније био је принуђен да га напусти. Суецка авантура је пропала на веома неталентован начин.

Египат је дефинитивно ушао у сферу утицаја Совјетског Савеза и за сва времена је запамтио Суецку кризу као пример фантастичног вероломства Запада, посебно кад су изашле на видело подробности тајног договора из Севра.

* * *

 Улагање СССР у привреду и инфраструктуру Египта у периоду од 1956, па до 70-тих година ХХ века, тешко је потценити. Грандиозна Асуанска брана. Аграрни сектор. Медицина. Војна сарадња. Индустрија. Образовање. За време председника Анвара ел Садата дошло је до оштрог хлађења односа, али везе са Египтом никад се нису прекинуле. Треба памтити да је СССР уложио у ту земљу десетине милијарди и огроман интелектуални потенцијал.

Недавни наслови и у домаћој и у страној штампи сводили су се на фразу – Владимира Путина су у Египту дочекали као фараона. Али то није случајно јер се нешто слично томе могло и видети, недостајали су само бели слонови, дијаманти величине шаке и други атрибути из Хиљаду и једне ноћи. Поднаслов може да буде овакав: Русија се враћа у Египат озбиљно и на дуже време.

Али зашто Русија? Зашто не Европа или САД? На крају крајева, у блискоисточној арени данас има много јаких регионалних играча – Турска, Иран, Саудијска Арабија, чак и малени Катар, који је вешт у сплеткарењу, подмићивању и покушајима манипулације владама суседних земаља.

У арапском свету никад није ишчезло традиционално неповерење према САД, које активно подржавају Израел (још је Насер страховао да ће умирућег Џона Була на Блиском Истоку заменити Ујка Сем, па је због тога веома умешно играо на карту супротности САД и СССР). Друго, у Египту одлично памте ко је стајао иза Арапског пролећа и ко је финансирао Муслиманско братство, које је свргла војска под вођством садашњег председника Абдела Фатаха ел Сисија. Добро памте и то ко је међу првима подржао прелазну власт и избор Ел Сисија за председника. Зато не треба да чуди што је египатски генерал за своју прву посету иностранству изабрао Москву.

Подршком арапском пролећу и свргавањем секуларних режима у Северној Африци САД су у основи саме себи нанеле штету. Можемо се сетити речи Ел Сисија које је упутио на адресу амерчке администрације после свргавања Мохамеда Морсија: „Ви сте просто одбацили Египат. Окренули сте се од египатског народа и он то неће заборавити“.

Свето место, као што је познато, никад није пусто, и Русија свесно настоји да заузме ослобођени простор, посебно у области наоружања. Египат је приморан на зближавање са Москвом, јер САД нису баш особито раположена према власти у Каиру, посебно после неуспеле афере са Муслиманском браћом.

Такође, делимичну улогу у овоме има и Насерово наслеђе – Егпат је решио да се бори за лидерство у региону, што је немогуће без подршке велике државе. Лидерство је немогуће постићи без модернизације привреде, па одатле потичу планови да се, заједно са Русијом, крене у реконструкцију Суецког канала због повећања капацитета, изградње велике нуклеарне електране са четири реактора (Египат има велики дефицит електричне енергије) и питање прехране, што је још једно од наслеђа енглеске владавине. Подсетимо, Британци су својевремено египатску пољопривреду претворили у монокултурну, свели су је на узгој памука, а у стара времена делта Нила је обезбеђивала хлеб за цели Медитеран, укључујући и Римско царство.

Дакле, опредељена су четири главна правца: енергетика, грађевинарство и саобраћај, снабдевање пшеницом и оружјем. Све то Русија поседује – јефтино и квалитетно. Наравно, садашње време је бесмислено поредити са епохом Насерове владавине, када је Египат покушавао да пронађе равнотежу између две суперсиле. Место идеологије заузела је економија, па, како су САД делимично ослабиле интерес према Бликом Истоку, и појавом мултиполарности у региону Русија има шансу да делом поврати изгубњене позиције.

Важно је да имамо добру репутацију. У крајњем случају, ни СССР ни Руска Федерација нису стајале иза маргиналних или ултрарелигиозних група које су хтеле да преузму власт. За нама се не вуче „колонијални реп“ у виду лошег сећања о догађајима као што су срамотни тајни договори у Севру.

Египат жели, уз нашу помоћ, да врати лидерску позицију на јужном Медитерану и на Блиском Истоку? Дивно. Зашто онда Русија не би искористила сарадњу са наследницима фараона за постепену реконструкцију једнополарног света у многополарни, тим пре што су се САД понеле овде као слон у стакленој радњи и добиле то што су заслужиле: неповерење и непријатељство локалних елита?

Превод – Петар Минић

Извор: Однако, Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Путин на трону фараона и вратима Суецког канала