Путин на Валдају или Русија је најзад преломила

Владимир Путин је минуле недеље у говору на Међународном дискусионом клубу Валдај у Сочију бираним и смиреним речима упозорио да се међународна заједница – а то значи цео свет – налази на „историјској прекретници“, у којој се мењају „правила игре“, али и да постоји реална претња „игре без правила“ и да је систем глобалне безбедности ослабљен. У основи, Путин је говорио о ономе што сви у свету виде а неки у јавности и говоре, али сама чињеница да је то јавно рекао председник Русије значи да је то сада дефинисана позиција Москве и њен политички став. Ту је историјски значај Путиновог говора у Сочију. Русија је изгледа преломила, одлука је донесена, и Москва креће новом политичком стазом.

Смиреност Путинових речи и одсуство било какве нервозе, љутње и дневне напетости сведоче да је одлука Русије дуго припремана, годинама, ситуација у свету кроз искуство темељно анализирана и онда је преломљено. Русија се спрема или се већ спремила за још један „почетак историје“. Руски председник је посебно указао на политику Америке оцењујући да је та политика „продубила неравнотежу у свету“. Политика Вашингтона, који се, како је оценио Путин, понаша као „самопроглашени лидер“, доводи до деструкције широм света и не бира средства да наметне сопствени диктат свима. То, међутим, упозорио је, чини да се, „уместо решавања конфликата“, свет суочава са њиховом ескалацијом и да, „уместо суверених и стабилних држава“, расте хаос а, „уместо демократије – подршка сасвим сумњивом свету, од отворених неонациста до исламских радикала“. У таквим околностима, рекао је руски председник, свету је сада потребан „нови глобални консензус одговорних снага“. Другим речима, градња новог поретка у свету темељеног на реалним односима и уважавању договорених правила, која се обично зову међународно право и која штите међународне институције.

Речи председника Путина, ма како некоме звучале као оштре и изненађујуће, нису никакво изненађење. То је линија политике коју је Путин први пут јавно изнео још 2007. године на Међународном безбедносном форуму у Минхену. То само значи да у сазревању политике Москве постоји континуитет грађен на чињеницама реалности и интересима Русије као једне од великих светских сила. Ко год иоле познаје политичку технологију Русије и има увид у оно шта се дешава у данашњем свету јасно му је да су биле потребне године темељног разматрања и широких консултација у дефинисању политике коју су представиле Путинове речи. Ту више нема назад, то је политичка основа за време које долази и за које се очигледно Русија припрема. Свакако да за такву нову политику постоји и цена, али Путинов говор сугерише да је Русија све добро размотрила и да је спремна да ту цену и плати како би заштитила своје интересе и коначно будућност руске државе.

На Западу, коме је, верује се, Путинов говор превасходно намењен, још нема јавних реакција изузев ретких новинских написа како је то био „до сада најантиамеричкији“ иступ руског председника и да су Американци који су били присутни у Сочију „пренеражени његовом оштрином“. У скорије време не би ни требало очекивати бурније реакције јер свака реакција онда отвара простор за дискусије које не одговарају владајућој политичкој елити Запада. Осликавајући стање у савременом свету, руски председник је пре свега указивао на Америку, што је сасвим и природно јер Америка је земља која диктира политику Запада, она је њен креатор и још увек постиже да већина западних земаља, упркос другачијим виђењима и свести да је то против њихових државних интереса, формално следи Вашингтон.

У овом тренутку готово је невероватно да ће Вашингтон било шта променити у својој политици и ширењу деструкције широм света. Са Америком нема договора, нема разговора и у вашингтонској елити реалност и чињенице одавно нису важни. То је, утисак је, једноставно пут са којег више нема повратка, а куда ће он на крају да одведе, то заиста нико не може поуздано да каже, може само да слути. Врло је, међутим, вероватно да ће Путинов говор бити само искоришћен за интензивирање досадашње политике производње непријатеља и инспирисање емоција јавности медијским кампањама како је Америка угрожена са свих страна.

Један од кључних проблема савремене политичке Америке је и то што се систем државне машинерије распао на неколико центара моћи. И сваки од тих центара гура неку своју политику, заступа различите појединачне интересе моћних структура америчке привреде и банкарства, па је скоро немогуће говорити о некаквој јединственој политици Вашингтона. Иако звучи невероватно, све се више стиче утисак да најмању моћ сада има сам председник Америке.

Али, као што нас историја учи, шта год да се деси и колико год то што ће се десити буде трајало и колико жртава буде однело, Америка ће увек бити Америка а Русија Русија. То су по дефиницији велике земље и светске силе. Зато је, у светлу слике коју је у Сочију исликао речима руски председник, најзанимљивије где је ту Европа, тачније Европска унија, и каква је њена судбина. Рационално и историјски гледано, Европи је у сваком погледу ближа Русија него Америка. И последњих година се та историјска дефинисаност интензивно реализовала кроз економску сарадњу и Русија је највећи пословни партнер ЕУ, посебно кључних земаља Немачке, Француске и Италије. То се, међутим, темељно коси са америчким интересима и Америка се, упркос ангажовању највећег дела својих капацитета у Азији, полако враћа активној улози у Европи што значи интензивирање политике прекида веза ЕУ са Русијом. Тренутно Америка успева у томе и ЕУ, упркос изузетно високој цени коју плаћа и појединачним противљењима, постепено кида своје успостављене везе са Русијом.

У једном часу је изгледало да ће се Европа супротставити и да би јој у томе Русија могла помоћи, на неки начин да Москва „спаси“ Европу, али то се показало као погрешна процена. ЕУ још нема снаге да искорачи и, по свему судећи, дуго је неће ни имати упркос чињеници да ће управо она бити највећа жртва заоштравања односа између Вашингтона и Москве.

У том „жртвовању“ ни ЕУ није потпуно невина. Веома је важно подсетити се чињенице да је европска интеграција, данашња ЕУ, и настала и развијала се на кризама. Европска тајновита елита, чији је то и пројекат, сваки пут је вешто користила заоштравања у свету како би изнудила корак даље у реализацији свог пројекта. Упркос занемаривој подршци првих година за идеју европске интеграције, иницијална Европска економска заједница је 1957. ипак формирана, а под изговором Суецке кризе и совјетске интервенција у Мађарској. Без тога, посебно Суецке кризе, европска интеграција вероватно не би ни била формирана.

Њено формирање није баш пратио приметан ентузијазам, али дошла је касније, почетком шездесетих, Берлинска криза, па после неколико година совјетска интервенција у Чехословачкој и потом следе нафтна криза седамдесетих, економска криза осамдесетих и на крају распад Југославије и њени грађански ратови, који су били амбијент стварања Европске уније и продубљивања интеграције. У овом времену ЕУ је у сопственој дубокој кризи, нејасно је да ли та интеграција уопште постоји или се лажно представља, па би заоштравање са Русијом могло бити изговор за унутрашње окупљање, заборављање проблема, и још дубљу интеграцију.

То постаје све очигледније, поготово у политици кључних земаља, носилаца пројекта интеграције – Немачке и Француске. У том делу је кривица Берлина и Париза упркос јавним саопштењима и, коначно, чињеницама да су те земље највећи губитници заоштравања у односима са Русијом. Очигледно је да је очување већ распаднуте ЕУ далеко важније за Немачку и Француску од односа са Русијом, и ту не би требало имати било каквих дилема.

По свему судећи, тога је свесна и званична Москва, и нема било каквих илузија. Русија ће сасвим сигурно прихватити сарадњу са европским земљама у ономе у чему оне, појединачно или заједнички, желе да сарађују, али Москва више неће чекати Европску унију. Русија, очигледно је не само на основу Путиновог говора у Москви, нема више намеру да губи време и она се окреће оном делу света – а то није мали део – који жели да сарађује уз уважавање обостраних интереса. То је та нова реалност света, коју ни Америка ни ЕУ више не могу да спрече и промене.

Извор: Нови Стандард