Путинизам као облик руске државности за 21. век

„Само нам се чини да имамо избора“. Поражавајуће по дубини и смелости, ове речи, изречене пре петнаест година, данас су заборављене и нико их не цитира. Међутим, по законима психологије, оно што смо заборавили утиче на нас много јаче него оно што памтимо. Ове речи су, изашавши далеко изван граница контекста у ком су речене, постале први аксиом нове руске државности, на којем се темељи сва теорија и пракса актуелне политике.

Илузија избора је најважнија илузија, главни штос западног начина живота уопште и посебно западне демократије, која је већ одавно приврженија идејама Барнума него Kлистена. Одрицање од те илузије у корист реализма предодређености довело је наше друштво најпре до размишљања о својој, посебној, сувереној варијанти демократског развоја, а затим до потпуног губитка интереса за дискусије на тему каква треба да буде демократија и да ли је она уопште потребна.

Отворили су се путеви за слободну изградњу државе, одређени не увозним химерама, него логиком историјских процеса, баш оном ,,уметношћу могућег”. Немогући, противприродни и антиисторијски распад Русије је, макар и са закашњењем, одлучно заустављен. Урушивши се са нивоа СССР-а на ниво РФ, Русија је престала да се руши, почела је да се обнавља и вратила се у своје природно и једино могуће стање заједнице народа. Заједнице која је велика, растућа и сабира земље. Нескромна улога додељена нашој држави у светској историји не дозвољава силазак са сцене или положај статисте, не наговештава спокојство и одређује сложени карактер овдашње државности.

И ето – држава Русија се наставља, и сада је то држава новог типа, какав још нисмо имали. У целини се формирала средином 2000-их. Засад је мало изучена, али су њена својеобразност и виталност очигледне. Стрес-тестови које је она прошла и пролази показују да ће управо такав, органски склопљен модел политичког устројства, бити ефективно средство преживљавања и уздизања руске нације не само у годинама које су пред нама, него и у деценијама, а највероватније и у читавом столећу.

Руска историја познаје, дакле, четири основна модела државе, који условно могу бити везани са именима њихових твораца: држава Ивана Трећег (Велико кнежевство/Царство Московско и Све Русије, XВ–XВИИ века); држава Петра Великог (Руска империја, XVIII–XIX века); Лењинова држава (Совјетски Савез, ХХ век); Путинова држава (Руска Федерација, XXИ век). Створене од стране људи ,,продужене воље”, да се изразимо у стилу Гумиљова, те велике политичке машине, смењујући једна другу, ремонтујући се и адаптирајући у ходу, из века у век су обезбеђивале руском свету упорно кретање навише.

Путинова велика политичка машина се тек захуктава и оспособљава за дуг, тежак и занимљив рад. Њено деловање пуном снагом још увек је далеко испред нас, тако да ће и после много година Русија још увек бити Путинова држава, слично као што се савремена Француска још увек назива Деголовом Петом републиком, Турска (иако су сада тамо на власти антикемалисти) се као и раније ослања на Ататуркову идеологију „Шест стрела“, а САД се до данас позивају на ликове и вредности полулегендарних „очева-оснивача“.

Неопходно је разумевање, осмишљавање и описивање Путиновог система власти и уопште читавог комплекса идеја и димензија путинизма као идеологије будућности. Управо будућности, јер садашњи Путин тешко да је путиниста, исто тако као што, на пример, Маркс није марксиста и уопште није сигурно да ли би пристао да буде да је сазнао шта је то. Али то се мора урадити ради свих оних који нису Путин, а желели би да буду као он. Ради могућности преношења његових метода и приступа у времена која долазе.

Опис треба сачинити не у стилу две пропаганде – наше и противничке, већ језиком који ће и руским и антируским званичницима изгледати као умерено јеретички. Такав језик може постати прихватљив за довољно широку публику, што је и потребно, јер политички систем који је створен у Русији није погодан само за нашу домаћу будућност, већ има и значајан извозни потенцијал, а потражња за њим или његовим појединим компонентама већ постоји, његово искуство се изучава и делимично преноси, а подражавају га како владајуће, тако и опозиционе групе у многим земљама.

Страни политичари приписују Русији мешање у изборе и референдуме на целој планети. А у реалности, ствар је још озбиљнија – Русија се меша у њихове мозгове и они не знају шта да раде са сопственом промењеном свешћу. Откада се, после пропасти 90-их, наша земља одрекла идеолошких зајмова, почела да сама производи смисао и прешла у информациону контраофанзиву на Запад, европски и амерички експерти све чешће греше у прогнозама. Њих изненађује и разјарује паранормално расположење електората. Изгубљени, они су објавили најезду популизма. Може се и тако рећи, ако се не уме боље.

Интерес странаца за руски политички алгоритам је разумљив – нема пророка у њиховим селима, а све што се данас са њима дешава, Русија је давно прорекла. Kада су сви још били ван себе од глобализације и галамили о равном свету без граница, Москва је јасно подсетила да суверенитет и национални интереси имају значај. Тада су нас многи оптуживали за „наивну“ везаност за старине, које су као давно изашле из моде. Учили су нас да се не треба држати вредности ХИХ века, већ треба храбро закорачити у ХХИ век, у којем као неће бити никаквих суверених нација и националних држава. Ипак, у ХХИ веку је испало по нашем. Енглески Брегзит, амерички “#грејтаген” (мисли се на Трампов предизборни слоган Маке Америца Греат Агаин; прим. НС), антимиграционо ограђивање Европе – само су прве тачке дугачког списка свеприсутних манифестација деглобализације, ресуверенизације и национализма.

Kада су на сваком ћошку прослављали интернет као неприкосновени простор ничим ограничене слободе, у коме као сви могу све и где су као сви једнаки, управо из Русије се зачуло отрежњујуће питање заглупљеном човечанству: „А ко смо ми у светској паучини – пауци или муве?“ И сада су се сви бацили да размрсе Мрежу, чак и најслободољубивије бирократије, и да хватају Фејсбук у саучесништву у страним мешањима. Некада слободни виртуелни простор, изрекламиран као прототип наступајућег раја, освојиле су и разграничиле сајберполиција и сајберкриминал, сајбервојске и сајбершпијуни, сајбертерористи и сајберморалисти.

Kада хегемонију „хегемона“ нико није оспоравао, када се велики амерички сан о господарењу светом скоро остварио и када се многима привиђао крај историје са завршном напоменом „народи се не чују“, у тишини која је наступила ођедном се проломио Минхенски говор. Говор је тада деловао дисидентски, а данас сви оно што је у њему речено виде као нешто што се подразумева – Америком су сви незадовољни, па и сами Американци.

Не тако давно малопознати термин дерин девлет из турског политичког вокабулара распространили су амерички медији у облику енглеског превода дееп стате, а одатле се појавио и у нашим средствима информисања. На нашем језику је тако добијена “дубока” или “дубинска држава”. Термин означава сурову, апсолутно недемократску мрежну организацију реалне власти структура безбедности, скривену иза спољашњих демократских институција изложених за јавност. То је механизам који у пракси делује помоћу насиља, корупције и манипулације, скривен дубоко испод површине грађанског друштва, које реторички (лицемерно или простодушно) осуђује манипулацију, корупцију и насиље.

Откривши унутар себе непријатну “дубоку државу”, Американци се нису посебно изненадили, јер су о њеном постојању дуго нагађали. Ако постоје дееп нет и дарк нет, зашто не би постојала дееп стате или чак дарк стате? Из дубина и помрчина те нејавне и непрокламоване власти испливавају – тамо произведене за широке масе – блиставе фатаморгане демократије, илузија избора, осећање слободе, осећај супериорности и сл. Неповерење и завист, које демократија користи као приоритетне изворе социјалне енергије, проузрокују апсолутизацију критике и повишење нивоа узбуњености. Хејтери, тролови и њима блиски зли ботови образовали су вриштећу већину, потиснувши са доминантних позиција са којих је некада диктирала сасвим другачији тон – поштовану средњу класу.

У добре намере јавних политичара сада нико не верује, њима завиде и зато их сматрају људима порочним, перфидним, а често и правим нитковима. Познате политичке серије, од “Боса” до “Kуће од карата”, приказују натуралистичке слике мутне свакодневице естаблишмента.

Ниткову се не сме дозволити да оде предалеко из простог разлога што је он нитков. А ако су свуда около (претпоставимо) само ниткови, за задржавање ниткова морају се искористити такође ниткови. Kлин се клином, а подлац подлацом избија… Постоји широк избор подлаца и компликована правила, која служе да резултат њихове међусобне борбе буде мање-више нерешен. Тако се ствара благородни систем контроле и равнотеже моћи (цхецкс анд баланцес) – динамичка равнотежа нискости, баланс похлепе, хармонија подлости. Ако се ипак неко заигра и понаша дисхармонично, увек будна дубока држава хита у помоћ и невидљивом руком одвлачи преступника на дно.

Ничег страшног у предложеном опису западне демократије у суштини нема – довољно је посматрати ствари из мало другачијег угла и неће нам бити страшне. Али ипак, талог остаје и западни грађанин почиње да се сумњичаво осврће у потрази за другачијим примерима и начинима постојања. И види Русију. Наш систем, као и уопште све наше, не изгледа елегантније, али изгледа поштеније. И мада за многе реч ,,поштеније” није синоним за реч ,,боље”, она није лишена привлачности.

Држава се код нас не дели на дубоку и спољашњу, већ је изграђена као целина, од свих својих делова и спољних манифестација. Најбруталнији делови њеног безбедносног костура налазе се директно на фасади, нескривени било каквим архитектонским украсима. А бирократија, чак и када вас вара, чини то не превише пажљиво, као да полази од тога да је ,,свима све јасно”.

Висока унутрашња напетост, повезана са контролом огромних нехомогених територија, и стално пребивање у жару геополитичке борбе, чине војно-полицијске функције државе најважнијим и одлучујућим. Они традиционално не бивају скривени, већ се, напротив, приказују, јер Русијом никада нису управљали трговци (изузеци су неколико месеци 1917. године и неколико година током 90-их) који војни позив сматрају нижим од трговачког, и њихови сапутници либерали, чије се учење гради на одрицању од свега иоле ,,полицијског”. Није, дакле, било онога ко би украшавао истину илузијама, стидљиво гурајући у други план и скривајући дубље иманентно својство сваке државе – да буде оруђе одбране и напада.

Дубоке државе у Русији нема, сва држава је видљива, али зато постоји дубоки народ. На блиставој површини сија се елита, која из века у век активно (треба јој то признати) увлачи народ у неке своје активности – партијске конгресе, ратове, изборе, економске експерименте. Народ у тим активностима учествује, али мало на дистанци, не показујући се на површини и живећи у својој дубини сасвим другим животом. Два национална живота – површински и дубоки – понекад живе у супротним смеровима, понекад у истим, али се никада не сливају у један.

Дубоки народ увек о себи води рачуна. Недостижан за социолошка истраживања, агитацију, претње и друге методе проучавања и утицаја. Разумевање ко је он, шта мисли и шта хоће, често долази изненада и касно, и то не онима који тада могу нешто да учине.

Неки из друштвених наука покушавају да одреде да ли је дубоки народ једнак становништву или је само његов део и, ако је тако, колики део? У разним епохама са њим су идентификовали час сељаке, час пролетере, час партијски неопредељене, час хипстере, час оне на државном буџету. Њега су ,,тражили”, у њега су ,,ишли”. Звали су га богоносцем, и обратно. Понекад су закључивали да је он измишљен и у стварности не постоји, започињали су неке галопирајуће реформе не обазирући се на њега, али би убрзо о њега разбили главу и дошли до закључка да ,,нешто ипак постоји”. Он се не једном повлачио под притиском својих или туђих освајача, али се увек враћао.

Својом џиновском супермасом дубоки народ ствара неодољиву силу културне гравитације, која уједињује нацију и привлачи (прикива) ка земљи (родној земљи) елиту, која с времена на време покушава да космополитски одлепрша. Народност, шта год то да значи, претходи државности, предодређује њену форму, ограничава фантазије теоретичара, принуђава практичаре на одређене поступке. Она моћно привлачи и у њу се наизбежно сливају све политичке трајекторије, без изузетка. Почети у Русији може се од било чега – од конзервативизма, од социјализма, од либерализма, али се завршити мора приближно увек истим. То јест оним што заиста и постоји.

Способност да се чује и разуме народ, да се види у потпуности, у свој дубини, и да се у складу са тим делује – јесте уникатно и главно преимућство Путинове државе. Она је адекватна народу и са њим је у складу, а то значи да није подложна рушилачким проптерећењима супротних токова историје. Због тога, она је ефективна и дуговечна.

У новом систему су све институције подређене основном задатку – поверљивом дијалогу и узајамном прожимању врховног владара са грађанима. Различите гране власти се концентришу у личности лидера и смтрају се не вредношћу по себи, него њихову вредност одређује мера у којој обезбеђују везу с њим. Осим њих, заобилазећи формалне структуре и елитне групе, делују неформални начини комуникације. А када глупост, заосталост или корупција стварају сметње у линијама међусобне комуникације, предузимају се енергичне мере да се ,,чујност” обнови.

Преузете са Запада, степенасте политичке институције код нас се понекад сматрају донекле ритуалним, створеним пре свега зато да би код нас било ,,као свуда” и да особености наше политичке културе суседима не ,,боду очи”, да их не љуте и не плаше. Оне су као одећа за излазак, у њој се иде у госте, а код куће смо у домаћем, свако за себе зна, у чему. У суштини, друштво има поверења само у прво лице. Да ли се ту ради о поносу народа којег никад нико није покорио, или о жељи да се прокрче путеви правде, или о нечем другом, тешко је рећи, али то је чињеница, и притом није нова. Ново је то да држава ту чињеницу не игнорише, води о њој рачуна и од ње полази у свом деловању.

Сувише бисмо ово упростили свођењем на ,,веру у доброг цара”. Дубоки народ уопште није наиван и тешко да добродушност сматра царском врлином. Пре би се могло рећи да он о исправном владару мисли оно што је Ајнштајн рекао о Богу: “Сложен, али није злонамеран”. Савремени модел руске државе почиње од поверења и на поверењу се одржава. У томе је његова суштинска разлика од западног модела, који култивише неповерење и критику. И у томе је његова снага.

Наша нова држава ће у новом веку имати дугу и славну историју. Она се неће сломити. Деловаће по своме, освајати и задржавати највиша места у првој лиги геополитичке борбе. Са тиме ће пре или касније морати да се помире сви они који захтевају да Русија ,,промени понашање”. Јер само им се чини да имају избора.

Превод – Владимир Кршљанин

---

Извор: Независнаја газета/Нови Стандард