И реконструкција и избори, и ништа добро на видику

Биће избора, и то је мало добро у великом мраку, таман колико и прст за сиромаха. Јер неће то бити ватра на којој ће се Србија огрејати нити ће се решити нешто круцијално важно. Али избори су добри, ако ни због чега, а оно што ће, још од далеке 2008. године, то бити прва озбиљна одлука српског политичког вођства која се неће много допасти странцима. Е сад, то што ће бити избора не значи да неће бити реконструкције. Али питање реконструкције и нема други потенцијал него што ће дати одговор да се на изборе неће ићи одмах, већ после још неколико месеци агоније реконструисане владе.

А то ће рећи да је реконструкција, као нешто што би требало да подари влади нови живот, пропала, без обзира на то што ће је ипак бити. Без обзира на то што је Вучић у петак поподне понудио главе троје својих министара, укључујући и сопствену у Министарству одбране, које му више није потребно. Без обзира на то што ће га Дачић, кад већ мора, пратити, уверен, попут старог лисца, да Вучића данас јача кад му се супротставиш и слаби кад му идеш низ длаку. Без обзира, на крају, што нисам уверен да ће Динкић остати на својим тврдим позицијама, на којима је стајао у петак, препун поверења у то да је он пред странцима више пута проверени гарант тога да се Србија неће економски подићи на ноге, а самим тим ни политички; још самопоузданији у то да ни Вучић ни Дачић немају жељу да преузму одговорност за српску економију јер немају озбиљне одговоре ни на једно питање из те области. (Оно, истина, нема ни он, али зар је једном показао да само он уме да се носи с тим што су сви његови одговори погрешни.)

Али то права реконструкција неће бити због најмање два разлога. Први је тај што није имало шта да се реконструише јер Дачићева влада није имала никакве темеље на којима се дају градити озбиљни одговори за државу и грађане и што је од самог почетка имала лошу међусобну хемију јер је сваки од тројице њених првих људи сам за себе има више одговора на тешка питања него што их има у друштву остале двојице.

Други разлог је тај што реконструкцију нико од њених актера није заиста желео. Вучић, наравно, жели изборе, вреднујући да од живота брже пролази једино добар рејтинг. Дачић је био уверен да је на Косову доста дао и како је тиме себе толико угрозио да је сад ред да остатак мандата ужива и мало више се посвети певању, које је, дружећи се са Тачијем, прилично запоставио. Динкић, на крају, ништа ту не би дир’о: најуспешнији фах-идиот у не тако краткој историји српске економске пропасти оградио је свој ресор још кад је прошле јесени зауставио први и последњи покушај Јоргованке Табаковић да мисли о економији, откад су ствар поделили поштено – он се бави парама, а она својом фризуром и имиџом. На крају, ко је свих ових година могао мање да да грађанима, једнако их држећи у лажном уверењу да ће им сутра дати више, ко је могао више да да странцима уверавајући их, исправно, да ће бити и преко тога; ко је могао да направи земљу у којој је јефтиније бити олигарх него радник, наравно под условом да ових других увек буде мало више него ових првих.

Е сад, Мишковић је изашао из притвора, отварајући Вучићу још један у низу проблема, и то неће бити без значаја за реконструкцију. Наиме, откако је Мишковић слободан, из визуре грађана Србије – наравно, уколико их гледамо као корпус потрошача информација – ЦеЗе је празан, и тамо би се неко на његовом месту што пре морао наћи. Зар би поред живог Динкића неко други могао достојно да замени Мишка? Не би, можда само одједном тројица Дачићевих, и то са Бекутом. Отуда реконструкција ипак има добре шансе, чак и кад је Динкић у питању, будући да он још од 2003. године сваки пут бира између затвора и власти, и сваки пут непогрешиво изабере ово друго.

Али, ако се сложимо да то неће бити права реконструкција, шта ће онда да буде? Биће то заузимање стартних позиција за будуће изборе. Јер, хајде да видимо који је то проблем који ће реконструисана влада моћи да реши, а није могла ова нереконструисана? Убедиће Србе са Косова да им је најбоље да иду на изборе? Поправиће економију? Ојачаће институције? Смањиће број гладних? Ништа од тога не може да реши, и то није питање њене способности или добре намере, већ њеног генералог политичког усмерења, из кога се не може урадити ништа корисно.

Истовремено, да ли неко верује како ће поверење између Дачића и Вучића после реконструкције постати веће него до сад? Да ће Вучић оставити на миру његове људе, посебно сад, кад је у Нишу похапсио своје? Лук Дачићеве владавине достигао је свој врхунац на прошлим изборима, и он је од тада на силазној линији. Људима у тој тачки било каква динамика носи опасност, док му лагано протицање времена са што мање непотребних тензија највише прија. За то време, Вучић управо дотиче свој врхунац и у природи је човека који још није почео да пада да још увек не зна да не може још да иде нагоре. Њему зато треба кретање, динамика, и зато он непрестано отвара нове приче, невиђеним темпом повећавајући број својих акција, али и својих непријатеља. Са једне стране, он то чини као човек коме околности пуне плућа кисеоником, а са друге, ако не престане да бесомучно врти педале, ако направи и најмањи застој, зачас ће га неко питати зашто нема пара, зашто се Србија растаче по шавовима, зачас ће га неко питати за милион проблема које не може да реши.

Речју, Вучић и Дачић у реконстрисаној влади нити ће имати исти ритам, нити ће имати исте интересе, нити ће Дачић Вучићу требати изашта осим да буде кривац, нити Вучић Дачићу треба осим као неко ко би могао да га убије док је јак и кога зато треба оставити на миру и угађати му све док не почне да слаби. Не улазећи у то ко је од њих ту бољи, Вучићеви стални напади на владу биће за Србију кориснији него Дачићеви покупаји да одржи статус qуо.

Зато ће Дачић покушавати да своју снагу црпе код странаца, којима је на Косову дао много а предстојеће јесени ће моћи још више, свестан да, ако добро стојиш са странцима, добро стојиш и са српским медијима, па те онда и народ некако толерише. А онда, кад Вучић у неком тренутку почне да слаби – Дачићеви верују да ће се то догодити већ после Нове године – тада ће се и лакше дисати и лакше договарати са шефом напредњака.

Вучић опет нити може да стане и почне да ужива у власти нити може да крене у решавање правих проблема. Он мора да настави путем којим је кренуо, а то је пут агресивне борбе за власт, на коме му се испречио Дачић. Све ће се дакле после реконструкције наставити још грубље, још оштрије. Борећи се против криминала – а Србија данас готово да изгледа тако да, кога код ухапсиш а да је три месеца обављао неку јавну функцију не можеш да погрешиш – Вучић ће наставити да се бори за изборе, поново покушавајући да убеди странце како они можда од Дачића до сада јесу добили више, али да ће од њега све то моћи много дуже и постојаније. Наравно, странци неће дати Ивицу све док има још нешто за опослити на Косову, а после тога – негде око тамошњих избора почетком новембра – нека му је Бог у помоћи.

ПОУЧНА ПРИЧА, КОЈА НЕ ТРЕБА НИКОМ Отуда ћемо наредних месеци имати реформисану владу која ће се бавити собом, плашећи се да се бави Србијом јер са овом политиком ниједном правом проблему не може ни да приђе, акамоли да га реши. Наравно, бавећи се собом, она ће се урушавати чак бржим темпом од оног којим се урушава земља. На крају, цела моћ једног система држаће се на моћи Вучића: његов избор био је тај да, са једне стране, отварајући криминалне афере, буде човек који је више него ико пре њега демистификовао постпетооктобарски систем. Са друге стране, чини то у име тог истог система као нека врста његовог накнадног инсајдера без свести да ће, док он хапси и грми са говорница, најпре његови људи почети да личе на петооктобарце, а за њима и он сам, не зато што они то хоће, већ зато што другачије не може.

Уместо да се бавимо даље судбином те владе – а она ће чак и за њу саму бити боља ако што пре изађе на изборе – можда је сликовитије сагледати оно што се данас догађа отпуштеном министру културе Братиславу Петковићу. Његов удес јесте знак обавезног смера из кога ће се до својих крајњих косеквенци развијати парадигма напредњака као последњег камена на коме ће стајати једна рђава политичка парадигма. А пад те парадигме ће, кад се напредњаци и Вучић потроше, са собом повући и већи део домаће политичке сцене, унутар које – парадоксално – све више нестају политичке разлике што земља брже срља у понор.

Елем, Петковић, човек деценијама познат по својим националним и државотворним ставовима и јасним конзервативним вредностима, ушао је у владу ношен баш таквим својим идејама. На самом почетку показао је та уверења намером да по сваку цену отвори Народни музеј и успостави некакву националну културну политику. Наравно, одмах је био нападнут и, што су напади били грубљи и што су дуже трајали, он се више повлачио пред културном олош-елитом, безуспешно настојећи да јој угоди. Сваки уступак који би им направио – а ти уступци на крају су постали и суштински и стратешки – доводио је до новог круга напада на њега. Све што им је давао они су прихватали као нешто што им припада, једино никад нису хтели да прихвате њега. На крају, кад је требало да буде смењен, другосрбијански медији пустли су да се с њим спрдају трећеразредни писци из културне олош-елите, тек да би му показали колико није њихов и колико га презиру. И, наравно, Петковић је тада захтевао подршку оног света чије вредности дели и који је изневерио, верујући како ће сви они разумети његове прагматичне разлоге док даје огромне паре Браниславу Лечићу за неку бедну представу о Ђинђићу, а овај му се преко новина смеје говорећи нешто типа – баш сам хтео да видим хоће ли смети да не да. На крају, међу онима чије је вредности делио и које је изневерио Петковића није бранио нико осим извесног Жике Ајдачића – који и делом и речју месецима компромитује разлоге обрачуна са културном олош-елитом. Од оних чије вредности није делио, али им је ишао усусрет верујући да је то нека реалполитика, добио је само презир. А онда је морао да се спакује из владе као вероватно најпораженији и наусамљенији човек у Србији ових дана. Као човек који је цео живот поштено плаћао цену свог утемељења и који наставља да је плаћа чак и данас кад је – нигде.

Ту поучну причу морао би да простудира најпре Петковићев пријатељ Тома Николић, који данас не показује ништа више до човека који је жртвовао политичке вредности зарад политичке позиције, чија самоћа постаје толико гласна да би могао да нестане на месец дана и да то нико не примети. Ту причу морао би да простудира и Вучић, човек коме се данас сви удварају – половина њих из глупости, несвесни да га тако гурају у један рђав клише који неће моћи да преживи; друга половина, којима испуњава политичке жеље, из покварености, савршено свесна колико га њихове похвале слабе и колико никад неће постати део њиховог света, тек спремни да га толеришу онолико колико остварује њихове политичке жеље, које сами себи свих ових година нису могли до краја да приуште.

Политичка математика је неумољива: неће ту нико стати лопту, нико се ту неће променити, све док не буде касно да се учини било шта. У српској политици с почетка 21. века поуке су знања која редовно долазе прекасно.

Извор: Нови Стандард