Реприза или генерална проба „босанског пролећа“

Ономад у Сарајеву све се десило тачно према Џину Шарпу, америчком специјалисти за стратегију ненасилног самоослобођења која је успешно примењена током „обојених револуција“ у Украјини и Грузији и „Арапског пролећа“ у Тунису, Либији, Египту, Сирији… Упутство за употребу отприлике гласи: неки конкретан неполитички повод треба искористити или инсценирати да би се изазвао револт и окупљање маса, а онда га, уз помоћ мрежа НВО, односно преко Фејсбука и Твитера политизовати и усмерити на рушење власти…

Постоји ли бољи повод за тако нешто од проблема који је везан за новорођене бебе, на које су слаби сви људи, без обзира на расу, веру, нацију, пол, идеологију, страначка опредељења итд. Када се то још повеже са проблемом одласка болесне тромесечне девојчице на хитну интервенцију у иностранство, нема човека који неће спонтано емоционално реаговати. И када се на то путем друштвених мрежа додају позиви грађанима да у знак протеста изађу на највећи градски трг, за почетак ће се окупити бар неколико стотина младих родитеља као језгро постепеног масовнијег придруживања по основу разних врста незадовољства.

А, када се то политички зачини темпираним медијским порукама да проблем заправо нису само бебе него и незапосленост, мале плате, раст цена, корупција, непотизам итд., родитељском језгру се придружује маса незадовољних из разних разлога. Када се напокон открије да је проблем са бебама био само злоупотребљен повод, а да је коначни циљ целе операције нешто сасвим друго, биће већ сувише касно да се акција заустави. На неким транспарентима се јесте појавила та главна и дуго скривана политичка порука („За БиХ без ентитета!“), али „Џинов рецепт“ ипак није довео до очекиваног резултата. Зашто?

Пре свега, и у муслиманском Сарајеву су људи били схватили да је проблем матичних бројева за новорођенчад већ био решен у ФБиХ привременом одлуком Савета министара по моделу из РС. Друго, оболела девојчица Белмина је добила пасош такође пре него што је започело протестно окупљање пред Скупштином БиХ. Треће, број окупљених није прешао пет стотина људи, што је далеко испод критичне масе која би неконтролисано кренула у пробој ентитетских граница око Сарајева. Четврто, Сарајево јесте формално главни град, али га бар половина популације БиХ не доживљава као своју престоницу, из које би се протести по инерцији пренели и у немуслиманске урбане центре. Пето, организовани покушаји да се преко појединих сајтова моблишу грађани за излазак на улице у Бањалуци и Мостару како би се оспориле ентитетске границе нису, наравно, наишли ни на какав одзив у РС и ХБ. Шесто, специјалци РС су благовремено упућени на линије разграничења око Сарајева како би обесхрабрили цивилну офанзиву на суседно Источно Сарајево.

Тако су се на манифестацији на мариндворском тргу, која је требало да постане својеврсна реприза оних на трговима Тахрир у Каиру и Таксим у Истанбулу, поред родитеља са бебама у колицима, окупили готово само организатори. Своју малобројност су надоместили агресивношћу, подржани истрајним нечињењем федералне полиције. Најмање 12 сати у згради су присилно држали не само стално запослене службенике и затечене посланике него и бројне странце окупљене на међународном скупу.

И, када се очекивало да ће њихове амбасаде у Сарајеву и ОХР упутити енергичан захтев федералном министарству унутрашњих послова да растера насилнике, Амбасада САД се, напротив, заложила за поштовање права грађана да протестују, а високи представник је дошао да им обећа да ће њихови захтеви бити размотрени на састанку ПИК. У међувремену, српски посланици су оправдано страховали да ће постати прва мета бошњачког револта, а странци нису били ни свесни да су тако дуго остали заточени у функцији интернационализације исконструисаног локалног конфликта.

Иако се рушење Милошевића на Тргу Републике у Београду 2000. помиње као прва успешна примена Шарповог рецепта за самоослобођење, Сарајево има искуства у организовању оваквих приредби још из априла 1992, пре масовније употребе интернета и открића Фејсбука, Твитера и „теорије“ Џина Шарпа. У овом истом, тада новоизграђеном здању Скупштине социјалистичке БиХ, односно у његовој највећој сали 6. априла ’92. почело је окупљање грађана против демократски изабране власти СДА-СДС-ХДЗ, која се већ била посвађала око будућности републике: останак у СФРЈ или сецесија. Сатима су се малобројној публици обраћали мање-више анонимни говорници, али је Радио-Сарајево вршио директан пренос и позивао грађане да се придруже. Већ током послеподнева, сала је попуњена, а до увече је било тесно и у холу испред, да би до сутрадан ујутро маса прекрила и читав трг, на који су у колони стизали аутобуси из унутрашњости.

Још ноћ раније скупу је покушао да се обрати Изетбеговић, али се извиждан повукао, па је отпала претпоставка да је скривени организатор СДА. Тог јутра су из масе били упућени позиви ЈНА, али такође без одјека, па је отпала сумња да иза свега стоје војне службе. Најбоље је примљен позив да се после освајања зграда Скупштине и Владе крене и на зграду Председништва БиХ у центру града, у којој више није било српских представника, али баш тада и због тога дошло је до преокрета. Са околних зграда прорадили су снајпери и пала је крв. Народ се махом разбежао, али неки су спремно упрли прстом на кров Холидеј ина и повели „најхрабрије“ према хотелу у којем се налазило седиште СДС.

Тек после рата је босански специјалац Чегар у „Слободној Босни“ посведочио да су заправо пуцали муслимански и хрватски снајперисти са УНИС-ових торњева. Јасно је дакле ко је, како и зашто пуцњима интервенисао на скупу, али не и ко га је изворно организовао и водио до момента преузимања од стране СДА и ХДЗ. Све накнадне анализе кажу да су иза парола „За јединствену и целовиту суверену БиХ“ стајали реформисани комунисти, стари мајстори за „рад у масама и са масама“.

Зашто је овога пута, поводом скупа на истом месту са сличном паролом („За БиХ без ентитета“), једино Лагумџија имао потребу да се огради од сумњи да је скривени организатор? Зашто је федерална СДП-СББ полиција толико каснила са интервенцијом? Зашто је Мун подржао демонстранте? Зашто је Инцко уважио њихове захтеве? Чик погодите!

Извор: Нови Стандард